Pre otprilike 251,9 miliona godina, događaj izumiranja perm-trijasa (P–T, P–Tr) (PTME; takođe poznat kao događaj kasnog permskog izumiranja, najnoviji događaj izumiranja u permu, izumiranje na kraju perma, i kolokvijalno kao Veliko umiranje) čini granicu između permskog i trijaskog geološkog perioda, a sa njima i paleozojske i mezozojske ere. To je najteži poznati događaj izumiranja na Zemlji, sa izumiranjem 57% bioloških porodica, 83% rodova, 81% morskih vrsta i 70% kopnenih kičmenjačkih vrste. To je ujedno i najveće poznato masovno izumiranje insekata. To je najveće od "Velikih pet" masovnih izumiranja u fanerozoiku. Postoje dokazi za jedan do tri različita impulsa, ili faze, izumiranja.

Precizni uzroci Velikog umiranja ostaju neizvesni. Naučni konsenzus je da su glavni uzrok izumiranja bile poplavne bazaltne vulkanske erupcije koje su stvorile Sibirske zamke, koje su oslobađale sumpor dioksid i ugljen dioksid, što je rezultiralo euksinijom (sumporni okeani bez kiseonika), podizanjem globalnih temperatura, i zakišeljavanjem okeana. Nivo atmosferskog ugljen-dioksida je porastao sa oko 400 ppm na 2.500 ppm sa približno 3.900 do 12.000 gigatona ugljenika dodatog u sistem okean-atmosfera tokom ovog perioda. Predloženo je nekoliko drugih doprinosećih faktora, uključujući emisiju ugljen dioksida iz sagorevanja nafte i naslaga uglja zapaljenih erupcijama; emisije metana iz gasifikacije metanskih klatrata; emisije metana od strane novih metanogenih mikroorganizama hranjenih mineralima raspršenim u erupcijama; duži i intenzivniji El Ninjo događaji; i vanzemaljski uticaj koji je stvorio Aragvajna krater i izazvao seizmičko oslobađanje metana i uništavanje ozonskog omotača sa povećanom izloženošću sunčevom zračenju.

Datiranje izumiranja thumb|left|Granica između perma i trijasa na plaži Frejzer u Novom Južnom Velsu, sa događajem izumiranja u kraju Perma koji se nalazi neposredno iznad sloja uglja.

Ranije se smatralo da su sekvence stena koje se protežu na granici perma i trijasa previše malobrojne i da sadrže previše praznina da bi naučnici mogli pouzdano da utvrde njihove detalje. Međutim, sada je moguće datirati izumiranje sa milenijumskom preciznošću. U–Pb cirkon potiče iz pet slojeva vulkanskog pepela iz odseka globalnog stratotipa i tačke za granicu perma i trijasa u Mejšanu, Kina, uspostavljaju starosni model visoke rezolucije za izumiranje – omogućavajući istraživanje veza između globalne perturbacije životne sredine, poremećaja ugljeničnog ciklusa, masovnog izumiranja i oporavka u milenijumskim vremenskim razmacima. Prvo pojavljivanje konodonta Hindeodus parvus korišćeno je za ocrtavanje granice perma-trijasa.

Izumiranje se dogodilo pre između 251,941 ± 0,037 i 251,880 ± 0,031 miliona godina, u trajanju od 60 ± 48 hiljada godina. Veliko, naglo globalno smanjenje δ13C, odnosa stabilnog izotopa ugljenika-13 i ugljenika-12, poklapa se sa ovim izumiranjem, i ponekad se koristi za identifikaciju granice perma-trijasa i PTME u stenama koje nisu pogodne za radiometrijsko datiranje. Magnituda negativne digresije izotopa ugljenika bila je 4-7% i trajala je oko 500 hiljada godina, iako je procena njegove tačne vrednosti izazovna zbog dijagenetskih promena mnogih sedimentnih facija koje se prostiru na granici.

Dalji dokazi za promene životne sredine oko granice perma-trijasa sugerišu porast temperature od 8 °C (14 °F) i povećanje nivoa do (poređenja radi, koncentracija neposredno pre industrijske revolucije bila je , a današnja količina je oko 422 ppm). Takođe postoje dokazi o povećanom ultraljubičastom zračenju koje je dopiralo do zemlje, izazivajući mutaciju biljnih spora.

Pretpostavlja se da je granica između perma i trijasa povezana sa naglim povećanjem obilja morskih i kopnenih gljiva, uzrokovanih naglim povećanjem količine mrtvih biljaka i životinja kojima se hrane gljive. Neki paleontolozi su koristili ovaj „gljivični šiljak“ da identifikuju litološki niz koji se nalazi na ili veoma blizu granice perma-trijasa u stenama koje nisu pogodne za radiometrijsko datiranje ili imaju manjak odgovarajućih indeksnih fosila. Međutim, čak su i predlagači hipoteze o gljivičnim šiljcima istakli da su „šiljci gljiva“ možda bili ponavljajući fenomen koji je stvorio ekosistem nakon izumiranja tokom najranijeg trijasa. Sama ideja o gljivičnom šiljku je kritikovana po nekoliko osnova, uključujući: Reduviasporonites, najčešća pretpostavljena spora gljivica, može biti fosilizovana alga; šiljak se nije pojavio širom sveta; i na mnogim mestima nije padao na granicu perm–trijas. Reduviasporonites mogu čak predstavljati prelaz u trijaski svet kojim dominiraju jezera, a ne najraniju trijasku zonu smrti i raspadanja u nekim kopnenim fosilnim slojevima. Noviji hemijski dokazi se bolje slažu sa gljivičnim poreklom za Reduviasporonites, razvodnjavajući ove kritike.

Postoji nesigurnost u pogledu trajanja sveukupnog izumiranja i oko vremena i trajanja izumiranja različitih grupa u okviru šireg procesa. Neki dokazi sugerišu da je bilo više impulsa izumiranja ili da je izumiranje bilo dugo i da se proširilo na nekoliko miliona godina, sa oštrim vrhuncem u poslednjih milion godina perma. Statističke analize nekih visoko fosilnih slojeva u Meišanu, provincija Džeđang na jugoistoku Kine, sugerišu da je glavno izumiranje bilo grupisano oko jednog vrha, dok je studija odseka Ljangfengia pronašla dokaze o dva talasa izumiranja, MEH-1 i MEH- 2, koji su se razlikovali po svojim uzrocima, a studija odseka Šangsi pokazala je i dva impulsa izumiranja sa različitim uzrocima. Nedavna istraživanja pokazuju da su različite grupe izumrle u različito vreme; na primer, iako je bilo teško apsolutno datirati, izumiranje ostrakoda i brahiopoda je razdvojeno za oko 670.000 do 1,17 miliona godina. Paleoekološka analiza slojeva lopingijana u basenu Boven u Kvinslendu ukazuje na brojne periode stresa na morsku životnu sredinu od srednjeg do kasnog lopingijana koji je doveo do samog izumiranja krajnjeg perma, podržavajući aspekte hipoteze postepenosti. Pored toga, opadanje bogatstva morskih vrsta i strukturni kolaps morskih ekosistema su možda takođe bili odvojeni, pri čemu je prvi prethodio drugom za oko 61.000 godina prema jednoj studiji.

Da li su kopnena i morska izumiranja bila sinhrona ili asinhrona je još jedna kontroverzna tačka. Dokazi iz dobro očuvane sekvence u istočnom Grenlandu sugerišu da su kopnena i morska izumiranja počela istovremeno. U ovom nizu, opadanje životinjskog sveta je koncentrisano u periodu od približno 10.000 do 60.000 godina, pri čemu je biljkama bilo potrebno još nekoliko stotina hiljada godina da pokažu pun uticaj događaja. Mnoge sedimentne sekvence iz Južne Kine pokazuju sinhrona kopnena i morska izumiranja. Istraživanja u Sidnejskom basenu o trajanju i toku PTME takođe podržavaju sinhronu pojavu kopnenih i morskih biotičkih kolapsa. Drugi naučnici veruju da je masovno izumiranje na kopnu počelo između 60.000 i 370.000 godina pre početka morskog masovnog izumiranja. Hemostratigrafska analiza iz sekcija u Finmarku i Trendelagu pokazuje da se kopneni cvetni obrt dogodio pre velikog negativnog δ13C pomeranja tokom izumiranja u moru. Datiranje granice između zona okupljanja Dicynodon i Lystrosaurus u basenu Karu ukazuje na to da se kopneno izumiranje dogodilo ranije od izumiranja u moru. Formacija Suenđagou u Južnoj Kini takođe beleži propast kopnenog ekosistema pre morske krize. Druga istraživanja su i dalje otkrila da se kopneno izumiranje dogodilo nakon izumiranja mora u tropima.

Proučavanje vremena i uzroka izumiranja perm-trijasa je komplikovano zbog često zanemarenog kapitanijankog izumiranja (koje se takođe naziva i gvadalupsko izumiranje), samo jednog od možda dva masovna izumiranja u kasnom permu koja su blisko prethodila događaju iz perma-trijasa. Ukratko, kada počinje perm-trijas, teško je znati da li se krajnji kapitanijan završio, u zavisnosti od faktora koji se razmatraju. Mnoga izumiranja koja su nekada datovana na granicu perma i trijasa nedavno su prevedena na kraj kapitanijana. Dalje, nejasno je da li su se neke vrste koje su preživele prethodno izumiranje oporavile dovoljno dobro da bi se njihov konačni nestanak u permsko-trijaskom događaju smatrao odvojenim od kapitanijskog događaja. Manjiska tačka gledišta je da je niz ekoloških katastrofa efektivno predstavljao jedan, produženi događaj izumiranja, možda u zavisnosti od toga koja se vrsta razmatra. Ova starija teorija, još uvek podržana u nekim nedavnim radovima, predlaže da su postojala dva velika impulsa izumiranja u razmaku od 9,4 miliona godina, razdvojena periodom izumiranja koji je bio manje opsežan, ali još uvek znatno iznad nivoa pozadine, i da je konačno izumiranje ubilo oko 80% morskih vrsta koje su tada živele, dok su ostali gubici nastali tokom prvog impulsa ili intervala između impulsa. Prema ovoj teoriji, jedan od ovih impulsa izumiranja dogodio se na kraju gvadalupske epohe perma. Na primer, svi rodovi dinocefalija su izumrli na kraju gvadalupa, kao i Verbeekinidae, porodica velikih fuzulinskih foraminifera. Smatra se da je uticaj izumiranja na kraju gvadalupa na morske organizme varirao između lokacija i između taksonomskih grupa – brahiopodi i korali su imali velike gubitke.

Obrasci izumiranja Morska izumiranja Izumiranje rodova Beleške Morski beskičmenjaciForaminifera 97% Fusulinidi su izumrli, ali su bili i pred izumiranjem pre katastrofe Radiolarije (plankton) 99% Morska sasa, korali, itd. 96% Razne vrste korala su izumrle Morske mahovine 79% Školjke svetiljke 96% Školjke 59%   Puževi 98%   Amoniti 97%   Morski krinovi 98% Skoro su svi izumrli Blastoidi (bodljokošci) 100% Možda su izumrli i pre prelaska perma u trijas Trilobiti 100% U opadanju od Devona; samo dva roda je živelo pre izumiranja Euripteridi ("morski škorpioni") 100% Možda su izumrli i pre prelaska perma u trijas Ostrakodi (mali rakovi) 59%   Ribe Bodljikave ajkule 100% U opadanju od Devona, imale samo jednu živu porodicu

Morski organizmi

Morski beskičmenjaci pretrpeli su najveće gubitke tokom P–Tr izumiranja. Dokazi za to su pronađeni u uzorcima iz južne Kine na P–Tr granici. Ovde, 286 od 329 rodova morskih beskičmenjaka nestaje unutar poslednje dve sedimentne zone koje sadrže konodonte iz perma. Smanjenje raznovrsnosti je verovatno uzrokovano naglim povećanjem izumiranja, a ne smanjenjem specijacije.

Izumiranje je prvenstveno pogodilo organizme sa skeletima od kalcijum karbonata, posebno one koji se oslanjaju na stabilne nivoe CO2 da bi proizveli svoje skelete. Ovi organizmi su bili podložni efektima zakišeljavanja okeana koje je rezultat povećanog atmosferskog CO2. Organizmi koji su se oslanjali na hemocijanin ili hemoglobin za transport kiseonika bili su otporniji na izumiranje od onih koji su koristili hemeritrin ili difuziju kiseonika. Takođe postoje dokazi da je endemizam bio snažan faktor rizika koji je uticao na verovatnoću izumiranja taksona. Taksoni školjkaša koji su bili endemični i lokalizovani u određenom regionu imali su veću verovatnoću da će nestati nego kosmopolitski taksoni. Postojala je mala latidudalna razlika u stopama preživljavanja taksona.

Među bentoškim organizmima, događaj izumiranja je umnožavao pozadinske stope izumiranja, i stoga je prouzrokovao maksimalni gubitak vrsta za taksone koji su imali visoku pozadinsku stopu izumiranja (implicitno, taksone sa velikim prometom). Stopa izumiranja morskih organizama bila je katastrofalna. Bioturbatori su bili izuzetno teško pogođeni, o čemu svedoči gubitak sedimentnog mešovitog sloja u mnogim morskim facijama tokom izumiranja na kraju perma.