Злочини над Србима у Санском Мосту током Другог свјетског рата

Злочини над Србима у Санском Мосту током Другог свјетског рата починиле су војне и полицијске снаге Независне Државе Хрватске састављене углавном из реда локалног муслиманског и хрватског становништва, а манифестовали су се кроз почињење појединачних и масовних злочина који су трајали све вријеме рата. Ипак издвајају се два велика таласа масовних злочина. Први талас масовних злочина, познат и као Илиндански покољ, догодио се крајем јула и почетком августа 1941. године, а други током јануара и фебруара 1943. године.

Географски положај и становништво Према прорачуну извршеном на темељу пописа становништва из 1931. године и стопи прираста становништва у раздобљу од 1931. до 1941. године, почетком Другог свјетског рата у Санском срезу је живјело око 38.100 Срба, око 18.650 муслимана, око 9.040 Хрвата и 79 Јевреја. Дакле, у Санском срезу живјело је укупно око 65.860 становника.Branko J. Bokan, Sanski Most u NOB I-III, tom II, Sanski Most 1980, 11.

У Санском Мосту са околином од 74 села и насеља Распоред становништва је био сљедећи: у 30 села и насеља живјели су само Срби, у 9 само муслимани, у три само Хрвати, Срби и Хрвати заједно живјели су у 9 села и насеља, Срби и муслимани у 6, а све три националне скупине у 17 села и насеља и у самом граду Санском Мосту.Branko J. Bokan, Sanski Most u NOB I-III, том II, 11-12.

Села насељена муслиманским и хрватским становништвом, као и села у којима је становништво било мијешано, налазила у релативно уском појасу уз ријеку Сану или уз главне путне комуникације које су од Санског Моста водиле према Кључу, Бихаћу, Приједору и Бањој Луци, док су чисто српска села и насеља била удаљенија и налазила се на обронцима планина које окружују Сански Мост.

Формирање нове хрватске власти у Санском Мосту Када је релејна станица Југословенске војске са око 150 војника, стационирана у Санском Мосту непосредно пред Априлски ратBranko Bokan, Sanski Most u NOB, tom II, 10., напустила град након проглашења НДХ, у граду је неколико проусташки настројених грађана формирало је „Народни одбор“ у који су ушли Миле Љевар, др Јосип Церјан, Мартин Мацан, др Ибро Ибрахимпашић, Лука Минига, Химзо Пашић Решић, Јусо Талић, Миле Љујић, фра Никола Тојчић, фра Анте Шеремет, фра Лука Тешић, Анте Бановић и Осман Ћехајић. Јосип Церјан је у име овог одбора преузео среско начелство од дотадашњег начелника Драгољуба Поповића.Стево Ковачевић, Источни Подгрмеч у НОБ, Београд 1977, 13.

Једна од првих манифестација у организацији овог одбора била је дочек њемачких јединица које су у Сански Мост ушле 15. 04. 1941. године. Усташки одбор у Санском Мосту је дјеловао као једина власт све до 18. 04. 1941. када је формирано котарско (среско) поглаварство, чији је први предстојник постао адвокат Јосип Церјан. Упоредо с промјеном у котару извршена је промјена и у општинском поглаварству Санског Моста. Дотадашњи градоначелник Џафербег Бишћевић предао је власт Химзу Пашићу Решићу, трговцу, доскорашњем водећем човјеку ХСС у Санском Мосту.Branko Bokan, Sanski Most u NOB, tom II..., 11.

Након промјене власти у граду услиједило је смјењивање предсједника општина и у сеоским општинама и постављање нових предсједника из редова Хрвата и муслимана, будући да Срби више нису могли бити у јавним службама.Стево Ковачевић, Источни Подгрмеч у НОБ..., 14.

Јосипа Церјана је већ крајем априла на мјесту котарског предстојника замијенио адвокат Анте Меркадић. Церјан је међутим и даље остао у усташком одбору, који је након формирања усташке организације на терену претворен у њено котарско руководство. Када је Меркадић преузео дужност котарског предстојника, државни службеници су морали да положе заклетву вјерности новој држави.Архив Босне и Херцеговине (АБиХ), Земаљска комисија за истраживање злочина окупатора и њихових помагача (ЗЕМКОМ), Изјава Хусније Бишчевића, бр. 57298, 30.08.1945.

И Меркадић се кратко задржао на дужности котарског предстојника. Већ у јуну 1941. године смијенио га је Ивица Симеон, правник из Бање Луке који се на овој позицији задржао све до 1943. године.

Истовремено са промјенама у котарском предстојништву и градској управи дошло је до смјена и у жандармерији. Већ у априлу 1941. из жандармерије су отпуштени сви Срби, а на њихова мјеста постављени муслимани и Хрвати. Вршиоца дужности командира жандармеријске станице у Санском Мосту Ђура Везмара замијенио је дотадашњи жандар Бећир Дураковић. Ојачани припадницима усташке организације, жандари су убрзо постали ослонац усташке власти, али и најважнији елемент у придобијању дијела муслиманског и хрватског локалног становништва за оружане акције против Срба.

Првих дана маја 1941. године у Сански Мост је дошло пет полицајаца из Загреба и десет припадника усташког вода „Анте Старчевић“ из Приједора. Ова група постала је мозак и ударна песница свих противсрпских акција извођених заједно са локалним усташама, жандарима, али и знатним дијелом наоружаног муслиманског и хрватског локалног становништва.Branko Bokan, Sanski Most u NOB, tom II..., 12-13.

Назначење злочина или прве акције нове власти у Санском Мосту Почетком априла 1941. године са подручја санског среза мобилисано је око 4.500 војних обвезника. Од овог броја у Априлском рату заробљено је и одведено у заробљеничке логоре у Њемачку њих 277, од чега 255 Срба који ће све вријеме рата провести у заробљеништву, док су 22 муслимана и Хрвата ослобођени током 1942. и 1943. године. У овом периоду било је заробљено знатно више муслимана и Хрвата, али су они из прихватних заробљеничких логора у земљи такође били ослобођени. Усљед војног расула током Априлског рата многи војници пошли су својим кућама понијевши са собом војну опрему и оружје. Знатан дио бивао је разоружан већ на путу до куће, нарочито у Санском Мосту, Старом Мајдану и Врхпољу, али је без сумње дио војника наоружање однио кући.Branko Bokan, Sanski Most u NOB, tom I..., 255-256.

Први задатак органа усташке власти био је разоружавање припадника југословенске војске који су се враћали кућама, те претрес села ради одузимања оружја и војне опреме. Већ у овим акцијама усташе су вршиле разна насиља над мирним становништвом, али нису се задржали само на томе. Скала њихових репресивних мјера из дана у дан се проширивала. Од шиканирања и пријетњи врло брзо су прешли на уцјењивање Срба, постављање усташких контролних органа у трговинске радње Срба и Јевреја, а убрзо затим и на конфискацију и пљачку залиха робе српских и јеврејских радњи и њихове имовине уопште.Jakov Danon, Verica M. Stošić, Memoari na holokaust Jevreja Bosanske Krajine, Banja Luka 2010, 103. Оваква поступања са Србима почетком маја 1941. године довела су и до првих масовних злочина.

Ђурђевдански отпор и први масовни злочини Под изговором одузимања оружја од српског становништва у селу Кијево усташке патроле су испланирали и извели акцију која је довела до Ђурђевданског устанка или Ђурђевданског оружаног отпора који је био први оружани отпор у окупираној Краљевини Југославији. Како су у овим акцијама рањена три њемачка војника, Нијемци су стријељали 27 српских сељака из околних села.

Припрема Илинданског покоља Ма колико да је био плански испровоциран, мајски отпор Срба из Кијева, Трамошиње и сусједних села – надасве његова масовност – на среске влсти дјеловао је шокантно те се стога према даљем поступању са Србима требало односити са много више пажње. Прије свега провођене су акције придобијања што ширег слоја муслиманског и хрватског становништва. Ослањајући се на постојећи историјски јаз, власти су шириле усташку пропаганду која је (како ће се показати крајем јула) падала на плодно тло.

У овом циљу 28. 05. 1941. године организован је и велики митинг на којем је говорио усташки стожерник и први човјек Ликвидатуре Врбаске Бановине Виктор Гутић. Гутића је у Санском Мосту свечано дочекала делегација среске и градске власти, а на митингу се нашло и нешто више од 4.000 људи. Испред градске управе госта је поздравио градоначелник Химзо Пашић Решић. Гутић се у говору захвалио на срдачној добродошлици и дао неколико великодушних обећања о финансијској и свакој другој врсти помоћи Санском Мосту, а затим су Срби постали централна тема говора. Између осталог, рекао је: ... Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геђа наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића а и код нас – ускоро – друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити не ће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а следе нове за потпуно истребљење. Не будите слаби ни прам једног. Држите увијек на уму, да су то били наши гробари, и уништавајте их гдје стигнете а благослов нашег Поглавника и мој не ће вам узмањкати. (...) Сваки, који се за њих буде заузимао, постаје самим тим непријатељем Хрватске слободе. (...) Срби нека се не надају ничему, и за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева, из наше домовине... Након Гутићевог говора ријеч је поново узео градоначелник, који се ... захваљује на патриотским ријечима и упутствима за даљи рад те у име својих грађана обећаје, да ће се у танчине тих упутстава држати...Hrvatska krajina, br. 19. (1941), 1-2.

Како је у периоду април–мај 1941. године власт на регионалном нивоу успостављена и добила неограничену подршку државне власти, такав успјех је требало пренијети и на локални ниво. У том циљу посљедњих дана маја Виктор Гутић је посјећивао све градове Босанске Крајине како би у сагласности са локалним властима мјере за коначно уништење српског становништва биле усаглашене и искоординисане.

Почетком јуна, на темељу Гутићеве Одредбе објављене у Хрватској Крајини 08. 06. 1941.Hrvatska krajina, br. 23, (1941), 6. у санском срезу је извршен попис свих Срба, мушкараца рођених у периоду 1916–1924. године. Пописани су и сви, условно речено, образовани људи, тачније сви они чије образовање надилази ниво основне школе. Дакле, пописом је обухваћен онај дио становништва који је могао организовати и подићи устанак и бити његов витални дио. Затим су од почетка јуна па до краја јула услиједила појединачна хапшења угледнијих домаћина, углавном понедјељком када би дошли на пијацу.

Да би све младиће имали на окупу и под непосредном контролом, усташе су на темељу Гутићеве одредбе за пописане младиће организовали присилан рад, кулук. Младићима стасалим за војну службу рекли су да ће им овај рад на јавним пословима бити признат као замјена за служење војног рока.

Кулучари су радили на цестама Лушци Паланка – Каменград – Хусимовци, Сански Мост – Приједор, Будимлић Јапра – Стари Мајдан и у Томини. Били су обавезни да сваки дан осим недјеље раде на цести од јутра до мрака. Од куће су доносили храну. Интересантно је да су на ове радове који су извођени углавном на подручју муслиманских и хрватских села, или мјешовитих села са муслиманском или хрватском већином, позивани углавном младићи из чисто српских села. На тај начин су најспособнији и најснажнији Срби држани на окупу, под надзором цестара и усташа, који су обилазили радилишта. Овакво стање потрајало је све до великог Илинданског покоља Срба.Branko J. Bokan, Sanski Most u NOB…, tom II, 79

Илиндански покољ санских Срба За разлику од јунских хапшења пописаних Срба, која су се сводила углавном на појединце, крајем јула и почетком августа санске усташе, полиција и за ову намјену организовани дио углавном муслиманског становништва извели су добро организовану и синхронизовану акцију масовних хапшења Срба.