Шљивовичка планина, или познатија као Шљивовички вис и њена подгорина, је простор који се налази у склопу планинскокотлинско — долинске области Србије, који припада Карпатско-балканским планинама источне Србије, или у ужем смислу источној Србији, као саставни део њене јужне субрегије, Балканске Србије. Ограничена је са две тектонске зоне Белопаланачком и Лужничком. Има изглед хорста. Испресецана је попречним раседима (ступњевитим степеницама) почевши од најнижег Малог курила, преко Великог курила и Поповог врха до највишег Шљивовичког врха. Шљивовичка планина као целовити комплекс са Белавом и Црним врхом у ствари представља навлаку која је „дошла” са југозапада, изграђену углавном од кредних банковитих и слојевитих кречњака и доломита, али и јурске карбонатне творевине.Петровић, Б., Ј. (1998). Природа Беле Паланке и средњег Понишавља, Институт за географију, ПМФ, Нови Сад. Положај и пространство Географски положај Шљивовичке планине, која прекрива површину од 127,54 km², од најсеверније до најјужније тачке обухвата простор од 8' 14" географске ширине, док од најисточније до најзападније тачке обухвата 12' 32" географске дужине, одређен је следећим координатама крајњих тачака овог простора: Најсевернија тачка територије, са географским координатама 43⁰ 14' 08" N и 22⁰ 23' 12" E, налази се на реци Нишави, на 300 m надморске висине, 550 m југозападно од врха Мала рудина (486 m). Најјужнија тачка је на ушћу Братишевачког потока у Лужницу, на 517 m надморске висине са координатама 43⁰ 05' 54" N и 22⁰ 24' 14" E. Најзападнија тачка се налази 900 m западно од Чуке (467 m) на Малом Курилу, са координатама 43⁰ 12' 57" N и 22⁰ 17' 05" E. Најисточнија тачка територије налази на ушћу Магличке у Пасјачку реку на 408 m надморске висине са географским координатама 43⁰ 09' 09" N и 22⁰ 29' 37" E. Овако дефинисан Географски простор Шљивовичке планине има приближно правоугаони облик, чија је оријентација северозапад — југоисток. Праволинијским спајањем крајњих тачака добија се да је дужина (запад - исток) Шљивовичке планине 18,5 km, док је ширина (север - југ), 15,4 km.
Границе простора Шљивовичке планине Северна граница — је река Нишава
Западна граница — чини је Коритничка река, коритнички расед и поток који тече преко потеза Балван.
Источна граница — чине је реке: Магличка, Бистерска, Занога и теловачки расед.
Јужна граница — чине је делови тока Братишевачког потока, Лужнице, Крњинског (Горњомалског) потока, Пасјачке реке, као и раседна линија између врхова Петлово бојиште (707 m) и Мртвило (734 m).
Шљивовички венац се састоји од низа планинских врхова и брда: од Малог Курила (467 m) на северозападу, до Петловог бојишта (707 m) на југоистоку. Језгро планинског венца окупљено је око највишег врха, Шљивовичког виса, са 1.258 m надморске висине. Шљивовички венац је ограничен са две тектонске зоне Белопаланачком и Лужничком. Има изглед хорста. Испресецан је попречним раседима (ступњевитим степеницама) почевши од најнижег Малог курила, преко Великог курила и Поповог врха до највишег Шљивовичког врха.
Шљивовичка планина је смештена између Суве планине на западу и југозападу, Белаве на североистоку, Сврљишких планина на северу и Влашке планине на југоистоку. Највећим делом припада Општини Бела Паланака а мањим деловима Општини Пирот и Општини Бабушница у Пиротском управном округу.Гугл мапе
Географске одлике Шљивовичка планина се налази се у склопу Карпато-балканида Источне Србије. Прва сазнања о геолошким приликама Карпатско-балканске Србије потичу из екскурзионих бележака и радова Ф. Туле, Ј. Жујевића, Ј. Цвијића и других. Деловањем ендогених сила, односно епирогеним и орогеним тектонским процесима, настали су истакнути облици у рељефу који су се касније обликовали радом егзогених процеса. Тако насто рељеф са свим својим морфолошким погодностима и ограничењима, много хиљада година касније, значајно је утицао на размештај многих људских активности и одржив развој. мини|Шњивовичка планина, поглед са пута недалеко од Вргудинца
Геолошка прошлост У геолошкој грађи Шљивовичке планине доминирају седиментне стене. Појава магматских творевина на топографској површини означена једном веома малом партијом еруптива, док су метаморфне стене представљене лапоровитим шкриљцима и кварцитима Према старости, преовлађују мезозојски, а потом кенозојски седименти. Палеозојска серија је незнатно заступљена на топографској површини, а њен творевине стварале су се током камбријума, ордовицијума, силура, девона и доњег карбона претежно у морској средини, а у средњем и горњем карбону, и перму, у континенталној средини.Група аутора (1976). Геологија Србије, IV, Тектоника, Универзитет у Београду, Рударско-геолошки факултет, Завод за регионалну геологију и палеонтологију, Београд. Палозојик За време перма на овом простору, дошло је до промене климе и других фактора који су условили настанак дебелих серија континенталних творевина. Распрострањена је формација црвених пешчара, док се као најстарије стене које избијају на топографску површину Шљивовичке планине јављају се пермски конгломерати, пешчари и алевролити.Основна геолошка карта СФРЈ, (1971). Бела Паланка 1:100000, Лист К 34-33, Ниш 1:100000, Лист К34-32, Савезни геолошки завод, Београд. Ове стене су окружене банковитим и слојевитим доњекретацејским кречњацима и доломитима и једном веома уском партијом јурских кречњака и пешчара, на југоистоку. Прекривају површину од 0,54 km² и чине 0,41% укупне територије. Откривени су у североисточном делу кречњачког била Шљивовичког виса, у малом тектонском прозору, који су Вујисић и сарадници (1980) називали „тектонски прозор Кременице“. Мезозоик Крајем палеозоика и почетком јуре, у данашњој Источној Србији, услед маринске трансгресије прекинута је сува, континентална фаза, током које су се таложили црвени пешчари. Краткотрајном трансгресијом тријаског мора отпочео је мезозојски седиментациони циклус. Ово море је оставило трагове у геолошкој грађи Шљивовичке планине у облику мезозојске творевине која је представљене незнатном партијом јурских и доминантним учешћем кретацејских стена.
У геолошком саставу Шљивовичке планине седименти јурске формације на топографској површини су заступљени са свега 0,07%, а представљени су веома уском партијом кречњака и пешчара из средње јуре (догера), која са југоисточне стране ограђује пермске творевине у тектонском прозору Кременице. Ове формације се пружају у дужини од 925 m у правцу југозапад — североисток, и максималне су ширине партија до 167 m
Термоминералне појаве Термо-минерални извори се јављају у раседним зонама Шљивовичке планине где вода доспева до већих дубина, загрева се и оплемењује различитим минералним материјама. У простору Шљивовичке планине и подгорине јављају се три термо-минерална извора: Белопаланачка Бањица, која избија у северном подножју Малог Курила на морфолошкој граници дна Белопаланачке котлине и њеног јужног обода. Извориште је разбијеног типа. Вода избија из кречњака у висини алувијалне равни Нишаве разливајући се у виду пиштаљина. Главни извор избија у кругу бивше фабрике текстилних машина „Будућност“, на око 290 m надморске висине.Мартиновић, Ж., Костић, М. (1970). Белопаланачка Бањица – Прилог термалној географији југоисточне Србије, Зборник радова географског института Јован Цвијић, Књига 23, Географски институт Јован Цвијић, Београд, стр. 107-116. Пењско, који избија у клисури Мокрањског ждрела на левој обали Коритничке реке, на висини од око 320 m. Температура његове воде се креће од 16,5⁰C до 17,5⁰C. Воде овог врела није испитана. Топлик, има највећу температуру воде (18⁰C), а избија у селу Мокра. Воде овог врела није испитана. Сва три извора се јављају у подножју Малог Курила.
Минерално богатство Простор Шљивовичке планине и подгорине не располаже рудама метала, али је на рудном богатству у ранијим периодима историје темељен развој непосредног окружења.
Први познати рудари у планинама средњег Понишавља били су Беси. Из римских писаних докумената познато је да су Римљани враћали Бесе који су емигрирали са ових простора како би, вађењем злата и копањем гвожђа, оживели замрлу рударску делатност.
Рударењем бакра на овој планини бавили су се Саси, о чему постоје трагови. Има претпоставки да се у Белопаланачком крају, у току средњег века, рударило злато. На то указују имена села „Доња“ и „Горња Глама“, која према Костићу (1970), потичу од средњевековне рударске активности, и речи „глама“ која значи злато. Могуће је да су се на подручју ова два села налазила стара златоносна рудишта, или можда топионице и чистионице, у којима су Дубровчани одвајали злато од сребра и трговали. мини|Између два светска рата у руднику Вета, на територији општине Бела Паланка, комерцијално су експлоатисане мање количине бакра. Између два светска рата у руднику Вета, на територији општине Бела Паланка, комерцијално су експлоатисане мање количине бакра. Такође је вађен и камени угаљ, лигнит и графит. Угаљ је вађен у Новом Селу, Чифлику, Теловцу и Мирановцу, а графит у околини Вете.Митић, Д. (2006). Средње Понишавље – Основне стратегије заштићених и створених вредности, Универзитет у Нишу, Ниш.
Данас се на овим просторима експлоатише једино кречњачки камен у Долцу (Сићевачка клисура) и код села Понор у источној подгорини Шљивовичке планине.
За седиментне стене Шљивовичке планине и подгорине везана су извесна лежишта неметаличних сировина. Оне су углавном представљене лапорцима, глинама, кварцним песковима, кварцитима, калцитима и карбонатним стенама. Лапорци и лапоровити шкриљци се јављају у северној, западној и југозападној подгорини. Лапорци су у Белопаланачкој котлини заступљени претежно уз јужни обод, где садрже и до 65% калцијум карбоната. Они се могу пећи и без додавања калцијум карбоната, док је додавање кречњака сиромашнијим лапорцима сасвим извесно и у одговарајућим процентима.Петровић, Б., Ј. (1998). Природа Беле Паланке и средњег Понишавља, Институт за географију, ПМФ, Нови Сад.
Глине се јављају у северној и југозападној области Шљивовичке планине. На јужном ободу Белопаланачке котлине присутне су беличасте глине. То су уме или сукнарске глине сталожене у време нижих стања језерских вода. Садрже најмањи проценат органске материје и веома добро упијају масти. У прошлости су се користиле у ваљавицама и за прање.
Кварцни пескови, који су незамењива сировина у стакларској индустрији, јављају се у северној суподини Шљивовичке планине. Пескови су жућкасте боје због присуства лимонита, а удео кварца у њима креће се од 80 до 92%. То су претежно средњозрни пескови, али се под Великим Курилом јављају и ситнозрни, скоро прашинасти пескови. У јужном делу проучаваног простора, у Лужничкој котлини, јављају се у плиоценој серији језерских седимената. У атару села Стрижевца су жућкасте или црвенкасте боје и садрже велики проценат кварца.Петковић, К. (1930). Геолошки састав и тектонски склоп Суве планине, Српска краљевска академија, Београд.Петровић, Б., Ј. (1999). Природа Бабушнице и Лужничке котлине, Институт за географију, ПМФ, Нови Сад.
Калцит је присутан у зони која се пружа од Великог Курила све до Шљивовичког врха и Белаве. Кречњак и друге карбонатне стене (доломити и бигар) покривају највеће површине Шљивовичке планине. Најчешће представљају сировину за добијање грађевинског материјала (грађевински и украсни камен, креч).
Прослојци лигнита јављају се у северном делу Лужничке котлине у околини села Ресника и у атару Стрижевца.Тодоровић, Н. (2012). Горња Лужница – становништво и насеља, Народна библиотека Бабушница, Бабушница. Ове појаве нису значајне за комерцијалну експлоатацију.
Клима мини|Поглед на Шњивовичку планину у периоду највеће облачности, која у децембру покрива небо са 7,8 десетина. Поднебље Шљивовичке планине и њене подгорине налази се у области умереноконтиненталне климе са просечним годишњим амплитудама температуре мањим од 23⁰C, и према рејонизацији Ракићевића (1980), делови овог простора припадају Понишавском и Власинском климатском рејону.