Петар I Алексејевич (; Москва, 30. мај/9. јун 1672 — Санкт Петербург, 28. јануар/8. фебруар 1725), познатији као Петар Велики (), био је руски цар и император који је владао од 27. априла (7. маја) 1682, па све до своје смрти 1725. године. Реформе спроведене на плану земље, територијално проширење и проглашавање империје га чине најистакнутијим и најутицајнијим руским монархом, европејиста, реформатор, војсковођа, модернизатор и експанзиониста, Петар Велики је најпре идејни, а затим и делотворни творац Русије као јаке, индустријски, милитарно, урбанистички, територијално и културолошки европске силе која ће постати једна од најстабилнијих и најмоћнијих империја, а затим држава светске историје, до данашњег дана.
На престо је дошао након многих дворских интрига и завера. У почетку је владао заједно са слабим и болесним полубратом, Иваном V, који је умро 1696. године. Након Иванове смрти, кад је постао цар, немилосрдно је угушио било какав тип отпора, па чак и у сопственој породици..
Петар је владао сам до 1724, а потом је владао заједно са својом женом, Катарином Алексејевном. Модернизовао је у то време прилично заосталу феудалну Русију на друштвеном, политичком, војном и економском плану, а у исто време водио је експанзионистичку политику, углавном ка земљама које су излазиле на море. У току своје владавине, претворио је Русију у водећу европску силу тог времена. Одбацио је титулу цара 1721. године и заменио је титулом императора.
Петар Велики један од најмоћнијих и најутицајнијих владара модерне европске историје.
Детињство мини|300п|Крунисање Петра и Ивана, литографија (Иља Рјепин, 1900)
Петар је био син руског цара Алексеја I и његове друге жене, Наталије Кириловне Наришкине. Алексеј I је из претходног брака са Маријом Милославском имао пет синова и осам ћерки, од којих су само два сина — Фјодор и Иван — били живи кад је Петар рођен. Алексеј I је имао још две ћерке са Наталијом Наришкином пре него што је умро 1676. године када га је наследио најстарији преживели син, Фјодор III.
Фјодор је владао шест година, а онда умро од скорбута. Пошто није имао деце, избио је спор око права на престо између породица његове мајке, Наришкина и породице Алексејеве прве жене, Милославских. Правно гледано, Иван је био следећи владар по наследној линији, али је био физички и ментално неспособан да преузме дужност цара, а и бојари нису волели властољубиве Милославске те је Бољарска дума (веће руских племића) у договору са патријархом, именовала десетогодишњег Петра за цара заједно са мајком као регентом, против чега се побунила Иванова породица на челу са његовом сестром, Софијом Алексејевном. Под Софијиним утицајем, избила је побуна „стрелаца“ (елитне руске војне јединице тог времена). Елитне руске војне јединице су упале у двор, опљачкали га и на Петрове очи побили многе бојаре међу којима и два старија брата царице Наталије, његове мајке. Петар и његова мајка су били присиљени да се повуку док је Софија преузела место регента над заједничком владавином Ивана и Петра.
Младост мини|200п|лево|Петар као десетогодишњи дечак. Портрет из 17. века
Док је Софија била регент, Петар је са мајком и људима који су му били блиски живео у дворцима у околини Москве, а највише у селу Пребраженском, где је дане проводио увежбавајући и обучавајући се у ратним вештинама са својим друговима. Временом, Петар је формирао сопствену јединицу само њему верних војника коју је назвао „Преображенски“ и „Семјоновски“, према дворцима у којима је живео са мајком. Његови људи су га волели и били му верни јер их је третирао на једноставан начин и као пријатеље. Велико интересовање и љубав је показао ка изградњи бродова и пловидби, чему га је научио један Холанђанин кога је упознао у „немачком кварту“ смештеном ван града где су живели странци и где је радо одлазио.
Мајка му је организовала и женидбу са Јевдокијом Лопухином 1689. године. Брак је био потпун промашај и Петар је након десет година брака натерао супругу да се одрекне брака и да се замонаши.
Кад је Петар напунио 17 година, његова полусестра Софија је схватила да јој прети опасност од њега те је почела да спрема преврат на двору у спрези са стрелцима. Кад је сазнао за Софијине намере, Петар се склонио у манастир Св. Тројице Сергејевски, а затим позвао своја два пука којима су се затим придружили и неки одреди редовне војске и стрелаца. Софија је збачена с престола, и затворена у женски манастир.
Ипак, стварна власт је била у рукама Петрове мајке, Наталије Наришкине, тако да Петар још увек није могао да оствари апсолутну власт. Тек након мајчине смрти 1694. Петар је постао истински независан владар. Формално, Иван је делио власт са Петром, али без значајнијег утицаја. Након Иванове смрти 1696. године, Петар је постао и легално самостални владар.
У међувремену, наставио је да посећује немачки кварт, где се веома добро упознао са западњачким менталитетом и обичајима. Ту је стекао и два најбоља друга: Шкота Патрика Гордона (), авантуристу који се борио под заставама различитих земаља као најамник, и Швајцарца Франца Лефорта (), војника који је служио у руској војсци. И даље је организовао војне маневре, а за време свог боравка на Перејеславском језеру, изградио је војни брод уз помоћ мањег броја помоћника. Затим је отишао у Архангелск где је први пут у животу видео велике бродове и пловидбу на мору.
Русија је тада имала око 13 милиона становника и била је веома заостала. Већину становништва су чинили сељаци (кметови углавном), а број племића и грађана је сразмерно био веома мали. Буржоазија једва да је и постојала. Трговина која је била у рукама странаца, састојала се у размени западних фабричких производа за руске сировине, а градови готово да нису ни постојали, већ су били велика села.
Почетак владавине Година 1695. била је веома значајна година у Петровом животу. Те године Петар је почео да влада самостално. Било му је и те како јасно да Русија не може стати у ред великих сила ако не савлада своју заосталост, а да је савлада било је потребно, у првом реду, остварити излаз на море и раскинути културну и економску изолованост, нарочито од земаља западне Европе.
У то време Русија је контролисала једино излаз на Бело море. Шведска је контролисала Балтичко море, а контролу над Каспијским морем Петар је могао добити једино потискивањем Татара из зона око мора. Зато је Петар био присиљен да зарати са Татарима на Криму који су у то доба били турски вазали. Петров главни циљ је био заузимање Азова, тадашњег турског упоришта у Русији на реци Дону. У лето 1695. Петар је напао Азов, али је напад био одбијен. У новембру исте године, Петар, поучен неуспехом, изградио је у Вороњежу малу флоту чију је команду поверио Лефорту који је у јулу 1696. заузео Азов чиме је Русија добила излаз на Азовско и Црно море.
Пут у Европу и побуне стрелаца мини|200п|Софија Алексејевна (1698), уље на платну (Иља Рјепин, 1879)
Да би задржао Азов, Петар је схватио да мора да формира велику флоту, за чију изградњу он није располагао ни инжењерима ни тесарима, као ни морнарима ни поморским официрима. Одмах је послао стотине бојара у Енглеску, Холандију и Италију на обуку у поморским вештинама, навигацији и бродоградњи. Кад се рашчуло да и сам цар жели да путује у иностранство, неке вође козака као и неки стрелци сковали су план да га убију, међутим, Петар је открио на време заверу и страховито се обрачунао са завереницима. Стотине завереника је било одвучено на Кремљински трг где су погубљени вешањем или одсецањем главе.
Подстакнут дивљењем и радозналошћу према западњачком начину живота и технологијама, Петар је 1697. кренуо на пут по Европи, у пратњи бројне делегације саветника (тзв. „Велика амбасада“). Желео је да што боље упозна обичаје и занате Запада како би их после применио у сопственој земљи. Путовао је инкогнито као Петар Михајлович, иако је на дворовима које је посећивао његов прави идентитет био познат и добијао је третман достојан свог положаја. Радио је неко време као дрводеља у бродоградилиштима у Амстердаму, а касније и у Енглеској, недалеко од Лондона. У месту Сардаму код Амстердама сачувана је кућа у којој је он као прост шибер живео. На кући је постављена дводелна спомен-плоча 1814. године, а на једној је уклесано: Ништа великом малено није."Сербскиј народниј лист", Будим 1837. године Посетио је главне градове Немачке и Аустрије, разговарао је са британским краљем Вилијамом III и упознао се са енглеским високим друштвом које је руског цара сматрало надасве несвакидашњом појавом јер никад није раније видело једног монарха како пуши и пије по крчмама са морнарима. Петар је ово путовање искористио да унајми стотине техничара и официра странаца који је требало да своја знања ставе у службу Руске Империје. Такође је стекао велика знања из области бродоградње и картографије.
С друге стране, Петар је такође желео да покуша да добије помоћ и подршку европских владара у борби против моћног Османског царства. Међутим, Петрове наде су се изјаловиле; Француска је била традиционални савезник турског султана, а Аустрија је настојала да одржи мир на Истоку да би водила своје ратове на Западу. Осим тога, Петар је изабрао прилично лош тренутак за своју дипломатску офанзиву: Европа је у то време више размишљала о томе ко ће наследити шпанског краља без наследника Карлоса II него о борби против Османског царства.
Његова посета је изненада прекинута 1698. године, када је због побуне стрелаца присиљен да прекине своје путовање по Европи и да крене назад у Русију, међутим, побуна је била лако угушена чак и пре него што се Петар вратио кући, те је Петар онда остао неко време у Пољској где се упознао са пољским краљем Августом II с ким је склопио савез у предстојећем рату против Шведске чији је циљ био да се Русији обезбеди излазак на море.
Прве реформе мини|лево|200п|Петар Велики, портрет (Жан Марк Натије, 1717)
Кад се вратио у Москву, прво се обрачунао са побуњеницима. „Стрелци“ су, као војна формација, распуштени, а многи од њих су били мучени, закопавани живи или протерани у Сибир. Сам Петар је учествовао у мучењу своје полусестре Софије коју је на крају доживотно затворио у манастир. Такође је окончао свој неуспели 17-годишњи брак. Натерао је Јевдокију да се одрекне брака и да оде у манастир. Царица је Петру родила три сина, а само један, Алексеј Петрович, преживео је, који је са осам година био одвојен од своје мајке. Односи између оца и сина су сваким даном били све гори — Алексеј је одбијао сваку послушност цару, а Петар је скоро свакодневно тукао свог сина.
Петрова посета Западу уверила га је да су многи европски обичаји били напреднији од традиционалних руских. Петар је зато заповедио свим својим чиновницима и званичницима да обрију браде и да носе одећу скројену по европској моди. Од тога су били изузети само свештеници, земљорадници и кочијаши. Бојарима је наредио да скрате своје дуге рукаве и сукње кафтана, традиционалне московске одеће татарског порекла. На једном пријему који је приредио по повратку из иностранства, исекао је маказама браде великодостојницима, без обзира што је у Русији ношење браде имало и верски значај и што је црква бранила бријање браде.
Ово нису биле једине промене које је унео у руско друштво. Вероватно поучен сопственим искуством, сматрао је уговорене бракове варварским обичајем, те је забранио склапање бракова против воље будућих супружника и прогласио је обавезним да будући супружници буду верени најмање шест недеља током којих би могли да се слободно виђају и боље упознају. Такође је наредио својим дворанима да приређују забаве по европским обичајима, а жене из виших сталежа су морале да одлазе на друштвене скупове, чиме је прекинута традиционална изолованост у којој су до тада жене биле држане, а што је представљало заостатак примитивних татарских обичаја.