Примењена графика у анатомским атласима 16. и 17. века нашла је по први пут у овом историјском раздобљу своје место у формалном, медијском и функционалном смислу, као изванредни ликовни израз, за тродимензионалну представу човекове анатомије у анатомским атласима. Тиме су уметници применом графичке технике, у сарадњи са научницима, проналазили начине да информације преточе у препознатљиве и приступачне моделе, којима су дали и когнитивну структуру. Тиме су омогућили студентима и лекарима, нове (савременије) дидактике методе, у изучавању анатомије људског тела, које су се задржале до данашњих дана.Ангелина Милосављевић, Жива тела: примењена графика у анатомским атласима Андрее Везалијуса из 1543. и Јохана Ремелина из 1609. године, Оригиналан научни рад, Универзитет Сингидунум, Факултет за медије и комуникације Београд. Приступљено 22.3.2019.

Предуслови Први графички радови у историји јавили су се у Кини у 6. веку. Употребљена техника била је техника дрвореза уз помоћ којег су се штампали религиозни амулети. Прва сачувана књига која се штампала у дрворезу је из 868. године. У 13. веку су се дрвене матрице употребљавали за штампање на платну. Постепено примена техника дрвореза затим и ксилографије (или дрвописа) постала је неодговарајућа, па су уметницима истраживали нове могућности и материјале уз помоћ који би могли тачније да пренесу своје радове. Одатле потиче проналазак графичке технике штампе с почетка 15. века из дубине са челичним или бакарним плочама које су одговарале овим захтевима.

Међутим историјски гледана графика се до неслућених размера развила у формалном, медијском и функционалном смислу тек у 16. веку, када је штампа добила свој невиђени обим у форми, функцији и медијима у 16. веку. Захваљујући томе примењена графика је трагајући за наови сасржајима изражавања пронашла изванредни израз у тродимензионалним представама човекове анатомије у анатомским атласима. Тако су почев од средине 16. века у сарадњи са научницима, ликовни уметници — графичари све више проналазили начине да медицинске информације о људском телу преточе у препознатљиве и приступачне моделе, и да им при томе дају когнитивну структуру. Тако је у 16. веку, када се нагло развијала и усавршавала, графика почела све више да пружила нове могућности научним дисциплинама и образовању у оквиру љих, јер се многа научна сазнања могла штампати на папиру или чвршћим подлогама (мешавине текстила и млевене кости) и носити са собом, лепити у албуме или на чврсту подлогу (дрво, метал) као декорација, или служити у научне и практичне сврхе (папирни компаси, астролаби, сунчани сатови, анатомски атласи), али и конзумирати у виду хостија са представама светитеља (ради оздрављења).

Физичка својства појединих штампаних облика (папирни научни инструменти) учинила су графике подесним средствима за емпиријска истраживања и документовање анатомских сазнања о људском телу и свету који га окружују, и тиме покренула стварање динамичних образаца за стицање даљих сазнања у медицини. Примењена графика је постепено и све више утицала на уношење интерактивност у сам процес приказивања све већег броја нових сазнања и представа о човековој анатомији, у којима су радећи истовремено научници и уметници својом креативношћу и умећем створили нове форме презентације процеса и резултата научних истраживања: интерактивне представе које су се преклапале како би откриле и најфиније анатомске детаље људског тела.

Тежња за тачност у анатомским приказима Средњи век се у анатомији, као и у целокупној медицини заснивао на схоластичкој медицини са тежњама за јасном поделом на пет главних анатомских система људског тела. коштани систем, нервни систем, артеријски систем, мишићни систем, венски систем. Иако су средњовековном периоду постојале одређене представе и помагала за учење анатомије људског тела, њих су карактерисале канонизованост, једноставност и схематичност удружена са чврстим ставом заснованим углавном на Галеновим списима, који су захваљујући схоластичком систему едукације представљали апсолутни ауторитет.

У сукобу са схоластиком, почев од друге половине 16. века настале су нове тежње које су свој максимум достигле током Ренесансе — да представе човекове анатомије (уз подршку нове графичке технологије) постану реалистичнији прикази тела, органа и органских система правилно и функционално међусобно повезаних.

Зачетницима примене графика у анатомским атласима Зачетницима примене графика у анатомским атласима у овом раздобљу сматрају се Андреас Везалијус, посебно у свом делу De humani corporis fabrica (1543) а касније и Јохан Ремелин, у свом делу Catoptri Microcosmici (1609). Они су међу првима у наведеним делима применили стратегије отварања тела и погледа испод површине коже исказане у ренесансној уметничкој теорији и пракси, као и у научним истраживањима.

мини|центар|800п|<center>Ако се примењене графике из Везалијусове анатомије (De humani corporis fabrica) ставе једна уз другу њихове се позадине спајају у заједнички пејзаж из околине Падове. Тиме је на једној слци обједињен анатомска и ликовно-графичка, или изражајна нота анатома и уметника.<center> Уметничком раду великана медицинске анатомије, који су први применили примењену графику у анатомским атласима, претходила су не само њихова уметничка интересовања, већ пре свега нова научна сазнања до којих су они долазили након сопствених медицинских истраживањима, и након којих су одбацили древне моделе схематизованих дводимензионалних приказа и увели комплексне волуметријске представе.

Применом вишеслојне анатомске представе, уметници тог историјског раздобља су успели да специфична преклапањем саставних делова људског тела, у својим ликовним представама омогућавала увид у анатомске структуре људског тела. При томе су ови илустратори у процес изучавања анатомије увели и нове дидактичке методе.

16. век — век анатомије Како се у наводи у историји медицине 16. век се сматра „веком анатомије.Laurenza, D. 2012 Art and Anatomy in Renaissance Italy : Images from a Scientific Revolution, New York: The Metropolitan Museum of Art. р.5 као гране медицине која се развила од средњовековне типологије засноване на присуству телесних течности у организму до модерне патологије. Упоредо са трансформацијом анатомије мењао се и визуелни језик који је омогућио развој штампе, која је са друге стране захтевала неопходно учешће у изради штампаних радова и ликовних уметника. Из те интеракције, штампара, научника и уметника, не само да је растао значај визуелне представе у прихвању и преношењу знања, већ и спона између медија, уметности и науке.

Референце

Категорија:Анатомија Категорија:Историја медицине Категорија:Историја уметности Категорија:Графика