мини|Лаокоонова глава Лаокоон и његови синови, и Лаокоонова група (), једна је од најпознатијих античких скулптура откад је откривена у Риму 1506. године и јавно изложена у Ватикану, гдје се налази и данас. Врло је вјероватно да је ријеч о истој скулптури коју је хвалио римски писац о умјетности, Плиније Старији. Фигуре које чине скулптуру су приближно природне величине, група је висине нешто више од 2 м, а приказана је митолошка легенда гдје су тројански свештеник Лаокоон и његови синови Антифант и Тимбреј нападнути морским змијама.

Група је описана „прототипном иконом људске агоније” у западној умјетности, а за разлику од агонија у хришћанској умјетности гдје се приказују Христове муке и мучеништва, ова патња нема откупитељску моћ нити награду, исказана кроз искривљене изразе лица које се слажу са тијелима у борби, посебно са самим Лаокооном, и са детаљима напрезања видљивим на његовом тијелу.

Плиније приписује ово дјело, тада у палати цара Тита, тројици грчких вајара са острва Родоса: Агесандру, Атенодору и Полидору, али не даје датум ни наручиоца дјела. По стилу се сматра „једним од најљепших примјера (такозваног) хеленистичког барока” и свакако у грчкој традицији, али није познато да ли је ријеч о оригиналном дјелу или копији раније скулптуре, вјероватно у бронзи, нити да ли је настала као грчка или римска наруџба. Становиште да је ријеч о оригиналном дјелу из 2. вијека прије н. е. сада има мало или нимало присталица, мада Лаокоонову групу многи још увијек сматрају копијом таквог дјела насталог у раном царском периоду, вјероватно на основу бронзаног оригинала. Други тврде да је вјероватно оригинално дјело каснијег периода, у пергамском стилу из неких два стољећа раније. У оба случаја, вјероватно је наручена за дом богатог Римљанина, највјероватније из царске породице. Предложени су различити датуми за настанак групе, који се крећу од око 200. године прије н. е. до 70-тих година нове ере, мада се данас предност даје датуму у вријеме Јулије-Клаудијеве династије [између 27. г. прије н. е. и 68. г. н. е.].

Мада је углавном у одличном стању за ископану скулптуру, појединачним фигурама недостаје неколико дијелова, а анализа сугерише да је преуређена у античко доба и да је прошла кроз бројне рестаурације откако је ископана. Изложена је у Музеју Пио-Клементино, дијелу Ватиканских музеја.

Полемика око недостајућих дијелова Лаокоонове групе

Када је статуа откривена, недостајала је Лаокоонова десна рука, заједно са дијелом длана једног и десне руке другог његовог сина. Репрезентација ових изгубљених дијелова је била предмет расправе између умјетника и критичара умјетности. Микеланђело је сматрао да су изгубљене десне руке пружале изнад рамена у правцу леђа, а други су, међутим, тврдили да је исправније претпоставити да су руке биле испружене према споља, у херојском гесту. Тадашњи папа је објавио неформално такмичење између вајара за обнову руку у ком је судио Рафаело.

Године 1906, археолог, трговац умјетнинама и директор Музеја античког вајарства Барацо, Лудвиг Полак, открио је мермерни шалф руке у градитељском врту у Риму. Увидјевши типолошку сличност са Лаокооновом групом, доставио га је Ватиканским музејима гдје је остао у складиштима пола стољећа. Педесетих година прошлог вијека, Музеј је рекао да је ова рука, која је била савијена на начин на који је Микеланђело претпоставио, припадала Лаокоону. Тако је статуа обновљена укључивањем нове руке. Раније обновљени дијелови руку синова су уклоњени. Током фазе њихове демонтаже, испитивање рупа клинова, жљебова и металних спојева показало је да је првобитно била ухваћена или реализована пирамидална композиција три тијела, што је јасно показало да су извођене различите интервенције у античком, ренесансном и модерном добу.

Постоје многе копије групе, а највише њих показују Лаокоонову руку у старој форми рестаурације. Једна од најпознатијих копија је она у палати Великог витешког мајстора Родоса, која прати исправљену садашњу форму.

Види још

Хеленистичка уметност Лаокоон

Литература

Beard, Mary, Times Literary Supplement, "Arms and the Man: The restoration and reinvention of classical sculpture", 2 February subscription required , reprinted in. EBL ebooks online. .

"Chronology": Frischer, Bernard, Digital Sculpture Project: Laocoon, "An Annotated Chronology of the “Laocoon” Statue Group", 2009 Clark, Kenneth, The Nude, A Study in Ideal Form, orig. 1949, various edns, page refs from Pelican edn of 1960 (reprint of 1972). Farinella, Vincenzo, Vatican Museums, Classical Art, 1985, Scala , cat. no. 52, , Medieval Issue (Jun., 1974),,

Spivey, Nigel. .

"Volpe and Parisi": Digital Sculpture Project: Laocoon. "Laocoon: The Last Enigma", translation by Bernard Frischer of Volpe, Rita and Parisi, Antonella, "Laocoonte. L'ultimo engima," in Archeo 299, January 2010, pp. 26–39

Спољашње везе

University of Virginia's Digital Sculpture Project 3D models, bibliography, annotated chronology of the Laocoon Laocoon photos FlickR group "Responses To Laocoön", a collection of art inspired by the Laocoön group Lessing's Laocoon etext on books.google.com Laocoonte: variazioni sul mito, con una Galleria delle fonti letterarie e iconografiche su Laocoonte, a cura del Centro studi classicA, "La Rivista di Engramma" n. 50, luglio/settembre 2006 Nota sul ciclo di Sperlonga e sulle relazioni con il Laoocoonte Vaticano, a cura del Centro studi classicA, "La Rivista di Engramma" n. 50. luglio/settembre 2006 Nota sulle interpretazioni del passo di Plinio, Nat. Hist. XXXVI, 37, a cura del Centro studi classicA, "La Rivista di Engramma" n. 50. luglio/settembre 2006 Scheda cronologica dei restauri del Laocoonte, a cura di Marco Gazzola, "La Rivista di Engramma" n. 50, luglio/settembre 2006

Категорија:Хеленистичка уметност