Сјеничко-пештерско ћилимарство као део занатских знања и вештина југозападне Србије, је вештина израде сјеничко-пештерских тканина, ћилима са два једнака лица на вертикалном разбоју преплитањем вертикалне основе и хоризонталних нити од вуне аутохтоне расе сјеничке овце. Ћилимарство старовлашких и сјеничко-пештерских предела, има више орнаменталних стилизација сродних са пиротским ћилимима. Али за разлику од пиротских ови ћилими су нешто грубље пређе. Ћилими ткани у овим областима југозападне Србије масовно су били у употреби код градског муслиманског живља.

За ћилимарство у сјеничко-пештерском крају се може рећи (према новијим истраживањима) да је то један од ретких крајева у Србији у коме су стваране тканине прошлости, садашњости и будућности, које су одувек биле на завидном нивоу квантитета, квалитета, начина производње, али и свега онога што прати овај вид народног стваралаштва кроз више векова.

Сјеничко-пештерско ћилимарство, односно вештина израде ових ћилима, се налази на списку елемената нематеријалног културног наслеђа Србије од 13. децембра 2018. године.

Основне информације мини|За израду ћилима користи се вуна сјеничке аутохтоне овце праменке, са Пештерске висоравни По својим особеностим израде старовлашко-полимско ћилимарство у коме свакако значајно место има сјеничко-пештерско ћилимарство разврстано, је у ћилимарство такозване сјеничко-полимске, односно полимско-старовлашке ћилимарску област,М. Драшковић, Ћилимарство у Србији, Етнографски музеј у Београду 1967. која је омеђена, у ужем смислу сјеничко-пештарском висоравни, а у ширем смислу полимско-старовлашком области. У овој области развило се неколико ћилимарских центара који носе назив: сјеничко-пештерски ћилимарски центар, ивањички ћилимарски центар, ужички ћилимарски центра, ћилимарски центар неких других крајева.

Ћилими ткани у овим областима масовно су били у употреби код градског српског и муслиманског живља, било у њиховим домовима или у верским објектима (џамијама).

Историја Порекло сјеничко-пештерског ћилимарства не може се разматрати изван порекла и развоја ћилимарства у другим крајевима Србије. Досадашња истраживања показала су да корени овог ћилимарства леже у далекој прошлости, на ште је утицало: обиље домаће сировинске базе, пре свега вуне у овој претежно сточарској области, добро познавање ткалачких вештина географски положај који је омугаћавао да на овај простор продру бројни културни утицаја Истока и Запада богата историјска прошлост, локалних специфичности, које су његовом развоју дале одређене особености, по којима ће се до данас разликовати од ћилимарства у другим крајевима Србије.

Ћилими су првобитно били израђивани на хоризонталном разбоју скоро све до Другог светског рата, очему говоре сачувани примерци из најстарије фазе овог ћилимарства.

Појавом вертикалног разбоја, с почетка 20. века (који је прво примењен у Ћилимарској школи у Сјеници, а потом и у приватним сјеничко-пештерским кућама), у ћилимарској радиности овог краја настале су бројне промене — у техници израде, колористици и ликовном изразу ћилима, рађених на овом разбоју.

Израда По својим особеностим израде сјеничко-пештерско ћилимарство је разврстано у такозвано сјеничко-полимску, односно полимско-старовлашку ћилимарску област.

Сјеничко-пештерски ћилим је тканина са два једнака лица, рађена на вертикалном разбоју преплитањем вертикалне основе и хоризонталних нити од вуне аутохтоне расе сјеничке овце праменке. Сјеничко-пештерски ћилими који се израђује у једном комаду, двонитном техником ткања, првобитно су ткани на хоризонталном а од почетка 20. века на вертикалном разбоју.

Ћилими типа шаренице или ћилимача Ћилими су првобитно украшавани читавом површином бесконачним мотивима пруга у двобојном или вишебојном колориту. То су углавном били ћилими типа шаренице, и претходили су изради ћилима у правом смислу те речи, са издељеном орнаменаталном површином на средини и окрајницом (околицом). За овако исткану тканину у сјеничком крају настао је назив ћилимача (додавањем суфикса —„ача” речи ћилим), како би се њом означио прост и једноставан ћилим, који се се значајно разликује у однсоу на развијени ћилим, однсоно ћилима у правом смислу те речи. Како се први пут реч ћилим у Србији јавља од 17. веку, када су најстарији ћилими већ називани ћилимаче у сјеничко-пештерској области, утврђено је да се у Србији једино у сјеничко-пештерском и у ивањичком крају користио назив ћилимача или ћилимара.

Балучани ћилими За разлику од ћилимача или ћилимара у сјеничко-пештерском крају, у развојном смислу, у 19. веку појавили су се и савршенији ћилими, чија је целокупна површина била прекривена шарама — балуцима. За разлику од ћилимача које се раде или само техником преткивања, или у комбинацији са техником на престе (клечањем), на ћилимима је примењена превасходно техника клечања.

На неким ћилимима примењивана је истовремено техника претковања, која је комбинована са техником узлења (чворања). Зато у сјеничко-пештерском крају кажу да је ћилим у однсу на ћилимачу, балучан, однсоно сав ишаран.

Међу ћилиме старије израде у сјеничко-пештерском крају издвајају се и ћилими исткани на хоризонталном стану звани колаши на котуртове, на колцад, и гранаши, гранаше. Они спадају у групу великих подних ћилима, које карактерише разноврсност варијантних облика. Сатављени су од три до четири поле.

Значај Због изузетног значаја сјеничко-пештерског ћилимарства за културу Србије, Национални комитет за нематеријално културно наслеђе Србије, на састанку одржаном 13. децембра 2018. године, донео је одлуку о упису у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије сјеничко-пештерско ћилимарство, као препознато живо наслеђе Србије, које су различите заједнице, преносећи га с генерације на генерацију, препознале као обележје сопственог идентитета и сачувале до данашњих дана.

Разлике између пиротског, сјеничко-пештерског и стапарског ћилима Сваки од ових ћилима препознатљив је по шарама, а сјеничко-пештерски се понекад теже разликује од пиротског. мини|Неке од карактеристика пиротског ћилима Главне одлике пиротског ћилима: нема наличје, односно лице и наличје су идентични, израђује на вертикалном разбоју, сировина је најбоља вуна од оваца са Старе планине, основна техника ткања је клечање, којим се постиже исти изглед са обе стране, шаре су углавном аутентичне, увек симетричне, а најпознатија је корњача која симболизује благостање и дуг живот. оно што пиротски ћилим разликује пре свега од сјеничко-пештерског јесте такозвани ћенар, односно ивица која уоквирује или цео ћилим (спољашњи ћенар) или целине на ћилиму (унутрашњи ћенар или чендра). Ћенара углавном нема на сјеничко-пештерском, и никад на стапарском ћилиму.

Главне одлике сјеничко-пештерског ћилима: грубље је грађе од осталих, шаре су углавном геометријске, понекад сличне онима на пиротском, нема ћенар, односно ивицу, може бити с ресама и без њих, и грубље је пређе Некада се израђивао на хоризонталном разбоју, па је морао да се саставља по средини или из неколико делова. Данас се тка на вертикалном разбоју, из једног дела, сировина је вуна сјеничке аутохтоне овце праменке. мини|Главне карактеристике стапарског ћилима. Главне одлике стапарског ћилима: најчешће шаре су стилизовани флорални мотиви као и сјеничко-пештерски, и овај ћилим се некад спајао на средини или је рађен у неколико делова које су после састављали сировина за стапарски ћилим је комбинација кудеље и вуне (више кудеље него вуне), никад нема ресе.

У популарној култури

Шара са сјеничкога ћилима је била инспирација за култни знак организације „Технократија” која је стекла знаменит статус као организатор андерграунд журки током деведесетих година.

Види још Ћилимарство у Србији Стапарско ћилимарство Ћилим Ћилимар Нематеријално културно наслеђе Списак елемената нематеријалног културног наслеђа Србије

Референце

Спољашње везе

Категорија:Српска култура Категорија:Нематеријално културно наслеђе Србије Категорија:Ћилим