300п|мини|Египат под Мехмед Алијем 1833. године.
Египатске кризе тридесетих година 19. века представљају етапу у развоју источног питања. Догађаји на истоку, везани за рат Мехмед Алија против турског султана изазвали су велико интересовање Русије, Британије, Француске и Аустрије. До изражаја су дошле супротности великих сила, од којих је свака желела што већи удео у решавању источног питања. Од исхода решења Египатских криза зависила је укупна равнотежа снага на Средоземљу што је ово питање учинило исувише сложним да би се оставило Египту и Османском царству на решавање. Коначан резултат египатских криза био је увођење надзора европских сила над Турском, затварање мореуза Босфор и Дарданели за Русију, али и побољшање положаја раје у Османском царству.
Позадина
250п|мини|лево|Египатски ејалет Египат улази у састав Османског царства 1517. године када је османски султан Селим I припојио територије Мамелучког султаната, државе која је преко два и по века доминирала исламским светом. Египат је претворен у пашалук и издељен у 12 санџака на чијем челу су се углавном налазили Мамелуци које султани нису одстранили из управе. Мамелуци су имали значајан удео у управљању египатским провинцијама, што им је омогућило да се поставе пашама као супарничка власт. Упоредо са слабљењем централне власти у 18. веку, утицај Мамелука све је већи. Порта није имала времена ни средстава да у Египту поново учврсти своју власт. Јак ударац Мамелуцима задао је Наполеон Бонапарта који је накратко окупирао Египат између 1798. и 1801. године са циљем да угрози британске позиције у Индији. Порта се након повлачења Француза 1801. године трудила да у Египту поново успостави власт. Групације Мамелука тамо су биле у непрестаним борбама. Задатак смиривања њихових сукоба Порта је поверила Мехмед Алију који је 1805. године добио титулу гувернера. Мехмед се успео изборити са Мамелуцима 1811. године намамивши их у замку у каирску тврђаву. Потом је предузео модернизацију земље са циљем да постане пуноправни самостални суверен. Током првих 25 година владавине, Мехмед је спровео више реформи него султан Махмуд. Пољопривреда земље побољшана је у кратком року унапређивањем система канала за наводњавање. Нова турско-черкеско-албанска класа земљорадника, окупљена око паше, постала је водећи слој у земљи. То му је донело веће приходе и омогућило да створи успешан бирократски апарат што су били предуслови за стварање модерне војске. У стварању модерне армије Мехмед се ослањао на француске официре који су остали у Африци након потписивања Париског мира којим Турска иступа из Друге коалиције. Основе Мехмедове војне реформе огледају се у стварању националне војске који су чинили регрутовани египатски сељаци обучавани од стране старих официра 1823. године. Она се показала успешном у рату против Грка. Покушао је створити и војни ред сличан низам-и-џедиду, састављеног од војника са Кавказа или из црне Африке, што се показало неуспешним. Египат се отвара западноевропским културама, најпре италијанској, а затим и француској. Француска ће бити једини искрени савезник Мехмеда у обе египатске кризе. После заузимања Алжира 1830. године, Француска је желела да се афирмише на Блиском истоку, да учврсти своје позиције и овлада Египтом, а преко њега и Сиријом. Стварање Арапског царства под Мехмедовом влашћу било би дело француске дипломатије. За француско јавно мњење, паша је био француски човек.
Узроци
300п|мини|Мехмед Али Египатски. Грчки устанак обележио је источно питање двадесетих година 19. века. Немоћна да својим снагама угуши устанак, Порта је наложила Мехмед Алију да предузме поход на Грчку. Мехмед Алија привлачила је идеја о интервенцији у Грчкој из више разлога: арбанашко порекло, жеља да завлада Грчком, прекид промета између Египта и Егејског мора услед устанка. Султан му је као награду нудио Мореју и Крит. Без већег отпора Мехмед је савладао устанике. Грчку је, међутим, спасла интервенција великих европских сила, заинтересоване за духовну баштину античке Грчке и Рима. У бици код Наварина 1827. године муслиманска флота је уништена. Турци и даље не прихватају предају. Французи су истерали Ибрахим-пашу са Пелопонеза, а Руси објављују султану рат и продиру до Једрена где је потписан мир којим су окончани сукоби. Грчки рат за независност окончан је стварањем прве независне државе на Балканском полуострву. Истовремено Турци губе Алжир. Напреднији слојеви у Турској су причали како ће, уколико не буду спроведене потребне реформе, Османско царство бити протерано из Европе у Азију. Султан Махмуд је био присталица реформи. Подржавао је бројне реформе свога претходника, Селима III, са којим је једно време живео у затвореничкој палати. Иако су имали једнако образовање, Махмуд се показао успешнијим реформатором од Селима јер је видео резултате Селимове слабости и неодлучности. Током двадесетих година 19. века Махмуд спроводи војну реформу, укида јаничарске корпусе и уводи нову војску, тзв. Мухамедове увежбане победничке војнике, по узору на низам-и-џедид. Даље реформе спречио је рат са Русијом, а по његовом завршетку рат са Египтом.
Мехмед Али је много изгубио у рату са Европљанима. Код Наварина је уништена његова флота, а Крит и Мореја који су му обећани ушли су у састав нове државе. Лишен очекиване награде, он је тражио Сирију, односно пашалук Дамаск, као компензацију. Махмуд је захтев одбио и понудио му Крит. Понуду је египатски намесник одмах одбацио јер су тамо, још од почетка револуције, беснели устанци који су обећавали више трошкова него користи. У ранијим годинама, Мехмед се није понашао као узоран вазал. После Наваринске битке је удовољио захтевима хришћанских држава да повуче своје снаге из Грчке без претходног саветовања са сизереном. Изневерио је обећања султану да ће послати трупе за борбу против Руса, а подстицао је и побуне у северној Албанији. То су били разлози због којих је султан наредио сиријском намеснику да се припреми за напад на Египат. Писмо је доспело у Каиро, те је Мехмед схватио да је његов захтев за Сиријом одбијен. Египатски намесник је одлучио да силом освоји оно што је сматрао да му с правом припада. Повод није било тешко пронаћи. Османлије му нису вратиле неких 6000 фелахина, египатских земљорадника, који су за време рата побегли у Сирију, а намесник Акре заборавио му је платити за допринос у рату.
Први рат
250п|мини|лево|Ибрахим-паша Египатски. Мехмед Али је новембра 1831. године отпочео са слањем египатских трупа под Ибрахимом у Сирију. Ибрахим је копненим путем водио преко 20.000 војника преко Газе, Јерусалима и Хаифе, док је истовремено из Александрије кренула и флота ка Јафи која се одмах предала. На страну Египта стао је и либански емир Бешир ел-Шихаби који је Ибрахиму помогао да заузме Сидон, Бејрут и Триполи. Акра је пала након шестомесечне опсаде (мај 1832. године), а падом Дамаска окончано је освајање Сирије после непуних годину дана (новембар 1831. – јун 1832. године). Порта реагује споро. Мехмед Али је проглашен бунтовником тек марта 1832. године. Султан га је сменио агом Хусеином кога је ставио на чело своје војске која је ишла у сусрет Ибрахиму. Главнина турских снага бројала је око 35.000 људи, док је део турских трупа (око 15.000 људи) код Акре прикупио Мухамед-паша. Ибрахим-паша је за то време радио на подизању сиријског становништва против власти обећавајући им самоуправу. Када су султанове трупе тамо ушле, становништво их је сматрало за стране завојеваче. Ибрахим-паша је из Дамаска кренуо ка Химсу где је 7. јула тукао Мухамед-пашу, а крајем месеца и Хусеина на превоју Белен.
Након Хусеиновог пораза, Мехмед је зауставио војску свог сина надајући се да ће султан пристати да му да Сирију без даље борбе. Британија је одбила султанове молбе за помоћ, али га није спречавала да настави рат. Тако је султан био препуштен сам себи. Став европских сила дао му је одрешене руке да настави рат са Египтом. Велики везир Решид Мехмед-паша преузео је команду од Хусеина. Одлучујућа битка вођена је новембра 1832. године код Иконије и завршена је одлучном победом Ибрахима-паше којом је отворен пут његовом надирању кроз Анадолију.
Ункјар-искелејски споразум
Пораз Османлија навео је руског цара Николаја I да предузме кораке како би спречио пропаст Османског царства и оснивање моћније државе која би се лакше могла одупрети руским претензијама. Француска и енглеска влада није се одазивала на султанову помоћ, те је он позвао у помоћ руског цара. Позив је пружио Николају да својом војском и флотом запоседне мореузе Босфор и Дарданеле. Почетком фебруара 1833. године руска флота под командом адмирала Лазарева упловила је у Босфор. Тамо ју је дочекао Портин представник Ахмед-паша који је пренео султанове поздраве и жељу да адмирал изађе из мореуза и заустави се у црноморској луци Созопољ.
Руска ескадра, међутим, није напустила Босфор. Напротив, крајем марта, бродовима из Одесе стигао је одред пешадије од 5000 људи који се улогорио код залива Ункјар-Искелеси, на азијској обали Босфора. Убрзо затим, гроф Орлов као представник руског цара долази у Цариград и изражава вољу руске владе да војници не напусте Босфор док год прети опасност од египатске војске. Руска интервенција заплашила је Француску и Енглеску које врше притисак на султана да да Сирију Мехмеду. Истовремено, њихове флоте блокирају египатску обалу како би приморале египатског намесника на сарадњу. Ибрахим је и даље напредовао ка Цариграду, али је његов отац знао да Руси неће дозволити пад турске престонице. Због тога је пристао на преговоре који су вођени у Кјутаји и заршени потписивањем мировног споразума. Мехмед Али је добио намесништво над Сиријом (односно Дамаском и Алепом) и вилајетом Адана на прилазима Малој Азији. Ибрахим-паша се повукао из Анадолије. По закључењу споразума, Руси су пристали да повуку своје трупе на захтев западних сила и турске владе. Било је то прилично изненађење за Енглеску и Француску. Међутим, још је веће изненађење представљала вест да је Русија, два дана пре повлачења трупа, са султаном закључила тајни уговор у Ункјар-Искелесију који је Османско царство довео готово под руско покровитељство. Црно море постало је „руско језеро“. Ункјар-Искелесијски уговор представља врхунац руског утицаја на Порту. Султан се обавезао да затвори мореузе Босфор и Дарданели за сваки страни брод који би имао непријатељске намере према уговорним странама. Иако то у уговору није било истакнуто, руским бродовима није био затворен пролаз. Руска флота у Црном мору тако би била заштићена од поморских напада осталих европских сила у случају избијања рата.
Мешање великих сила 300п|мини|Махмуд II.