Ивајлов устанак (бугарски: Въстанието на Ивайло) је била побуна бугарских сељака против владавине Константина Тиха и бугарских великаша. Побуна је подстакнута неуспесима централне власти да се суоче са монголском претњом у североисточној Бугарској. Монголи су деценијама пљачкали и пустошили бугарске територије, посебно област Добруџе. Слабост државних институција резултат је убрзаног процеса феудализације Бугарског царства.
За вођу Ивајла, савремени хроничари тврде да је био свињар. Показао се као успешан генерал и харизматични вођа који је у првим месецима устанка поразио монголску и царску војску, лично убивши Константина Тиха у бици. Касније је тријумфално ушао у Трново, бугарску престоницу, оженивши Марију, цареву удовицу, и приморавајући великаше да га прихвате за бугарског цара.
Византијски цар Михаило VIII Палеолог је покушао да ситуацију у Бугарској искористи за своје циљеве интервенцијом у борбама око престола. Послао је Јована Асена III, сина бившег цара Мице Асена, да преузме бугарски трон на челу велике византијске војске. Истовремено, Михаило је подстрекао Монголе да нападну Бугарску са севера, присиљавајући Ивајла да се бори на два фронта. Ивајло је поражен од Монгола и опседнут у тврђави Драстар. У његовом одсуству, трновски великаши отварају врата Јовану Асену III. Међутим, Ивајло је успео пробити опсаду и Јован Асен III бежи натраг у Византију. Михаило је послао две велике војске како би преокренуо ситуацију у своју корист, али су обе војске поражене у Балканским планинама.
У међувремену, племство главног града прогласило је за јединог цара Георгија Тертера. Окружен непријатељима и суочен са расипањем својих савезника, Ивајло је побегао на двор монголског кана Ногаја да тражи помоћ, али је тамо убијен. Ивајлов устанак утицао је на даљу историју Византије и Бугарске. Чак два "Псеудо-Ивајла" појавила су се у Византији, уживајући подршку великог броја сељаштва.
Позадина Политичка ситуација у Бугарској 300п|мини|Константин Тих и Ирина. Црква Бојана. Након смрти Јована Асена II (1218—1241), Друго бугарско царство почиње да слаби као резултат низ слабих, малолетних владара и унутрашњих борби међу племством. Север Бугарске суочио се са инвазијом Монгола 1242. године и њиховим константним нападима. Иако је Јован Асен II поразио Монголе непосредно пре своје смрти, регент Калимана I Асена (1241—1246) пристао је на плаћање годишњег данка Монголима како би избегао разарање државе. Монголска инвазија истовремено је довела до колапса лабаве куманске конфедерације у западном делу евроазијске степе и оснивању монголске Златне хорде. То је имали дугорочне политичке и стратешке последице по Бугарску, јер су Кумани били бугарски савезници и често су снабдевали бугарску војску коњима, док се Златна хорда показала непријатељски расположеном према Бугарима. На југу, Бугари губе велике делове Тракије и Македоније које од Бугарске одваја Никејско царство. Никејско царство није било погођено инвазијом Монгола. Земље на северозападу, укључујући и Београд, Браничево и Северински Банат, освојили су Угари.
250п|мини|лево|Царица Марија.
Бугарска је 1256. године запала у грађански рат између Мице Асена (1256—1257), рођака Јована Асена II, који се учврстио у југоисточној Бугарској, и скопског бољара Константина Тиха (1257—1277), кога је племство у Трнову прогласило за цара. Истовремено, мађарски великаш руског кнежевског порекла, Ростислав Михаилович, се у Видину учврстио као још један носилац титуле бугарског цара и као такав је признат од стране угарског краља. Константин Тих излази као победник до 1261. године, али његова десетогодишња владавина није довела до стабилизације ситуације у Бугарској. Видин је остао одвојен од централне власти у Трнову. Монголи су редовно нападали североисточну Бугарску, пљачкали села и тиме паралисали економију. Исте године, Михаило VIII Палеолог (1259—1282) је заузео Цариград обнављајући Византију, те су Бугари добили још једног јакок непријатеља на југу. Константин Тих је 1260. године сломио ногу у лову, те је остао парализован од струка надоле. Ова инвалидност ослабила је његову власт, те је пао под утицај своје друге супруге Ирине Дукине Ласкарине, која је стално била укључена у интриге на бугарском двору, подстрекивана од својих рођака из Византије. Константин се напослетку развео од Ирине и оженио Марију Палеолог Кантакузину која је настојала да престо обезбеди за свога сина, чиме је од себе одбила племство.
Унутрашње прилике у Бугарској и успон Ивајла Феудализација Бугарске у 13. веку довела је до повећања броја кметова, као и до повећања моћи племства. То је, пак, довело до тежњи за већом самоуправом међу најутицајнијим племићима. Многи од њих успостављају полунезависне феудалне јединице које су само номинално признавале царску власт из Трнова. У другој половини 13. века сељаштво губи личне привилегије у корист феудалаца, као и црквеног племства, што смањује приходе обичног сељака погоршавајући његове услове живота. Истовремено, неспособност Константина Тиха да стане на крај сталним монголским упадима на североистоку земље допринела је избијању устанка и његовом брзом успеху. Монголске нападе покретао је полунезависни монголски кан Ногај, који је у то време био моћнији од врховног владара Златне хорде, Мунглетемура (1266—1280). Он је контролисао области данашње Молдавије и Украјине.
У таквој ситуацији долази до успона Ивајла. Он је био родом из североисточне Бугарске, највероватније из околине Провадије. Почео је да подстиче становништво на побуну. Византијски хроничари називају га "Bardokva" или "Lakhanas", док је његово право име познато само из повеље посвећене цркви у Сврљигу. Византијски историчар Георгије Пахимер пише да је Ивајло био свињар"De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 171. Историчар Џон ван Антверп Фајн напомиње да су свиње у то време биле главни привредни производ Бугарске и да је поседник великог крда морао бити део локалне владајуће елите. Ивајлова мистичност допринела је да брзо стекне подршку и следбенике међу религиозним сељанима. Многи Бугари сматрали су га за Богом послатог спасиоца.
Узроци побуне Побуна је избила на пролеће или на лето 1277. године у североисточној Бугарској, која је била најизложенија монголским нападима. На лето 1277. године Ивајло је поразио једну монголску јединицу. Уследила је још једна победа и до јесени су сви Монголи били истерани из Бугарске. Постигавши оно што Константин није могао деценијама, Ивајлова популарност нагло расте. Међу његовим следбеницима нашао се велики број великаша који су били незадовољни интригама царице Марије. Људи су га поздрављали као цара и многе области дошле су под његову контролу.
Крајем 1277. године Константин Тих је коначно предузео мере како би се обрачунао са побуњеником. Окупио је малу војску и полако напредовао, јер је морао да путује на колима због повреде. Ивајло је напао и поразио Константинове снаге, побивши многе цареве блиске сараднике, док се остатак војске придружио побуњеницима. Ивајло је лично убио цара Константина Тиха, тврдећи да цар није учинио ништа како би одбранио своју част у бици. Након овог тријумфа, Ивајло је почео освајати утврђене градове у земљи који су се један по један предавали и прихватали га за новог цара. До пролећа 1278. године, само је престоница Трново остала под контролом царице Марије.
Мешање Византинаца и признање Ивајла 300п|мини|Цар Михаило VIII Палеолог. У међувремену, византијски цар Михаило Палеолог је напустио Цариград и кренуо ка Једрену, које се налазило у близини византијско-бугарске границе, како би пратио догађаје у Бугарској и искористио тамошњу ситуацију у своју корист. Смрт Константина Тихог била је прави шок за Византији. У почетку, Михаило је намеравао оженити Ивајла својом ћерком, али је на крају одлучио да би било боље да одабере штићеника коме ће помоћи да се домогне бугарског престола. Избор је пао на Јована, сина бившег цара Мица Асена, који је затражио азил у Византији и држао поседе у Малој Азији. Иван се оженио Михаиловом ћерком Иреном и заклео на верност византијском цару. Проглашен је за бугарског цара као Јован Асен III. Византинци су поклонима покушали да поткупе бугарске великаше да подрже Јована Асена III. Истовремено су послати изасланици у Трново како би добили признање од царице Марије. У међувремену, Јован Асен је на челу византијске војске кренуо ка северу, док је Ивајло опседао Трново.
Суочена са два противника, Марија је у почетку покушала да преговара са Михаилом о томе да за цара прихвати њеног сина Михаила Асена, али је Михаило инсистирао на безусловној предаји. На изненађење свих, Марија је тада отпочела преговоре са Ивајлом нудећи му своју руку и бугарску круну под условом да Михаило Асен буде проглашен јединим наследником. Георгије Пахимер, византијски историчар, оптужио је Марију да се огрешила о свој покојног мужа"De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 177. Њени поступци су у ствари били инспирисани мржњом према њеном ујаку, Михаилу, кога је сматрала јеретиком. У почетку Ивајло није хтео прихватити предлог тврдећи да му Марија нуди оно што ће он оружјем убрзо освојити. На крају је ипак пристао због "избегавања крвопролића у грађанском рату", јасно стављајући до знања да је он тај који даје милост, а не онај ко га прима.
На пролеће 1278. године Ивајло је тријумфално ушао у Трново, оженио Марију и прогласио се царем Бугарске. Међутим, пошто је био неискусан у државним пословима, Ивајло није успео да учврсти своју власт међу племством у главном граду. Често се свађао са Маријом. Византинци су на Бугарску послали јаке трупе под командом Михаила Главаса да подршке Јована Асена и подстакли Монголе да нападну Бугарску са севера, стављајући Ивајла у ситуацију да мора да се бори на два фронта. Ипак, Ивајло није посустао, већ је енергично припремао своје снаге да се супротстави надмоћнијем противнику. Стекао је подршку многих великаша"De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 178.
Рат против Византинаца и Монгола 300п|мини|лево|Ивајлов устанак, мапа. Ивајло је напустио Трново на лето 1278. године. Кренуо је најпре на север, поразио Монголе и потиснуо их преко Дунава. Ситуација на југу била је опаснија. Византинци су започели са нападима на широком фронту дуж Балканске планине, од прелаза Шипка до Црног мора. Нису успели да пређу планине док су Бугари били заузети на северу. Упркос огромним напорима и бројчаној надмоћи, Византинци су остварили незнатне добитке по веома високој цени. На пример, тврђава Ктенија заузета је тек након многих напада, а замкови Кран и Маглиж пали су уз велике жртве на византијској страни. Бугарски командант јужног фронта, Стан, храбро се борио и погинуо у одбрани Берое (Старе Загоре). Многи други Ивајлови команданти истакли су се у борбама против Византије: Момчило, Куман, Дамјан, Канчо. Све битке у којима је командовао Ивајло лично биле су успешне по Бугаре. Он се борио код Студене и Пиргице, а до јесени 1278. године Бугари су приморали Византинце да одустану од напада. Византијски морал био је на веома ниском нивоу. Ивајло није желео заробљенике. Георгије Пахимер пише да је "падање у руке Бугарима значило смрт""De Michaele et Andronico Paleologis by George Pachymeres" in GIBI, vol. X, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, p. 179.