мини|усправно=1.2|Сељаци деле једноставан оброк који се састоји од хлеба и пића; , 14. век|алт=Илустрација петоро људи у шуми како једу и пију

Средњовековна кухиња обухвата храну, навике у исхрани и методе кувања различитих култура Европе током средњег века, периода који је трајао од 5. до 15. века. Током овог периода, исхрана и кување су се мењали мање него у раном модерном периоду који је уследио, када су те промене помогле у постављању темеља за модерне европске кухиње.

Житарице су остале најважнија основна намирница током раног средњег века, пошто је пиринач касно уведен у Европу, а кромпир је први пут употребљен у 16. веку, а знатно касније и за шире становништво. Јечам, овас и раж јели су сиромашни, док је пшеница углавном била скупља. Ове житарице су конзумирали припадници свих класа у облику хлеба, каша (porridge, gruel) и тестенина. Сир, воће и поврће били су важни додаци исхрани нижих слојева, док је месо било скупље и генерално престижније. Дивљач, врста меса добијена ловом, била је уобичајена само на трпезама племства. Најчешће месо из месара било је свињетина, пилетина и друга живина. Говедина, која је захтевала већа улагања у земљиште, била је ређа. Такође се јела широка палета слатководне и морске рибе, при чему су бакалар и харинга били ослонац исхране северних популација.

Спор и неефикасан транспорт чинио је трговину многих намирница на велике удаљености веома скупом (кварљивост је друге намирнице чинила непреносивим). Због тога је храна племства била подложнија страним утицајима него кухиња сиромашних; зависила је од егзотичних зачина и скупог увоза. Како је сваки слој друштва покушавао да имитира онај изнад себе, иновације из међународне трговине и страних ратова од 12. века надаље постепено су се шириле кроз вишу средњу класу средњовековних градова. Осим економске недоступности луксуза попут зачина, декретима је била забрањена конзумација одређених намирница међу одређеним друштвеним класама, а закони о раскоши ограничавали су упадљиву потрошњу међу скоројевићима. Друштвене норме су такође налагале да храна радничке класе буде мање префињена, јер се веровало да постоји природна сличност између начина живота и хране; тежак физички рад захтевао је грубљу, јефтинију храну.

Тип префињеног кувања који се развио у касном средњем веку поставио је стандард међу племством широм Европе. Уобичајени зачини у веома зачињеном слатко-киселом репертоару типичном за храну више класе у средњем веку укључивали су верџус, вино и сирће у комбинацији са зачинима као што су црни бибер, шафран и ђумбир. Они су, уз широку употребу меда или шећера, многим јелима давали слатко-кисели укус. Бадеми су били веома популарни као згушњивач у супама, чорбама и сосовима, посебно у виду бадемовог млека.

Норме у исхрани Кухиње култура медитеранског басена од антике су се заснивале на житарицама, посебно на различитим врстама пшенице. Каша, и касније хлеб, постали су основне намирнице које су чиниле већину уноса калорија за већину популације. Од 8. до 11. века, удео различитих житарица у исхрани порастао је са око једне трећине на три четвртине. Зависност од пшенице остала је значајна током читаве средњовековне ере и ширила се на север са успоном хришћанства. У хладнијим климатским условима, међутим, она је обично била недоступна за већину становништва и повезивала се са вишим класама. Централно место хлеба у верским ритуалима као што је Евхаристија значило је да је уживао посебно висок престиж међу намирницама. Само маслиново уље и вино имали су упоредиву вредност, али су оба остала прилично ексклузивна изван топлијих региона где се узгајало грожђе и маслине. Симболичка улога хлеба као хране и супстанце илустрована је у проповеди Светог Августина:

Растуће присуство ислама у средњовековном периоду дефинисало је промену како у верским ставовима Европљана, тако и у њиховим погледима на кухињу. Како је Средоземно море постајало све више симбол верске поделе између европског хришћанства и ислама, тензије су дале значај симболичким прехрамбеним праксама. Верске конотације хлеба и вина у хришћанству супротстављале су се прехрамбеним ограничењима на алкохол и разликама у праксама прављења хлеба које су биле релевантне за исламску кухињу. Тако се потрошња хлеба и вина ширила на север од медитеранског региона делимично као средство хришћанског супротстављања. Поред тога, свињетина је у европској кухињи ојачана као производ од значаја и вредности, што се разликовало од исламских прехрамбених ограничења на конзумацију свињетине. Међутим, ове разлике нису спречиле размену укуса и добара између исламских региона и Европе.

Након куге 1347–1352, прехрамбене норме су се драстично промениле због различитих извора хране доступних у Европи. Пошто је популација у Европи значајно опала, пољопривредно земљиште и стока остали су углавном без надзора и неге. Доступност пшенице и овса, популарних намирница пре куге, почела је да опада. Докази из узорака коштаног колагена сугеришу да су након куге Европљани конзумирали више животињских протеина попут говедине, козетине, пилетине, овчетине и свињетине, а не житарице и зрневље.

Класна ограничења Средњовековно друштво је било веома стратификовано. У време када је глад била уобичајена, а друштвена хијерархија често брутално спровођена, храна је била важан показатељ друштвеног статуса на начин који данас нема еквивалента у већини развијених земаља. Према идеолошкој норми, друштво се састојало од три сталежи: пучана, то јест, радничке класе — далеко највеће групе; свештенства, и племства. Однос између класа био је строго хијерархијски, при чему су племство и свештенство полагали право на световну и духовну власт над пучанима. Унутар племства и свештенства такође је постојао низ рангова од краљева и папа до војвода, бискупа и њихових потчињених, као што су штитоноше и свештеници. Очекивало се да појединац остане у својој друштвеној класи и поштује ауторитет владајућих класа. Политичка моћ се није испољавала само владањем, већ и приказивањем богатства. Префињени племићи су вечерали свежу дивљач зачињену егзотичним зачинима и показивали префињене манире за столом. Груби радници су се могли задовољити грубим јечменим хлебом, усољеном свињетином и пасуљем и од њих се није очекивало да показују бонтон. Чак су и препоруке о исхрани биле различите: исхрана виших класа сматрала се исто толико захтевом њихове префињене физичке конституције колико и знаком економске реалности. Сматрало се да је дигестивни систем господара префињенији од система његових потчињених из нижих класа и стога је захтевао финију храну.

У касном средњем веку, све веће богатство трговаца и занатлија из средње класе значило је да су пучани почели да опонашају аристократију. То је претило да сруши неке од симболичких баријера између племства и нижих класа. Одговор је дошао у два облика: књижевност која упозорава на опасности прилагођавања исхране неприкладне за своју класу, и закони о раскоши који су ограничавали раскош банкета пучана. Делови животиња су чак додељивани различитим друштвеним класама.

Црква мини|усправно|Часне сестре вечерају у тишини док слушају читање Библије. Часне сестре користе гестове рукама за комуникацију. Живот блажене Свете Понизности од Пјетра Лоренцетија, 1341.|алт=Пет часних сестара једе у трпезарији док их старија часна сестра надгледа одозго

Католичка црква и Источна православна црква, и њихови календари, имали су велики утицај на навике у исхрани; конзумација меса је била забрањена током читаве трећине године за већину хришћана. Сви животињски производи, укључујући јаја и млечни производи, а током најстрожих периода поста и риба, били су генерално забрањени током поста. Поред тога, било је уобичајено да сви грађани посте пре примања Евхаристије. Ови постови су повремено трајали цео дан и захтевали потпуну апстиненцију.

И источна и западна црква су налагале да се гозбе смењују са постом. У већем делу Европе, петком се постило, а пост се држао и другим данима и периодима, укључујући Васкршњи и Божићни пост. Месо и животињски производи као што су млеко, сир, путер и јаја нису били дозвољени, а понекад ни риба. Пост је имао за циљ да умртви тело и оснажи душу, као и да подсети постача на Христову жртву за човечанство. Намера није била да се одређена храна прикаже као нечиста, већ да се кроз уздржавање научи духовна лекција о самоконтроли. Током посебно строгих дана поста, број дневних оброка је такође смањен на један. Иако је већина људи поштовала ова ограничења и обично се кајала када би их прекршила, постојали су и бројни начини да се она заобиђу, сукоб идеала и праксе који је сажела списатељица Бриџет Ен Хениш:

мини|лево|Током средњег века веровало се да су репови даброва толико слични риби да се могу јести током дана поста; , око 1480.|алт=Слика лоше нацртаног дабра са репом који личи на тело рибе

Иако је требало избегавати животињске производе у време покајања, прагматични компромиси су често превладавали. Дефиниција „рибе“ често се проширивала на морске и полу-водене животиње као што су китови, белолике гуске, њорке, па чак и даброви. Избор састојака је можда био ограничен, али то није значило да су оброци били мањи. Такође није било ограничења против (умереног) пијења или једења слаткиша. Банкети одржавани у дане рибе могли су бити сјајни и били су популарне прилике за послуживање илузионе хране која је на разне генијалне начине имитирала месо, сир и јаја; риба се могла обликовати да изгледа као дивљач, а лажна јаја су се могла правити пуњењем празних љуски јаја рибљом икром и бадемовим млеком и кувањем у угљену. Док су званичници византијске цркве заузели тврд став и обесхрабривали било какву кулинарску префињеност за свештенство, њихове западне колеге биле су далеко попустљивије. Такође није недостајало гунђања због строгости поста међу лаицима. Током поста, краљеви и школарци, пучани и племство, сви су се жалили што су лишени меса током дугих, тешких недеља свечаног размишљања о својим гресима. У време поста, власници стоке су чак упозоравани да пазе на гладне псе фрустриране „тешком опсадом поста и рибљим костима“.

Тренд од 13. века надаље био је ка легалистичкијем тумачењу поста. Племићи су пазили да не једу месо у дане поста, али су и даље вечерали са стилом; риба је заменила месо, често као имитација шунке и сланине; бадемово млеко је заменило животињско млеко као скупа немлечна алтернатива; лажна јаја направљена од бадемовог млека кувала су се у издуваним љускама јаја, зачињена и обојена ексклузивним зачинима. У неким случајевима, раскош племићких трпеза надмашивали су бенедиктински манастири, који су служили и до шеснаест јела током одређених празника. Изузеци од поста су се често правили за веома широко дефинисане групе. Тома Аквински (око 1225–1274) веровао је да би требало обезбедити изузеће за децу, старе, ходочаснике, раднике и просјаке, али не и за сиромашне док год имају некакво склониште. page 41; see also Scully (1995), pages 58–64 and Adamson Постоји много извештаја о члановима монашких редова који су кршили ограничења поста кроз паметна тумачења Библије. Пошто су болесни били изузети од поста, често се развила идеја да се ограничења поста односе само на главну трпезарију, и многи бенедиктински фратри су једноставно јели своје посне оброке у ономе што се звало мизерикордија (у то време), а не у рефекторијуму. Новопостављени католички манастирски званичници настојали су да реше проблем избегавања поста не само моралним осудама, већ и обезбеђивањем да на посне дане буду доступна добро припремљена безмесна јела.

Дијететика