Историја стоматологије у Србији је хронолошки приказ развоја стоматологије (зубне медицине) као гране медицине и дела историје једног народа и његове културне баштине, од доласка српских племена на Балкан, до данашњих дана.Студенички типик. Народна библиотека Србије. Завод за уџбенике и наставна средства. Београд 1994; 123-125Станић Р. . . Као део културе српског народа, она није скуп „мртвих чињеница“ написаних на папиру и сачуваних у материјалним збиркама, јер се стоматологија као и медицина непрестано развијала и преплитала са садашњошћу и често одређивала њену будућност у светским историјским оквирима.Thaller L. Značenje povijesti medicine. Med Pregl (Bgd) 1927; 2(7−8): 274−6. У том смислу историја стоматологије, као део историја медицине гледано у ширем смислу, постала је призната научна област која се у Србији истражује, уназад више од сто педесет година.
Првим историографским делима, написаним старословенском рецензијом у Срба, у којима се поред различитих болести организма помињу болести зуба и десни (зубобоља, оток образа, неугодан задах из уста, крварење десни, расклаћени зуби, испуцале усне, промене на језику) и неки облици лечење болести зуба (вађење зуба, примена лековитог биља и биљних и минералних лекова), сматрају се Хиландрски медицински кодекс (12. до 15. век) и Ходошки зборник (15. век), као камен темељци не само српске медицинске историографије, већ и стоматологије, као њене специјалистичке гране.
Називи Стоматологија као гране медицине, односно медицинска дисциплина, која се бави проучавањем физиолошких и патолошких стања свих структура усне дупље и граничних подручја, као и превенцијом, дијагностиком, конзервативним и хируршким лечењем болести ових структура и њиховом рехабилитацијом, протетским и ортодонтским збрињавањем, је новијег датума.
Иако је стоматологија, онаква какву ми данас знамо, зачета у далекој људској прошлости није настала одједном нити је носила ово име. Тако да су њена прва имена била зубна медицина, зубарство, зубоваље, зубно лекарство итд.
Зубно лекарство од доласка Словена до пада Србије под Османско царство Као и остала Словенска племена, Срби су дошли на Балканско полуострво за време велике сеобе народа, током 6. и 7. века, о чему најраније систематизоване податке налазимо у списима византијског цара Константина VII Порфирогенита у 10. веку.Живковић, Т., De Conversione Croatorum et Serborum. Изгубљени извор Константина Порфирогенита, Београд 2013. По њему Срби су у 7. вијеку населили пространу територију: Рашку, Дукљу, Босну, Травунију, Захумље и Паганију. Јављање чвршћих државних организација код Срба је тек у 9. вијеку, па постоје и теорију о каснијем досељавању Срба, који су били војно напреднији од раније досељених словенских сродника. Неповољан географски положај српских земаља отежавао је њихово обједињавање. Најсевернија приморска област коју су населили Срби била је Паганија од Цетине до Неретве са острвима Хвар, Брач, Корчула и Мљет. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Бока которске простирала Травунија са Конављем, док је најјужнија област насељена Србима Дукља од Котора до Бојане.
Средином 9. века, формирано је јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром из династије Властимировићи, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе.Istorija Srbije - Srednjovekovna Srbija (VII-XIV vek). Приступљено 6. 3. 2014. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, Србија се распала, а кнежевине које су је чиниле ушле су у састав Самуиловог царства.
Подаци о медицинским знањима старих Словена, пре и непосредно после њиховог доласка на Балкан су непотпуна и непоуздана, због недостатака историјских извора. Материјални трагови који постоје, према, писању историчара медицине Реље Катића односе се углавном на веровања о узроцима болести и о коришћењу гатања у лечењу.
По извештајима цара Маврикија (582—602): Словени су по досељењу на Балкан знали за припремање биљних отрова за стреле, а по налазима из некрополе у Бајиној Башти и за хируршке интервенције, на пример, за трепанацију лобање. као и за лечење поломљене вичичне кости кором од шумског дрвећа, храста или врбе, како би рана зарасла а бол престао.
По доласку на Балканско полуострво Српска племена су била раштркана и подељена по многим областима јер прво нису имала сопствену државу, а потом се и прва српаска држава под династијом Властимировићи распала. У таквој организацији живота нису постојали потребни предуслови за „долазак“ медицине са стране или из непосредног окружења (Грчке, Античког Рима, Југа Африке...). Становништво су у том периоду лечили народни лекари, самоука лица, лаици (међу којима је било и варалица). Спас за своје болести и болести својих најближих тражен је у враџбинама, молитвама, остацима паганских ритуала и евентуално у „лекарушама“.
Оно што се сигурно зна, је чињеница да су стари Словени прихватили многе обичаје и начин живота староседелаца Балканског полуострва. У томе је посебно предњачио Антички Рим.
Све до оснивања јединствене српске државе, 1166. године, од стране великог жупан Стефана Немање и њеног јачања за време краља Милутина и цара Душана, зубна медицина, као и медицина уопште била је мешавина магијске, анимистичке, теургијске и народне медицина.Radojčić N. .
Тек под утицајем Византије, у јединственој српској држави, догодила се важна промена у српском народу, која ће имати један од прворазредних значаја у његовој будућности. Наиме крајем 11. века, почиње процес напуштања паганства и примање хришћанства као званичне вере. А од релативно развијене византијске зубне медицине српска племена почела су да прихвату, прво у непосредном контакту, а онда и преко писаних терапијских зборника (нпр Спиас о зубобољи, Н. Подроменоса из 10. века), основна начела лечења уста и зуба
Зубно лекарство у Османском царству У време Османског царства у опустошеној и заосталој средини каква је била Србија у вишевековном ропству, облици стоматолошког лечења, као облика зубне медицине, ако се тако уопште може назвати одвијали су се и развијали заједно са медицином, која је била на маргинама медицинских догађаја.
У европским провинцијама Османског царства, па и у Србији, није било лекара било које струке, па ни зубних лекара, нити организоване здравствене заштите. По варошима су народ лечили бербери, хећими и лекари самоуци, а по селима народни видари, хоџе и емпирици. Због тога је народ у Србији био упућен на своју народну медицину, на своје самоуке лекаре и народне видаре.
Како у народу, тако и на двору кнеза Милоша, у тек основаној Кнежевини Србији, није било школованих лекара, првим деценијама 19. века најчувенији је био београдски кафеџија Хећим-Тома Костић који је заједно са својом мајком Ћира Маном, 1807. године излечио кнеза Милоша од задобијених рана. У периоду од 1836 до 1838. болесне је лечио и неки Гојко Марковић, који је у Гургусовцу (Књажевцу) држао „шпитаљ“.Ђорђевић Т. Медицинске прилике за време прве владе Кнеза Милоша Обреновића, Београд, 1921.Станојевић В. Санитет у Првом српском устанку, Српски архив за целокупно лекарство (САЦЛ), св. 12, 1954.
Иако су школовани лекари у Србију почели да долазе неколико година по завршетку другог српског устанка, када се отпочело са организовањем упоредне српске власти, ипак је постављање нових лекара текло веома споро. Први дипломирани доктор медицине, дошао је у Београд 1821. године. Био је то Наполитанац - карбонар др Вита Ромита, који је једно време био у пратњи турског гувернера Абдурахман-паше, да би касније прешао у Милошеву службу.Arhiv Srbije, Kneževa kancelarija 1822–1839, XVIII, Lekari i apotekari.
Зубно лекарство након ослобођења од Османског царства Након ослобођења од Османлисјког царства после одласка турских лекара, у Кнежевини Србији преовладавали су лекари из Хабсбуршке Монархије, међу којима и Срби лекари са територије данашње Војводине. Према средини века у Србију је долазило све више лекара словенске народности: Чеха, Словака, Русина, Пољака.Станојевић В. Лекари Пољаци у српској служби, САЦЛ, св. 4. (1957). стр. 490–492
Средином 19. века, у време панславизма и српског покрета у Јужној Угарској, Србија је за образоване људе из Аустријске царевине била привлачна земља. Она је још увек била вазална турска кнежевина, али са значајним степеном аутономије и грађанских права, опредељена да истраје на путу културног напретка и освајања потпуне слободе, или како је Србију представио Атанасије Николић у нацрту првог печата Друштва српске словесности:
До 1839. године, у Кнежевини Србији је било школованих лекара само у Београду, Крагујевцу и Пожаревцу. Осим у овим местима, постојали су и гардијски лекари у градовима где су били стационирани делови Кнежеве гарде (Чачку, Карановцу и Ћуприји), као и у карантинима (Алексинцац, Рача, Радујевац) и лечилишту у Соко Бањи, па се у погледу зубног лекарства српски народ испомагао како је знао и умео.
Уочивши овај проблем са зубним лекарима у Србији, почев од 1867. године на Великој школи у Београду, један од првих српских школованих лекара др Аћим Медовић, држао је предавања за хирурге-бербере. По завршеном течају, он је хирурзима-берберима издавао уверење о положеном испиту, која је уједно била и дозвола за рад. Своја предавања др Аћим Медовић објавио је у књизи „Мале хирургијске услуге и прва помоћ у повредама тела“, у којој треће поглавље посвећује вађењу зуба. У овој првој штампаној књизи те врсте на српском језику, иако не говори искључиво о зубном лекарству, објављени су текстови о инфекцији, апсцесу, фокалној инфекцији, симптоме алвеоларне пиореје, гангрене и пулпитиса, малпозицији и о млечним зубима.Стоматолошки факултет Универзитета у Београду, Стом. фак. Београд, 1988, стр. 15. По речима историчарима српске медицине Бране Димитријевиће и Александра Недока... Увидевши недостатак литературе у области зубног лекарства, десетак година након објављаивање књиге др Аћим Медовић, Српски војни санитет је 1880. године штампао књижицу „Настава за болничарска предавања и испите“ у којој се болничарима, између осталог, дају упутства о вађењу зуба и отварању апсцеса.Стоматолошки факултет Универзитета у Београду, Стом. фак. Београд, 1988, стр. 16.
Након истраживања проф. др Владимира Лукића и др Жарка Вуковића, дошло се до огласа др Илије Ранимира објављеног у листу „Уставност” 1886. године с текстом у ком се види како су, због недостатка зубних лекара у Србији тадашњи лекари лечили обољења уста и зуба.
Када је на свом претходном састанку српских лекара одржаном 22. априла 1872. године у Београду донета одлуку о оснивању Српског лекарског друштва, које је према идеји оснивача Друштво обухватила лекаре различитих струка, који су радили у Србији, лекаре Србе који су живели ван њених тадашњих граница, стране лекаре и научнике светског угледа, који су имали статус почасних чланова, као и нелекаре – пријатеље и сараднике Друштва у Србији, међу њима се нашао и један зубни лекар Илија Ранимир (1821 — 1901), који се зубном праксом бавио у Русији, затим у Влашкој, одакле је отишао у Солун, Цариград, Смирну, Јерусалем, Вршац, у коме је радио као практични зубни лекар све до преласка у Београд 1868. године..
Стоматологија у 20. веку Почетком 20. века у Србију долазе први школовани зубне лекари, доктори медицине са завршеном специјализацијом из болести уста и зуба. Најпознатији међу њима су били Милош Ђ Поповић, Миливоје Петровић, Илија Ранимир, и један од најзначајнијих међу њима за развој зубног лекарства у Србији, Атанасије Пуљо, кога данас историчари медицине сматрају пиониром српске стоматологије. Значај Милоша Ђ Поповића