Голуб Јанић (Маврово, 1853 — Београд, 1918) био је српски рентијер, велетрговац, народни посланик, добротовор. Почетком 20. века био је један од најбогатијих људи у Србији, водећи финансијер и најутицајнија личност српске заједнице из Старе Србије и Македоније, национални радник.
Један од оснивача и финансијера Централног револуционарног тајног одбора у Београду, или Српског комитета, који је од 1903. године руководио четничком акцијом у Старој Србији, што је од 1905. радило и Друштво Српска браћа чији је он био оснивач и дугогодишњи председник. Био је и председник и оснивач Удружења Старосрбијанаца, оснивач и члан и Друштва за подизање Храма Св. Саве, Друштва за улепшање Врачара и др. У младости борио се у добровољцима у српско-турским и руско-турским ратовима 1876 — 1878. Његова жена и наследница Босиљка Јанић, рођ. Цинцар-Јанковић, основала је три задужбине које носе његово име и име чланова његове породице, Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Филозофском факултету и Учитељској школи у Скопљу, Задужбину Самуила и Голуба С. Јанића при Српској краљевској академији (хотел Балкан на Теразијама) и Фонд Софије Самуила и Босиљке Голуба С. Јанића.
Порекло, детињство и младост
Голуб Јанић рођен је 1853. године у село Маврову, Гостиварско,О Маврову могу се видети подаци на бугарској и македонској Википедији. Корен имена је у грчком придеву црн „маврос“, црно поље. Данас се само 3 od 166 становника изјашњавају као Срби, а остали као Македонци, вид. :bg:Маврово (Община Маврово и Ростуша), :mk:Маврово од оца Самуила и мајке Софије Јанић, кћерке Пеје Пејића. Имао је шест сестара.Голубова сестра Евгенија са Ристом Васиљевићем родом из Лаунова поред Маврова имала је сина Теодосија Ристића вицедиректора Променте банке. Друга сестра Агафија била је удата за Тодора Тодоровића који је, између осталог био власник кафане „Женева“ (преко пута Правног факултета), а имали су два сина и три кћерке. Трећа сестра Магдалена Фотирић имала је кћерку Хилду удату Давидовић и сина Арсенија Фотирића, власника „Руске круне“, вишеспратне зграде бр. 10 у Нушућевој и бр. 10 у Косовској ул. који је имао три сина. Четврта сестра Даиљка је са Ђорђем Богојевићем имала кћерку Ђурђину удату за Жику Јанковића, власника познате београдске књижаре Јанковић-Маричић. Пета сестра Онисија имала је сина Милана Димића који је погинуо у Првом светском рату. Шеста сестра Фотирка Симић имала је сина пуковника Тодора Симића и кћерку, чији је син Пандиловић био учитељ српске школе у Солуну. Једна њихова сестра од тетке Катарине - Каје, сестре мајке Софије, била је удата за Милана Димића власника циглана на Звездари. Друга сестра од тетке била је удата за Јакова Дамјановића, грађевинског предузимача који је обавио калдрмисање београдских улица после турског бомбардовања Београда 1862. Велика породична кућа Јакова Дамјановића налази се у Доситејевој 16, а саграђена је крајем 1872. Непосредно по изградњи, од јула 1876. до маја 1877. кућа је послужила за смештај енглеског завода за српску сирочад, који је после првог српско-турског рата основао енглески лекар Хенри Циман. Изграђена је као угаони објекат са подрумом, приземљем и спратом, чије је пространо двориште смањено 1876. изградњом дворишног крила за потребе енглеског завода. У овој кући је живео и радио Стеван Мокрањац (1856—1914). Кућа представља „изванредан примерак грађевинског и занатског остварења у стамбеној архитектури Београда крајем седме деценије деветнаестог века.
Трећа сестра од тетке била је удата за Косту Гинића, власника зграде и кафане „Гинић“ која се налазила на мест данашњег Дома омладиине у Поенкаровој бр. 20, куће у Дечанској ул. бр. 2, где се сада налази зграда кафане „Морнар“, као и пар зграда у Македонској улици, а становао је у Гробљанској (Рузвелтовој) улици. У „култној“ кафани „Код Гинића“, смишљен је назив листа „Ошишани јеж“. Вид. Тестамент Босиљке Јанић, Закључак среског суда за град Београд од 18. јануара 1938. године. Обр.304/36/35.
Јанићи су пореклом из село Лазаропоља, Гостиварско, места које се налази између Дебра и Кичева у Македонији. Становници тешко приступачног планинског места Лазаропоље припадају, као и становници околних села, српском мијачком становништву западне Македоније ."У погледу историске свести код њих има само трагова старе српске прошлости. Старији људи знају за косовску погибију и за „цара“ Лазара и о „службама“ (славама) још се певају песме којима се слави ово доба. Али сада, после јаке бугарске пропаганде, ређе их певају но у раније време. Мијаци врло много знају о Краљевићу Марку, за кога веле, да је родом „од Леген-град“. Изнад торбешког села Присојнице има развалина од града. Мијаци причају, да је одатле војвода Дамјан отишао у бој на Косову. Имају и песме о зидању српског манастира Хилендара у Светој гори. Свака породица има славу („службу"). Средиште мијачког духовног живота је манастир Св. Јована Бигорског. Све што у њему има везано је у националном погледу за српску историју. У њему је врло стари поменик, ванредно лепо писан на пергаменту, чувен са своје израде, у коме је историја овог манастира; у њему се помињу само српски владаоци од лозе Немањића и српски архиепископи. Исто тако су на живопису на спољашњим манастирским зидовима насликани само српски владаоци до Косовске битке. Те је слике радио сељак зоограф из Лазаропоља. Уз то историја овог манастира, као и самих Мијака, показује, да су увек тежили за самосталношћу. Стално су се противили грчком језику у служби божјој. Кад се и њима хтела да наметне бугарска егзархија, њихови су калуђери умели одржати потпуну слободу према новој цркви и сачувати све српске старине којих је било у манастиру“. Јован Цвијић, Балканско полуострво и Јужнословенске земље, Мијачка група (западномакедонски варијетет), Београд 1922. pp. 117. -. Вид. http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_2.pdf Балканско полуострво и Јужнословенске земље (2. део)]. Из Лазаропоља доселили су се у Маврово које се данас налази у највећем националном парку у Македонији, Националном парку Маврово.
Голубов деда Јане, по коме су добили презиме Јанић и отац Самуило Јанић (1830—1899) били су београдски трговци.
десно|мини|200п|Голуб и Босиљка Јанић, рођ. Цинцар-Јанковић, Београд 1906, фотографија Милана Јовановића. Голубов отац Самуило Јанић се уоратичо са рођацима и развио и проширио очеве послове.Самуило Јанић је 1860, између осталог, са Милом Ђорђевићем Пеићем сувласник кафане у Дечанској, вероватно Руске круне. Мило Ђорђевић Пеић је изгледа брат од стрица Самуилове жене Софије, кћерке Пеје Пејића. Помагао је и многим вредним младићима, који су касније постали угледни београдски трговци.
Самуило Јанић је узео учешће у сукобима са турском влашћу у Београду 1862, након инцидента на Чукур-чесмиЗадужбине и фондови, Београд 1937. pp. 341, вид. АСАНУ, Задужбина Самуила и Голуба Јанића из Маврова.
Јанићи су били везани за Маврово и стари крај, где су често одлазили, помагали су земљаке и рођаке, а деца су им се, према обичају, рађала и до почетка школовања живела у Маврову.
Школовање и породични послови
Голуб Јанић је у Београду завршио основну школу и гимназију.
Као младић пријавио се у добровољце и учествовао је у српско-турском и руско-турском рату 1876-1878.
Након завршеног школовања Голуба је отац Самуило постепено уводио у породичне послове, које су заједно годинама успешно унапређивали инвестирајући у некретнине.
У околини Теразија Голуб Јанић је имао седам већих плацева са зградама. Његова најпознатија имања у Београду била су хотел Балкан на Теразијама, имање Руска круна, велика кафана на углу Дечанске и Скопљанке улице, имање Шумадија, такође кафана, на углу улица Краља Милана и Краља Милутина, више плацева, кућа и локала у Дечанској улици, улици Краља Милана, Краља Милутина, Делиградској и др. Неке од кућа за издавање биле су репрезентативне стилске породичне куће, а неке једноставне најамне зграде са много малих станова у које се улазило из дворишта или са дворишне терасе.
Своја имања Голуб Јанић искључиво је рентирао.
Голуб и Босиљка Јанић становали су на Престолонаследниковом тргу 18 (касније Теразије 17, 18, 23), наспрам хотела Балкан, на углу Теразија и Нушићеве улице у кући подигнутој око 1870. године. Поред њихове куће у Скопљанској улици (Нушићевој, Пашићевој) налазила се кућа госпође Томаније Обреновић, чији је унук био краљ Милан Обреновић.
У стамбеном делу био је, пре оштећења зграде у бомбардовањима, шестособан стан са спроведеним етажним грејањем и радијаторима у свим просторијама, укључујући и купатила. Улазна двокрилна храстова врата била су широка 2,6 m, а висока 2,4 метра. Стан је имао у салонском делу и једна четворокрилна унутрашња врата димензија 2,10/2,70 -{m}-, док је висина плафона била 4 метра. Улаз у кућу за кочија и кола био је из Скопљанске (Пашићеве, Нушићеве) улице. Штале са коњима и кочијама налазиле су се у улици Краља Милутина. Према сведочењу савременика у кући Голуба Јанића на Теразијама, где је било од 1905. године седиште, односно канцеларија друштва Српска браћа налазило се и једно одељење намењено за окупљање студената из неослобођених крајева у ком су на зидовима биле бројне фотографије војвода и четника .Стеван Симић, Српска револуционарна организација , комитско четовање у Старој Србији и Македонији 1903-1912, Београд 1998. У партеру према Теразијама налазио се један велики локал, касније преграђен у два локала.Вид. Комисијски извештај о прегледу, опису и процени зграде у ул. Теразије бр. 23 и Његошевој 1, Архив Србије, Фонд.
Ова кућа је Босиљкиним тестаментом била предвиђена за имовину Фонда Софије Самуила и Босиљке Голуба Јанића, а приликом зидања зграде Савезне индустријске коморе (Привередне коморе Југославије, данас Привредне коморе Србије), 1955. бесправно је срушена, што је био предмет вишедеценијског спора.
Политички и национално-просветни рад
Након очеве смрти 1899. Голуб Јанић посвећује се политици и то, пре свега, раду на ослобођењу јужних српских крајева („Јужне“ или „Старе“ Србије). Једно време био је народни посланик у Скупштини Србије.
Голуб Јанић је био оснивач и председник удружења које су финансирале и организовале четничке активности, национално-просветни и добротворни рад у Македонији. Био је Голуб 1904. председник патриотског друштва "Коло Српске браће"."Београдске општинске новине", Београд 1.мај 1939. Његове широко распрострањене рођачке и пословне везе, које су се простирале од Цариграда и Солуна до Беча, Будимпеште и исељеништва у Америци, биле су јединствен систем који је омогућавао скупљање прилога и спровођење активности, које су до 1903. биле углавном просветне и добротворне.
Био је близак краљу Александру Обреновићу и двору. Влада генерала Димитрија Цинцар-Марковића, који је био рођак Голубове жене Босиљке, помагала је српске активности у Македонији преко Голуба Јанића .Вид. Марија Цинцар-Марковић, „Уочи 29. маја“, Политика, 1926
Голуб је био позван у двор код краља исте вечери када је извршен атентат 29. маја 1903. У то време увелико се већ по Београду причало о могућој завери и атентату, а један Голубов зет власник кафане у којој су се окупљали завереници, упозорио га је да не одлази више у двор.
Касније, после 1903, Никола Пашић, као председник Владе, консултовао је Голуба о питањима везаним за политику Србије у Македонији, а на име Голуба Јанића гласиле су и све тапије на имања која је Влада Србије куповала у Скопљу и по другим местима у Македонији за српске просветне и националне установе.Задужбине и фондови, Београд 1937. pp. 341. У Београду се у чаршији причало о „цинцарским везама“ Јанића и Пашића, вид. Борисав Станковић, Под окупацијом, 1929.
Голуб је био оснивач и председник Удружења Старосрбијанаца, које се бавило просветним и хумантиарним радом на подручју Македоније.
Српска четничка акција у Македонији
Централни револуционарни тајни одбор у Београду