Убиство породице Романов догодило се у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године у Јекатеринбургу. Руска царска породица Романов (цар Николај II, његова супруга царица Александра и њихово петоро деце: Олга, Татјана, Марија, Анастасија и Алексеј), као и сви остали који су одлучили да им се придруже у заточеништву – Евгеније Боткин, Ана Демидова, Алексеј Труп и Иван Харитонов, према иследнику Соколову, погубљени су ватреним оружјем и бајонетима. Према званичном извештају Совјетског Савеза, цар Николај Романов, његова породица и особље, погубљени су због претње да ће град окупирати Чехословачка легија.«17/VII 1918 в Екатеринбурге (ныне Свердловск), в связи с угрозой занятия города белыми, по постановлению Уральского областного совета бывший царь Николай Романов вместе с членами его семьи и приближенными был расстрелян». — Большая советская энциклопедия / гл. ред. О. Ю. Шмидт. - Москва : Советская энциклопедия, 1926-. Т. 49: Робер - Ручная граната. - 1941. / статья: «Романовы» / кол. 134«3 (16)/VII 1918 при приближении к Екатеринбургу чехословацких контрреволюционных войск Николай II со всей семьей был расстрелян». — Большая советская энциклопедия / гл. ред. О. Ю. Шмидт. - Москва : Советская энциклопедия, 1926-. Т. 42: Нидерланды - Оклагома. - 1939. / статья: «Николай II» / кол. 137 Заправо, убијени су највероватније по налогу Владимира Лењина, Јакова Свердлова и Феликса Дзержинског. Њихова тела су потом однета у шуму Коптјаки, где су осакаћена. 1919. године, истрага Беле гарде није успела да утврди место сахрањивања, па је закључено да су остаци краљевске породице највероватније кремирани у рову Ганина Јама, близу рудника Четири брата.
Позадина лево|мини|Траса главних дешавања током последњих дана породице Романов, која је била заточена у Тобољску, а потом премештена у Јекатеринбург, где су убијени. Дана 22. марта 1917. године, Николај, који је након абдикације ословљаван као „Николај Романов”, уједињен је са својом породицом у Александровој палати у Царском Селу. Романови су осуђени на кућни притвор од стране Привремене владе, где су били окружени стражарима и ограничени на своје одаје.
Августа 1917. године, привремена влада Александра Керенског евакуисала је краљевску породицу у Тобољск, под изговором да их штити од надолазеће револуције. Ту су живели у вили бившег гувернера у поприличном комфору. Након што су Бољшевици ступили на власт октобра 1917. године, услови у којима су живели Романови постајали су све стриктнији, а разговори о томе да се Николају суди све чешћи. Николају је забрањено да носи нараменице, а стражари су често на ограду качили развратне цртеже упућене његовим кћеркама. 1. марта 1918. године, породица је била приморана да се одрекне верних слуга, путера и кафе, тако да су се хранили војном храном. Како су Бољшевици постајали све јачи, влада је, по налогу Василија Јаковљева, априла 1918. године преселила Николаја, Александру и њихову кћерку Марију у Јекатеринбург. Били су заточени у кући Ипатијевих, која је тада називана „Кућа посебне намене”. Алексеј, који је патио од тешке хемофилије, био је превише болестан да би отпутовао заједно са својим родитељима, тако да није напустио Тобољск до маја 1918. године. Кућа посебне намене мини|Николај II, Татјана и Анастасија Хендрикова копају башту у Александровој палати, маја 1917. године. Романови су били у стриктној изолацији у кући Ипатијевих. Било им је дозвољено да причају само на руском језику. Није им био дозвољен приступ пртљагу, који је током њиховог заточеништва чуван у унутрашњем дворишту. Слугама је наређено да породицу ословљавају само њиховим именима и патронимима. Романови су свакодневно били подрвргавани претресању, конфисковањем новца и покушајима да се са руку Александре и њених кћерки скину златне наруквице. Кућа је била окружена дуплом палисадом од 4 m, која је блокирала поглед на улицу. Разлог изградње палисаде били су пролазници који су могли да виде Николајеве ноге док се љуљао у дворишту. лево|мини|Кућа Ипатијевих, око које је изграђена палисада пре доласка Николаја II, Александре и Марије. У горњем левом углу је таван на чијем прозору је био смештен митраљез. Одмах испод налазила се соба цара и царице. Сви прозори у собама су били затворени и прекривени новинама, а 15. маја кречом. Једини извор вентилације била је форточка изнад собе царице Александре, али вирење кроз исту било је строго забрањено. 23. јуна 1918. године, након бројних молби, прозори у царевој и царичиној соби су отворени. Међутим, гвоздене решетке су стављене на прозоре 11. јула, јер је Александра одбијала да се не приближава њима.
Командант и његови помоћници су сваког тренутка имали приступ собама краљевске породице. Романови су морали да звоне када су желели да изађу из собе. Слободне активности биле су дозвољене два пута на дан, и то у башти, пола сата ујутру и поподне. Оброци су им се састојали углавном од чаја и црног хлеба за доручак, котлета или супе са месом за ручак; породици је било наглашено да „више не могу да живе као цареви”. Половином јуна, монахиње из манстира Ново Тихвинскиј доносиле би Романовима храну, али би је стражари бацали у ђубре. Породици нису биле дозвољене посете, као ни слање или писање писама. Принцеза Јелена Карађорђевић покушала је у једном тренутку да посети Романове, али јој је одбијен захтев да то учини. Свакодневне посете Владимира Деревенка, који је лечио Алексеја, су такође постале ограничене када је Јаков Јуровски постао командант. Почетком јуна, породица Романов више није добијала дневне новине. мини|Свита породице Романов. Слева надесно: Јекатерина Шнајдер, Илија Татишчев, Пјер Жиљар, Анастасија Хендрикова и Василиј Долгоруков. Својевољно су пратили краљевску породицу у заточеништво. Сви, осим Жиљара, су убијени од стране бољшевика. Да би одржали илузију нормалности, бољшевици су убедили Романове 13. јула 1918. године да њихове слуге, Клементиј Нагорњи и Иван Седнев ”нису више у надлежности владе”. Међутим, и један и други су већ увелико били мртви. 14. јула, свештеник је одржао литургију за породицу. Следећег јутра, четири служавке су биле задужене да обришу подове куће Ипатијевих, а уједно су биле и последње особе које су виделе Романове живе.
Шеснаесторица унутрашњих стражара су спавала у подруму, ходнику и командантовој канцеларији. Спољашњих стражара је било 56. Било им је дозвољено да доводе жене и да пијанче у подруму куће. На поседу је било постављено четири митраљеза: један у звонику катедрале Вознесенски преко пута куће, други на прозору у подруму који је био окренут ка улици, трећи на тераси изнад баште и четврти на тавану изнад собе цара и царице. Почетком маја, породици је одузет клавир у трпезарији, који је потом премештен испред командантове канцеларије. Одатле су их стражари исмејавали певајући руске револуционарне песме.
Када је 4. јула, уместо Авдејева, командант постао Јаков Јуровски, стари унутрашњи стражари су премештени у кућу Попових. Виши официри више нису имали овлашћење да улазе у собе Романових, већ им је дужност била да патролирају ходницима. Јуровски је запошљавао одане бољшевике који су били спремни, по потреби, да убију цара. Да би спречио братимљење, које је било учестало под Авдејевим, Јуровски је за нове стражаре бирао углавном странце. Њихов нови вођа био је Адолф Лепа, Литванац.
У Јекатеринбургу, за Романове је била задужена Црвена армија, с обзиром да је првобитни план бољшевика био да се краљевска породица одведе на суђење. Како је Бела гарда постајала све већа претња, а грађански рат све гори, страховало се да ће Романови на крају пасти у руке „белих”. Бољшевицима је ово било неприхватљиво из два разлога: прво, цар или било који члан његове породице имали би могућност да привуку још присталица у корист Беле гарде; друго, цар, или било који члан његове породице у случају да цар умре, сматрао би се легитимним владарем Русије од стране других европских земаља. Средином јула 1918. године, Чехословачка легија се приближавала Јекатеринбургу да би заштитила Транссибирску железницу. Према историчару Дејвиду Булоку, бољшевици су се успаничили, вођени уверењем да је права мисија Чехословака да избаве краљевску породицу.
Крајем јуна, Петар Војков и Александар Белобородов, председник Уралског Совјета , исценирали су кријумчарење писама на француском у кућу Ипатијевих, наводно од царског чиновника који жели да ослободи Романове. Ова фалсификована писма, као и одговори краљевске породице на њих, служила су Централном извршном комитету у Москви као оправдање за ликвидацију.
Планирање убиства мини|M1911 пиштољ, сличан ономе који су користили Јуровски и Кудрин. мини|Маузер C96, сличан ономе који су користили Јуровски и Ермаков. Уралска влада се 29. јуна сложила да треба убити Романове. Филип Голошћјокин је у Мосвку стигао 23. јула, са писмом које инсистира на погубљењу цара. Само седам чланова Централног истражног комитета је присуствовало састанку, од којих су троје били Лењин, Свердлов и Дзержински. Од президијума Уралског Совјета се очекивало да организује детаље погубљења и дан на који ће се оно спровести.
Убиство цареве супруге и деце се такође планирало, али је морало да се чува као државна тајна, да би се избегле политичке последице. Немачки амбасадор Вилхелм вон Мирбах се упорно распитивао о стању Романових. С друге стране, од британског конзула Томаса Престона се очекивало да помогне породици, али су његови захтеви да их посети одбијени.
Дана 14. јула, Јуровски је изабрао место где ће закопати тела и нашао је начин како да се отараси доказа на најбржи могући начин. Такође је закључио да је потребно окупити породицу негде одакле неће моћи да побегну и за ту сврху је изабран подрум. План да се породица ликвидира у сну, а да им се тела потом баце у језеро, сматрао се непогодним. Јуровски је знао да ће морати да убије свих 11 затвореника одједном, али је такође узео у обзир да ће морати да спречи силовање жена и претресање тела од стране саучесника у убиству.
Дана 16. јула, Јуровски је обавештен да се контингенти Црвене армије и Уралске владе повлаче и да се ликвидација више не може одлагати. Голошћјокин и Сафаров су око 18:00 часова послали кодирани телеграм Лењину у коме су тражили коначно одобрење. Не постоје подаци о одговору из Москве, али је Јуровски тврдио да је око 19:00 часова добио овлашћење од Голошћјокина да спроведе план. Исто је тврдио и биши стражар Кремља, Алексеј Акимов. У 20:00 часова, Јуровски је послао свог шофера да довезе камион у коме ће транспортовати тела, заједно са ролнама платна у које ће се она увити. План је био да се камион паркира што ближе подруму, али да и даље буде упаљен како би се пригушили звукови пуцњаве. Јуровски и Павел Медведев су изабрали 14 пиштоља, међу којима су два Браунинга (M1900 и M1906), два M1911 пиштоља, два Маузера C96, два произведена у компанији Смит и Весон, као и седам Нагана M1895.
У командантовој канцеларији, Јуровски је својим људима задао по једну мету. Јермаков је био једини који је убио чак два затвореника, царицу Александру и Боткина. Аустроугарски ратни заробљеник Андрас Верхас и Адолф Лепа одбили су да упуцају жене. Из тог разлога, премештени су у кућу Попових јер нису желели да учествују у ”пресудном задатку њихове револуционарне дужности”.
Погубљење лево|мини|Слева надесно: Велике кнегиње Марија, Олга, Анастасија и Татјана у заточеништву у Царском селу. Ово је једна од последњих фотографија кћерки цара Николаја II. Док су Романови вечерали 16. јула 1918. године, Јуровски је обавестио породицу да је Леонид Сведнев отишао да посети свог ујака Ивана Сведнева, али је заправо Иван већ био мртав. Романови су били разочарани, обзиром да је Леонид био једини који се играо са Алексејем, али их је Јуровски убеђивао да ће се ускоро вратити. Александра му није веровала, и била је у праву, јер је Леонид Сведнев те ноћи убијен у кући Попових.