мини|Матија Антун Рељковић мини|Антун Матија Рељковић

Антун Матија Рељковић (1732—1798) био је српски књижевник и официр из Славоније.

Биографија мини|Део рукописа Рељковићевог Сатира из 1761. Ту наводи да су нашки стари - Славонци били писмени и знали за књигу. Сербски су штили - читали, а сербски писали - ћирилицом. Загребачки Србобран је у овом делу рукописа открио накнадни фалсификат. Неко је Нашки стари претворио у Вашки стари...

Антун Матија Рељковић"Мала енциклопедија Просвета", општа енциклопедија, трећи том, Београд 1978. се родио 6. јануар 1732. године у посавском месту Свињару (данас Давору) на реци Сави. Породица води порекло из Херцеговине, одакле се премештајући преко Босне (због ратова) прешавши реку Саву, населила у Свињару, селу на левој обали.

Славонско становништво махом православно, доживело је велико покатоличење након ослобођења од Турака, али се етнички (српски дух) дуго одржало, о чему сведоче стихови Рељковићеви. Хрватска страна га међутим својата, судећи по његовој (католичкој) вери, али Рељковћева "животна филозофија" и само књижевно дело - "Сатир""Време", Београд 6. јануар 1925., те старо порекло - су факта која и те како иду у прилог српској страни.Јоаким Вујић: "Путешествије по Србији", Београд 1902. На српски траг наводи и његов фамилијарац - потомак из 19. века. Године 1830. купио је ћириличну српску књигу у Новој Градишки, Гаврил РељковићЈунгер: "Одјело из Трста", превод, Будим 1830. капетан из Свињара.

Поред његовог помињања јунака Марка Краљевића сина Вукашиновог, те поименце фрушкогорских православних манастира, као главни доказ ипак највише је цитиран стих из 4. главе "Сатира": O Slavonče, ti se vrlo varaš, Koji god mi tako odgovaraš; Vaši stari jesu knjigu znali, Srbski štili a srbski pisali."Дело", Београд 1912.

У Свињару је 1732. године била војна посада - чета хајдучка (пешачка) под командом сатника (капетана) Стефана Рељковића, старином Босанца. Почетком те године родио се мали Матија, син капетанов. Када је 1741. године капетан кренуо у рат у Италију, обезбедио је услове да му син изучи школу. Предао је фратру Миховилу Павуновићу "редовнику и чувару државе Св. Ивана Капистранског у самостану (манастиру) Церничком"."Дјела Антуна Матије Релковића", 1875. Основну школу је тако изучио код фрањеваца, а затим угледајући се на оца граничарског официра, ступио у аустријску војску као прост војник (1748).Живојин П. Симић: "Лекције из историје српске књижевности", Београд 1897. У војној хијерхији је брзо напредовао; када је произведен у заставника оженио се, да би 1753. године постао поручник царски.Vurcbah: "Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich enthaltend die...", Wien 1873. У седмогодишњем рату Аустрије против Пруске (1756-1763), Антун је учествовао у биткама код Колина и Братиславе. Када је део његовог Бродског пука био опкољен он је заробљен, заточен у Франкфурту на реци Одри. Књижевношћу је почео да се бави током интернације у кући свог домаћина. Научио је тада француски језик и почео да пише. Када се вратио у војну јединицу - Бродску регименту, борио се у још две битке, код Торгаве и Максена 1759. године. Када је 1767. године превео индијске приповетке, био је у чину оберлајтанта. Стекао је затим због заслуга чин сатника (капетана) и племићку титулу са предикатом От Ехрендорфа. Када се скрасио у Немачкој, ту је написао 1761. године своје главно дело "Сатир илити дивљи човик", објављено 1762. године у Дрездену.

Рељковићев син винковачки жупник Јосип Стефан Рељковић (умро 1801.) угледајући се на оца, написао је народном десетерцу дело "Кућник"."Источник", Сарајево 1906. Код сина у Винковцима је у старости живео и умро остарели Матија, и почива на тамошњем гробљу. Дана 27. септембра 1880. године подигнут му је достојан споменик и то над гробом, на Винковачком римокатоличком гробљу."Школски лист", Сомбор 1880.

Књижевни рад Када је Славонија ослобођена од турске окупације кренуо је развој те области аустријског царства. Поред економског, социјалног важан је био и културно-образовни препород. Тада су славонски књижевници и реформатори попут Антуна Кажижлића Пожежанина, Матије Антуна Рељковића, Вида Дошена, Андрије Качића и други ступили на друштвену сцену. Да би утицали на народ кренули су са писањем народним језиком и латиницом. Био је то икавски говор штокавског дијалекта, карактеристичан за славонске католике."Дело", Београд 1897.

Матија Рељковић је постао реформатор након стеченог вишегодишњег искуства по немачким земљама. У прилици је да пореди напредну и богату Пруску и њену супротност - Славонију, покушавајући да допринесе развитку и благостању свог завичаја. Након што опише оно чиме се може поносити, у свом делу опширно описује беду непросвећеног народа, критикује нерад, народне обичаје и празноверје, али остаје у великом респекту према цркви."Просветни гласник", Београд 1904. Славонци су се под Турцима запустили, подивљали, заостали за цивилизацијом. Обраћа се у "Сатиру" свом једноставном Славонцу, којег "кори" због његових "рђавих обичаја и навика". Писао је Матија по Вуку - српским језиком боље и чистије, него многи савремени књижевници из Србије.Вук Ст. Караџић: "Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона", Беч 1849. Записао је и тако спасио од заборава, српску народну песму "Јакшићи кушају љубе" - објавио у "Сатиру". Ту песму, једну верзију је Вук Караџић много доцније записао од једног младића у Ужичкој нахији.Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме...", Беч 1845. Његов "Сатир" је "био лектира образованих православних Срба""Просветни гласник", Београд 1910. и пре објављивања издања на ћирилици 1793. године. То прво издање штампано црквеним словима је приредио Стефан Рајић учитељ Долњоосечки,Стојан Новаковић: "Српска библиографија за новију књижевност", Београд 1869. а објављено је трошком племића Александра "от Којића" из Беча. Друго издање ћирилично објављено је 1807. године у Будиму.

Рељковић је писао поучна књижевна дела у циљу просвећивања славонског села. Такође је преводио са француског и немачког више наслова, међу којима басне од Езопа (постхумно 1804.), Федра и Пилпаја (1767. године, мудрости једног индијског брамана). Преводи и стручне практичне књиге попут: "Права и појмиво исписана овчарница" (Осијек, 1776.), "Постанак народне правице и дужности људских" (Осијек, 1794.).

Остала дела су му: Нова славонска и нимачка граматика (1767), Славонске либарице (1761).

Референце

Категорија:Рођени 1732. Категорија:Умрли 1798. Категорија:Шокци Категорија:Српски књижевници Категорија:Срби католици