Бројне чињенице указују да је од времена свог настанка, и током спровођења својих задатака војна дипломатија углавном била позната као делатност која је сувише индискретна, односно као делатност која је често довођена у везу са конспиративним деловањем дипломата. Од свог настанка па до данас војна дипломатија је морала да извршава специфичне задатке обавештавања о догађајима унутар земље пријема. Међутим, њени задаци обавештавања нису били усмерени само на задатке војне природе, већ је често морала да обавештава, и о свим осталим важним догађајима у земљи пријема. Што је још важније, своју функцију обавештавања морала је да спроводи на такав начин да не наруши регуларну хармонију у међународним односима. Управо због оваквих међусобно супротстављених захтева, ова делатност је доведена у везу са конспиративним деловањем дипломата, пре свега војних дипломата. Временом поменути задаци обавештавања су се морали инкорпорирати у заједнички појам и методе опште дипломатије, тако да данас војна дипломатија, поред поменутих задатака, извршава и све остале задатке који су прописани Бечком конвенцијом о дипломатским односима.
Настанак и развој војне дипломатије
Настанак војне дипломатије у историји људског друштва је процес који се кретао упоредо са настанком и развојем опште дипломатије. Овакав упоредни развој био је условљен историјским дешавањима током којих је елеменат силе и моћи државе, који се огледао пре свега у моћи војске, имао значајну улогу. Моћна војска унутар сопствене државе испољавала је свој утицај на све институције унутар државе, па и на дипломатију, стављајући на првом месту послове војне природе, који су наравно захтевали од дипломата добро познавање војне проблематике. Свакако, најбољи познаваоци војних питања су професионални војници, па је тако њихово знање експерата, у раду дипломатских институција постало преко потребно. С времена на време, војни фактор у дипломатији је био надмоћнији од општег, што је неизбежно имало за последицу претежност војне дипломатије над општом дипломатијом. Такав вид доминације вероватно је био наметнут и од стране тадашњих владара, који поред тога што су били државници, били су и војсковође односно, политичке и војне функције биле су концентрисане у једној личности. На прве податке о деловању професионалних војника за потребе дипломатске службе наилази се у првим војним делима, односно када се схватило да је ратовање вештина која се може научити и из књига. Римски писац Фронтинус у свом делу Stratagems (Ратна лукавства), које је писано за обуку римских официра описује како је извесни Каиус Лелиус послат од стране Скипиа у логор Сифакс под изговором обављања дипломатске мисије. Он је са собом повео неколико високих официра са задатком да спроведу стручно истраживање. Официри су били прерушени у његове слуге и када би се неко од њих нашао у ситуацији да буде откривен, амбасадор би га окрутно казнио, да би све уверио да се ради о најобичнијем робу.
Средњи век протекао је лишен компликованог ратовања, односно није било нарочитог војног планирања као ни тактичких покрета трупа, што га је чинило мање-више незанимљивим за војнодипломатске активности. Може се рећи да је Макијавели био један од ретких аутора који је у својим делима истраживао војно-дипломатску праксу Средњег века. Сукоби држава у XVII и XVIII века водили су се углавном уз помоћ савезника, што је наметнуло потребу за учешћем професионалних војника у улози официра за везу (енгл. Liaison officer), односно улози која је претходила увођењу функције војног изасланика. Њихова дужност, као што и назив каже, била је пре свега одржавање везе између сопствене и савезничке армије, помоћ у обуци војника, пружање војничких савета савезничким генералима, као и извештавање о томе где се слила новчана помоћ коју је упутила њихова влада. Официри за везу су такође имали задатак да заступају амбасадора у ситуацијама када поменути из било ког разлога није могао да напусти главни град. Свакако на тај начин, официрима за везу, односно повременим дипломатским мисијама је пружена прилика да се ближе упознају са оружаним снагама земље пријема, односно да се обавесте и известе сопствену владу о стању унутар земље пријема. Слање повремених мисија представља у то доба готово једини начин одржавања званичних политичких односа између држава, те су такве мисије биле драгоцене за упознавање друштвено-политичке ситуације у земљи, а када се радило о удаљеној земљи обавештавања таквих мисија су представљала и основни извор сазнања о једној непознатој земљи.
Француски кардинал Ришеље је у периоду владавине Луја XIV формирао Војно-политички обавештајни биро, и из тог бироа често су упућивани француски официри са задацима одржавања везе између савезничких армија. Са таквим задатком послат је један француски официр на шведски двор, а оно што је посебно интересантно у вези са тим официром је то, да је тада први пут субординација (командовање) над њим поверено амбасадору. Без обзира што се радило о појединачном случају то представља један од првих покушаја који је имао за циљ успостављање цивилне контроле над припадницима оружаних снага.
Од времена првих официра који су упућивани у иностранство па до дана данашњег, војни аташе је имао извесну самосталност у односу на друге дипломате па и самог амбасадора. Али ипак је амбасадор имао једну општу надлежност над свима укључујући и војног аташеа. Војни аташе је био везан за Министарство одбране, а не за Министарство иностраних послова, што му је давало самосталност, али само у мери у којој је дозвољавао амбасадор. Тек са француском револуцијом и Наполеоном створени су услови за почетак активног учешћа војног особља у рад дипломатске службе. Наполеон је међу првима увидео корист од слања својих официра у страна дипломатска представништва и први (незванично) упутио 3. марта 1806. године, капетана Лагранжа у Беч, са задатком да стално води прецизне податке о снази аустријске војске и њиховом борбеном положају.
Поменути капетан је прикупљене податке свакодневно бележио, заводио их по датумима, и слао месечне извештаје до свог генералштаба, односно војне обавештајне службе, као и до Министарства иностраних послова. Због начина деловања француског капетана, који се и данас у нешто савременијем облику користи, може се рећи да се радило о првом војном аташеу . Истовремено, упућивање поменутог официра у дипломатску службу, узима се у већини литературе као званични почетак деловања официра унутар дипломатског представништва, односно као званичан почетак рада војне дипломатије.
Војни аташе Термин аташе има веома важно и прецизно значење у дипломатској пракси. Војни официр просто послат у иностранство није војни аташе, а да би то био мора му припадати пун дипломатски статус, и као таквом, мора му се гарантовати потпуни дипломатски имунитет. Војни аташе је акредитовани представник војске код страних држава у амбасадама или посланствима; ужива имунитет дипломатског представника и носи униформу само у свечаним приликама. Од почетка, војни аташе је био нешто попут хибрида у међународним односима. Он је био делом дипломата, делом војник, делом осматрач, али вероватно како је сугерисао Лорд Џорџ Курзон, не увек, и не потпуно добродошао. мини|десно|потпуковник Михајло Ненадовић, војни аташе Краљевине Србије у САД
У почетку су дипломатске службе користиле различите називе за официре у амбасади, попут назива: други секретар, војни аташе, војни изасланик или војни опуномоћеник. Иако војни опуномоћеник звучи значајније него војни аташе, овај термин није остао у употреби јер опуномоћенику припадају пуна моћ одлучивања и коначна права, што у природи посла војног аташеа није био случај, односно потпуну пуномоћ имао је само амбасадор, тако да тај назив није прихваћен. Повремено, али само повремено, војни официр је био придодат изасланству ван земље на неки продужени период, али његов назив није био аташе, већ неки од претходно наведених. Назив аташе је одобрен касније од стране цивилних ауторитета, и као такав није постојао у енглеском језику до 1835. године.
Прве задатке војном аташеу дефинисао је још Наполеон, а временом ови задаци су се мењали у зависности од тога како је налагала потреба сопствене обавештајне службе, а понајвише сопствене државе. Ипак, његово стално задужење било је константно и систематско осматрање војног потенцијала могућег непријатеља. Такав вид ангажовања официра у дипломатским представништвима присутан је и данас, с тим што се временом развијао и прилагођавао потребама дипломатске мисије тако да је у нешто савременијем облику војни аташе и данас ангажован на сличним задацима у дипломатским представништвима већине земаља света. Наполеон није био једини генерал, вероватно не први који је размишљао о укључењу војних официра у чланство амбасаде и у обавештајну службу у исто време. Генерал Massebacha, начелник генералштаба у Прусији је још у периоду од 1795. год. до 1800. године, предлагао да се у амбасадама Пруске у Петерсбургу, Лондону, Паризу и осталим већим европским градовима, придодају официри, високих командних дужности у војсци, који би за време свог боравка у амбасади изучавали карактеристике страних армија. Такође надвојвода Чарлс је размишљао да прикључи официре аустријским посланствима широм Европе, али цивилни ауторитети у Аустрији нису били одушевљени таквом идејом.Појава указује на принцип у друштвеним односима да се идеје често рађају, али да се увек не реализују од њених твораца, већ од оних који имају услове и могућности да је анализирају, да је прихвате и да је иновирају уз примену силе и моћи. Личност која је имала могућност и услове да је прихвати, али и силу и моћ да је реализује у датом тренутку био је Наполеон. Таквим једним поступком Наполеон је показао да се друштвени процеси не могу зауставити већ се могу само привидно успорити.
И поред успешног деловања француског официра у њиховом дипломатском представништву, идеја о сталном прикључењу војног аташеа у дипломатска представништва није била прихваћена тако брзо од већине земаља. Наиме, многи амбасадори су сматрали да присуство официра у амбасади може подстакнути напетост у земљи домаћина, и уништити сав труд који је амбасадор уложио у циљу унапређења пријатељских односа. Постојало је мишљења да се официри требају упућивати на службу у дипломатско представништво само привремено, а не као стални чланови дипломатске мисије. Међутим, опште је познато правило које каже да уколико желимо да схватимо шта се тачно дешава у некој земљи неопходно је да се активности у тој истој земљи прате у континуитету, уколико се то не чини може се десити да нам многи детаљи промакну, а за последицу имамо ситуацију у којој се губи из вида целокупан развој догађаја. Такође, дуго се веровало да војни аташе не треба да буде ништа више до салонски официр, репрезентативна фигура која нема никакво нарочито задужење осим да прикрива акције других официра у тајној служби који су у посланству били на привременим мисијама.
Међутим, убрзани индустријски развој током XIX века имао је за последицу и убрзан развој војне индустрије, односно произвео је осавремењавање војног потенцијала. Осавремењено оружје с друге стране, наметнуло је потребу у дипломатским извештајима за мишљењем експерата, односно за мишљењем стручњака. Општа запажања о војном потенцијалу свакако је могао да обави и амбасадор, док је уско специјалистичка осматрања могао да спроведе само војни експерт, односно војни аташе. Чињеница је да су у последњих 200 година, војни аташеи морали да обавештавају своју земљу о најпростијим војним темама као што је коњица, али и о најсавременијим, као што су нуклеарне ракета великог домета, али само мали број њих је у томе успео. У циљу да виде и известе о свему што је од значаја за одбрану сопствене земље, војни аташеи нису увек успевали да избегну замку преквалификације или претеране специјализације јер специјализација има своје границе и, уколико се са њом претерује, може да изазове одређене проблеме за читаву организацију.