Француска револуционарна армија () била је француска војна снага која се борила у Француским револуционарним ратовима од 1792. до 1802. године. Ове војске одликовао је револуционарни жар, лоша опрема и велики број. Иако су првобитно доживели ужасне поразе, успели су да избаце стране снаге са француског тла, прегазе суседне државе и формирају клијентске државе. Главни генерали били су Журдан, Бонапарта, Масена и Моро.
Иако носе исти назив (armées révolutionnaires), не би их требало мешати са парвојним формацијама формирани током Терора (Јакобинске диктатуре) .
Стварање мини|472x472пиксел| Француски гренадир током револуције |лево Како је Стари режим уступао место уставној монархији, а затим републици, 1789-92, целокупна структура Француске је трансформисана да се усклади са револуционарним принципима "слободе, једнакости и братства”. Европа се жестоко противила, поготово након што је француски краљ погубљен. Потписивање Плиницке декларације између Леополда II, цара Светог римског царства, и краља Фридриха Вилхелма II од Пруске, а затим и француска објава рата, значило је да је, од њеног оснивања, Република Француска била у рату, и да је потребна моћна војна сила да осигура њен опстанак. Као резултат тога, један од првих и главних елемената реконструисане француске државе била је војска.
Готово сва официрска класа припадника Старог режима била је извучена из аристократије. У периоду који је претходио коначном рушењу француске монархије, велики број официра је напустио своје пукове и емигрирао. Само између 15. септембра и 1. децембра 1791. године, 2.160 официра краљевске војске је побегло из Француске Munro Price, "The Fall of the French Monarchy". и на крају се придружило емигрантској војсци (émigré) Луја-Жозефа, принца Кондеа. Они који су остали, или су били затворени или убијени током Јакобинске диктатуре. Мали, преостали кадар официра је брзо напредовао у служби, што је значило да је већина официра револуционарне армије била много млађа од својих монархистичких колега. Они високо рангирани, аристократски официри који су остали, међу њима и Маркиз де Лафајет, гроф де Рошамбу и гроф Николас Лекнер, убрзо су били оптужени да гаје симпатије према монархистима и били погубљени или отерани у егзил.
Револуционарни жар, заједно са позивима да се спаси нови режим, резултирао је великим приливом одушевљених, али необучених и недисциплинованих добровољаца (првих санкилота, тако названих зато што су носили сељачке панталоне, а не оне које су користиле друге војске тог времена). Очајничка ситуација у којој су се налазили, значила је да су ови људи брзо примани у војску. Један од разлога за успех Француске револуционарне армије је "амалгамација" (amalgame), коју је организовао војни стратег Лазар Карно, који је касније постао Наполеонов министар рата, који је у истом пуку, али у различитим батаљонима, окупио младе, ентузијастичне волонтере, пуне жеље да умру за слободу, и старе ветеране краљевске војске.
Трансформација војске се најбоље види у официрском корпусу. Пре револуције 90% корпуса чиниле су аристократе, а 1794. године, тај проценат је спао на само 3%. Револуционарни занос био је висок и пажљиво надгледан од стране Одбора за јавну безбедност, који је постављао представнике на мисију како би пратили генерале. Заиста, неки генерали су дезертирали, други су уклоњени или погубљени. Влада је захтевала да војници буду лојални влади у Паризу, а не њиховим генералима.Роберт Доугти и Ира Грубер, Рат у западном свету: књига прва: Војне операције од 1600. до 1871. (1996), p. 187.
Регулатура из 1791. године Званично, Револуционарне армије су деловале у складу са смерницама створеним у годинама пред револуцију, а утврђеним 1791. године (1791 Reglement). Регулатура из 1791. г. је одредила неколико сложених тактичких маневара, који су захтевали да добро обучени војници, официри и подофицири раде правилно. Револуционарна армија је била мањкава у сва три подручја, и, као резултат тога, рани напори да се усклади с Регулатором из 1791. г. били су катастрофални. Необучене трупе нису могле изводити сложене маневре, изгубила се кохезија јединица и пораз је био неминован.
Схвативши да војска није у стању да се усклади са Регулатором из 1791. г, команданти су почели да експериментишу са формацијама које су захтевале мање обуке за извођење. Многи еминентни француски војни мислиоци су увидели потребу за променама деценијама раније. У периоду након понижавајућег наступа француске војске током Седмогодишњег рата, почели су да експериментишу са новим идејама. Гибер је написао своје епско дело, Опште тактичке пробе (Essai général de Tactique), Бурсе се фокусирао на кадровске процедуре и планинско ратовање, а Менил-Дуран је проводио време заговарајући тактику дубоког реда (l'ordre profond), која је подразумевала ратовање и маневрисање у формацијама тешке колоне, које су стављале нагласак на удар хладног челика (бајонета) пре него ватрену моћ.
У седамдесетим годинама осамнаестог века, неки команданти, међу њима и бриљантни војвода од Бролија, изводили су вежбе тестирања ове тактике. Коначно је одлучено да се покрене серију експеримената да се испроба нова тактика и да се упореди са стандардном Фридриховом линеарном формацијом, познатом и као l'ordre mince, која је била универзално популарна широм Европе . Војвода од Бролија је закључио да је ће дубоки ред дати најбоље резултате ако је подржан артиљеријом и великим бројем чаркаша. Упркос свим вежбама, линеарна формација је имала јаке и снажне присталице у Француској краљевској армији, и управо она је ушла у Регулатуру из 1791. као стандард.
Почетак Француске револуције центар|мини|526x526п|Битка код Валмија (1792) Французи су први напали, извршивши инвазију на аустријску Холандију коју је предложио министар спољних послова Шарл Франсоа Димурје. Ова акција се убрзо претворила у прави дебакл када је установљено да су на брзину обучене револуционарне снаге биле изузетно непослушне: једном приликом су војници убили свог генерала како би избегли битку; у другој су трупе инсистирале на стављању наредби њиховог команданта на гласање. Као последица тога, револуционарне снаге су се у нереду повукле из аустријске Холандије.
Августа 1792, велика аустријско-пруска војска под командом војводе од Брунсвика прешла је границу и започела марш на Париз са намером да обнови пуну моћ Луја XVI. Неколико револуционарних војски је с лакоћом поражено од стране професионалних аустријских, хесијанских, Брунсвикових и пруских трупа. Непосредна последица тога био је устанак од 10. августа 1792, заузимање палате Туилери и пад монархије. Узастопне револуционарне снаге нису успевале да зауставе Брунсвиков напредак и већ средином септембра се чинило да ће Париз пасти под монархистима. Национални конвент је наредио да се преостале војне снаге споје под командом Димурјеа и Франсое Келермана. У бици код Валмија, 20. септембра 1792. године, Револуционарна армија је поразила Брунсвикову авангарду, узрокујући повлачењ офанзивне војске до границе. Велики део заслуге за победу мора ићи француској артиљерији, која је нашироко сматрана најбољом у Европи, захваљујући техничким побољшањима Жан-Батиста Грибовала.
Битка код Валмија је осигурала поштовање непријатеља. Наредних десет година, Револуционарна армија не само да је бранила младу Прву француску републику, већ је, под командом генерала као што су Моро, Журдан, Клебер, Дезе и Бонапарта, проширила њене границе.
Лазар Карно Иако је битка код Валмија спасила Републику од уништења и натерала непријатеље да направе паузу у ратовању, слање Луја XVI на гиљотину у јануару 1793. и проглас Националног конвента да ће подићи револуцију, појачао је одлучност француских непријатеља да униште Републику и врате монархију.
Почетком 1793. године формирана је Прва коалиција, коју су, поред Пруске и Аустрије, чиниле и Сардинија, Напуљ, Низоземска, Шпанија и Енглеска. Република је била нападнута на неколико фронтова, а у изузетно католичкој регији, Вендеји, избила је оружана побуна . Револуционарна војска је била преоптерећена и чинило се да је пад Републике неминован.
Почетком 1793. године, Лазар Карно, истакнути математичар, физичар и делегат Националног конвента, унапређен је у Комитет јавног спаса . Приказујући изузетан таленат за организацију и спровођење дисциплине, Карно је кренуо у реорганизацију разбарушених Револуционарних армија. Схвативши да никаква реформа и дисциплина неће надокнадити масовну бројчану надмоћ коју уживају француски непријатељи, Карно је наредио, декретом Националног конвента од 24. фебруара 1793, да сваки департман обезбеди квоту нових регрута, број од око 300 000. До средине 1793. године, Револуционарна војска повећала је број на око 645.000 људи.
Levée en masse Дана 23. августа 1793. године, на Карноово инсистирање, Национални конвент је донео проглас којим се налаже масовна регрутација (levée en masse).
Од овог тренутка, па све док непријатељи не буду протерани из земље, сви Французи су у сталној војној обавези. Младићи ће се борити; ожењени мушкарци ће ковати оружје и транспортовати животне намирнице; жене ће правити шаторе и одећу и служити у болницама; деца ће претварати платно у влакна; старци ће на трговима будти храброст ратника и проповедати мржњу према краљевима и јединство Републике.Хазен, Ц. Д. - Француска револуција, књига II, p. 666
Сви неожењени, војно способни мушкарци старости између 18 и 25 година су се одмах морали пријавити за војну службу. Они који су ожењени, као и преостали мушкарци, жене и деца, требало је да усмере своје напоре на наоружавање и снабдевање војске.
Ово је драматично повећало величину Револуционарне армије, обезбеђујући војске на терену људством да задржи непријатељске нападе. Карна је влада поздравила као организатора победе. До септембра 1794. године, Револуционарна војска имала је 1.500.000 људи под оружјем. Карнова масовна регрутација је пружила толико људства да није било потребе понављати је до 1797. године.
Тактике и јединице лево|мини|Француски револуционарни генерал, официр лаке пешадије и војник линијске полу-бригаде|219x219п Видевши неуспех Регулатуре из 1791, неколико раних револуционарних команданата пратило је де Бролијев пример и експериментисали су са пред-револуционарним идејама, постепено их прилагођавајући док нису открили систем који је функционисао. Коначни стандард који су користиле ране револуционарне армије састојао се од следећег: Војници са изузетним моралом или вештином постајали су чаркаши и били су распоређени испред војске. Њихова главна борбена тактика била је герилски рат. Било на коњима или као пешаци, велики број чаркаша би се скривао од непријатеља, колико је то било могуће, засипао њихове редове ватром и правио заседе. У немогућности да се освете расутим чаркашима, морал и јединство јединице боље обучених и опремљених емигрантских и монархистичких војски постепено се истрошио. Непрестана узнемиравајућа ватра је обично резултирала падом дела непријатељске линије, а затим су у напад кретале регуларне формације армије. Трупе са мање вештине и сумњивог квалитета, које су чиниле „регуларни“ део војске, формирале су батаљонске колоне.. Оне су захтевале мало обуке да би се усавршиле, а команданти су имали могућност прављења формација попут "ударног овна" којима би нападали непријатељске линије након што су чаркаши обавили свој посао. Чарке су, такође, пружале заштиту тим војницима.
Пешадија мини|401x401пиксел|Француски републикански војници Након распада Старог режима, систем именованих пукова је напуштен. Уместо тога, нова војска је формирана у низ нумерисаних полу-бригада. Састојећи се од два или три батаљона, ове формације су биле означене као полу-бригаде у покушају да се избегне феудална конотација термина пук. Средином 1793. године, Револуционарна армија је званично била састављена од 196 пешадијских полу-бригада.