Ослобођење Пирота од Турака

Ослобођење Пирота од Турака представља једну од завршних етапа ослобођења српских земаља од османске власти. После почетка Другог српско-турског рата, војска кнежевине Србије је покренула офанзиву на територији данашње јужне и југоисточне Србије.

Ослободилачки покрет пред крај турске власти У Нишу је основан тајни заверенички комитет који је основан 8. мартa 1878. године са циљем да се ослободе југоисточни крајеви Србије од ТуракаТодор Станковић, Учешће Нишлија у ослободилачком рату 1876-1877, Споменица шездесетогодишњице и освећења споменика ослобођења Ниша, 1877-1937, Ниш, 1937, 205 с.. Људи у комитету су одржавали везе са представницима српске пограничне службе у Алексинцу - са људима који су били у службовању владе у Београду. Они су имали за задатак да ступе у контакт са виђенијим људима из југоисточне Србије ради ослобођења народа тих крајева када буде погодан тренутакИсторија Ниша I, Ниш, 1983, 298 с.. Једни од иницијатора су били: Таско и Ђорђе Узуновић, Михаило Божидарац, Коле Рашић, Тодор Станковић, Анђелко Хаџи Димитријевић, Аранђел Станојевић. Ова акција се проширила скоро на цео нишки санџак, на истоку све до Брезника и Трна према Гњилану и Приштини, Вучитрна, Пећи и ПризренаТодор Станковић, Учешће Нишлија у ослободилачком рату 1876-1877, Споменица шездесетогодишњице и освећења споменика ослобођења Ниша, 1877-1937, Ниш, 1937, 15 с..

Пироћанци који су узели маха у овој акцији су били: Ранча, Мита, Цека Чорбаџија, Живко АнтићКоста Костић, Историја Пирота, Пирот, 1973, 26 с., Миладин Манчевић из Беровице, Виден Станковић из Стрижевца, поп Ђорђе и поп Глигорије из Стрелца, Јефта из Осмакова, Тодор из Поганова, поп Раденко из Валниша, Адам Маринковић (праунук Мартин Маринков из Пољске Ржане) из Кусе Вране, Глиша Табаковић из ДржинеТодор Станковић, Учешће Нишлија у ослободилачком рату 1876-1877, Споменица шездесетогодишњице и освећења споменика ослобођења Ниша, 1877-1937, Ниш, 1937, 35 с..

Припреме за ослобођење су се одвијале јако добро посебно од истока -Висока све до Беле Паланке на западу, нарочито пред почетак рата Србије са Турском 1876. године. Последње године боравка Турака у пиротском крају су биле јако неугодне јер су Пироћанци трпели разне притиске, насиља и прогањања од стране читлучких ага, читлук-сахибија и од стране полицијских властиАндрија Раденић, Документи из руских архива о покрету за ослобођење југословенских народа под Турском 1860-1861, АП, 1-2, Београд, 1970, 133 с.. Черкези су углавном вршили разне зулуме над пиротским живљем који су од Чориног Дола предузимали походе према височким селима. Турски велики страх је био у то време да ће се српски народ у Пироту са завереницима из осталих крајева дигнути на устанак.

У Пироту је 1872. године постојао и тајни месни одбор Главног одбора за српско ослобођење чије је седише било у Крагујевцу и којим је после смрти Светозара Марковића неко време руководио Јеврем Марковић. Своје састанке су одржавали у кући Хећим ТанеПородична архива породице Хећима Тане. Рад овог одбора су се могле осећати непосредно пред рат када су српске пограничне власти давале сву подршку овом покрету. Ђорђе Јоцић је помагао буни и преко њега су ишле све важније поруке српских власти пиротском крају. Јорданча паша, тадашњи мутесариф краткотрајног пиротског мутесарифлука је стајао у вези са српском владом и помогао ослободилачки покрет у Србији у пиротском крају знајући за подршкуВ. Стојанчевић, Прошлост пиротског краја у периоду ослобођења 1874-1878. године, ИЧ, књига XXVII, Београд, 1980, 200 с.. Оне везе које су имали Пироћанци са ослобођеним деловима Србије су биле само наставак веза и односа још из времена Карађорђевих војвода Мите и Маринка, као и угледних пиротских чорбаџија из времена кнеза Милоша: Хаџи Неше Филиповића, Хаџи Павела, Ћел Петра, Цветка Ћурчибаше, Хаџи Ћире и других.

Када је избио први српско-турски рат крајем јуна 1876. године, народ пиротског краја је почео да се регрутује у редове српске добровољачке војске коју је предводио Ђура ХорватовићЗнаменити Срби XIX века, година трећа, уредник Андра Гавриловић, Загреб, 1904, 54-55с.. Упркос великим борбама у области пиротске казе, овај рат није донео ослобођење. Са повлачењем српске војске из пиротског краја, почеле су турске репресалије - палили су села (око 50) због учешћа у ратуЈ. Ристић, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност, Први рат, Београд, 1896, 225 с.. Тада је пиротски народ почео да бежи - најчешће је то била Шумадија или Књажевац. Турци нису поштедели ни свештена лица - у Темачком манастиру су бацили игумана Кесарија кроз прозор где је остао на лицу места мртавМита Ракић, Из Нове Србије, Отаџбина, књига пета, Београд, 1880, 605 с..

Руска влада је у октобру и новембру 1877. године тражила од кнеза Милана да поново уђе у рат са Турцима са главним дејствима српске војске према Пироту и Софији, важног центра за целу турску одбрану. Кнез је прихватио предлог и српска војска је вршила припреме да објави рат Турцима када је пала Плевна. Српска војска је два дана касније, 14. децембра 1877. године прешла границу, освојила погранична места и ослободила места: Пирот, Белу Паланку, Трн, Брезник, Цариброд, Сливницу и Радомир. Српска војска се сусрела са руском која је после пада Пирота и Драгомана успела да овлада балканским превојима кој су са севера водили ка СофијиЈ. Ристић, Дипломатска историја Србије за време српских ратова за ослобођење и независност, Први рат, Београд, 1896, 323-324 с.

Други српско-турски рат и ослобођење Пирота

Припремне операције Операције главних српских снага (моравским шумадијски и тимочки корпус) су почеле 14. децембра 1877. године и трајале су више од месец дана иако су Пирот и већи део пиротске нахије били врло брзо ослобођени. На основу наређења Врховне команде, главни удар је био у правцу ПиротаРат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78. године, Издање Оперативног одељења Врховне команде, Београд, 1879, 14-15 с.. Моравски корпус наступао је на југу због блокаде Ниша, а тимочки и шумадијски према истоку тј. према Белој Паланци. Сутрадан је нападнута турска војска од стране браничевске бригаде из правца Сврљига која је код Грамаде прешла српско-турску границу и почела наступати у правцу Ниша. Моравска дивизија је из правца Алексинца прешла границу код села Катун. Тимочка дивизија је ослободила Кулу 16. децембра а књажевачка војска се концентрисала на положаје Пандарила око села Периша. Ђура Хорватовић је издао наређење да се заузме Бабина глава и то се десило без отпора турске војске. Пошто се свакако очекивао напад Турака, ископани су ровови око села Осмаково.

Турска команда је у Пироту је 18. децембра упутила око 2.000 низама са 4 топа на положај Будин Дел како би се преко Осмакове поново заузела Бабина главаРат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78. године, Издање Оперативног одељења Врховне команде, Београд, 1879, 15 с.. Књажевчани су их чекали па су се убрзо Турци дали у бег. Заузимањем Бабине главе, отворио се пут према Пироту и Белој Паланци за ослободиоце.

Извиђањем се дошло до података да су Турци код Пирота много јаче утврдили своје положаје него у Белој Паланци. Из тог разлога је генерал Јован Белимарковић издао наређење Хорватовићу да је одабрао као прву тачку за напад Белу Паланку, варошицу која је била чувена по крвавим борбама које су око ње вођене у прошлом ратуРат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78. године, Издање Оперативног одељења Врховне команде, Београд, 1879, 16 с.. За војне операције је било значајно заузимање места Свети Никола на путу Књажевац - Стара планина - Загорје, названо по цркви Свети Никола у непосредној близини. Турци су на овом месту подигли три јака војна утврђења. 19. децембра су временски услови били лоши, али је српска војска под командом Франића успела да победи уз велике губитке на турској страни. Заузеће овог превоја је било од великог значаја зато што се њиме прекинула комуникација турске војске у Загорју, у западној Бугарској са Понишављем и Пиротом а и олакшало се само ослобођење Пирота и то само две недеље од објављивања рата ТурцимаЗаписи Јеврема Грујића III, (Друга влада Обреновића и турски ратови), Београд, 1923, 311 ц..

Српске трупе су ушле у Белу Паланку после великих борби 24. децембра, где су становници Паланке љубили и грлили војникеРат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877-78. године, Издање Оперативног одељења Врховне команде, Београд, 1879, 311 с..

Напад на Пирот После ослобођења Беле Паланке, Врховна руска команда је тражила даља наступања према Софији. У жељи да се што пре дође до везе са руском војском после пада Плевне, српска војска је форсирала напад на Пирот. Пуковник Љубомир Ивановић је 23. децембра извршио распоред свих трупа за наступање према Пироту како би се 24. децембра повела борба. Према Пироту су биле распоређене трупе: Крагујевачка бригада I класе јачине пет батаљона, Рудничка бригада I класе јачине четири батаљона, три тешке батерије (3. и 6. тимочка и 6. шумадијска), једна брдска батерија (Рудничка), два ексадрона коњицеСрпске новине, бр. 271, 14. децембар 1877; Рат Србије, 21 с.. На десној обали Нишаве били су утврђени турски положаји око села Нишор и Сопот а на левој обали положаји пред градом на оштром брду Будин Дел са надморском висином од 551 м. које је избачено према селу Станичење и у приличној мери над непосредном околином. Преко пута Будин Дел спаја се пут до Темске са главним путем Пирот - Бела Паланка - Ниш. Турци су имали утврђења на линији Будин Дел - Станичење - Кардашница - Велики и Мали Суводол - Блато. Према Пироту се сужава планина Белава а њена крајња тачка која доминира Пиротом је Сарлах. На Сарлаху су Турци имали јаке утврде за одбрану града и то два ископана редута и један блок брвнара. Имали су 16 батаљона војске од којих је 6 било истурено на стрме висове Будин Дела и Нишора.

Концентрација српске војске за напад на Пирот је завршена 25. децембра у следећем распоредуСрпске новине, бр. 271, 14. децембар 1877; Рат Србије, 22 с.: левокрилна колона - 4 батањона крагујевачке бригаде, један ексадрон коњице, брдска батерија и шеста тешка батерија под командом пуковника Светозара Хаџића - задатак да нападне турско лево крило средину ударне снаге сачињавали су: три рудничка и први крагујевачки батањон и трећа тешка пиротска дивизија под командом мајора Радомира Путника са задатком да нападну турску војску на Нишору деснокрилна колона - 2 батаљона београдске дивизије под командом потпуковника Јована Поповића, добила је задатак да дејствује на леви турски блок у позадини на Рављу, остављена је дванаеста тимочка батерија са задатком да дејствује на леви турски блок на крајњем десном крилу, Кумановском вису - прва батерија и крагујевачке бригаде с једном тешком батеријом II шумадијског пука и његове артиљерије на Будином Делу у селу Темска у резерви је остављен батаљон београдске дивизије

Напад на турску војску испред Пирота је започео 24. децембра у поднена левом крилу. Нападу је претходила јака артиљеријска припрема са места Игриште и са висова изнад села Сопот. Видевши збуњеност Турака после снажне артиљеријске ватре дуж турских шанчева, дата је наредба српској војсци за јуриш. У пола три поподне, капетан Милутин Карановић је прешао батаљоном поток и ишао према Нишору у леви турски блок. У јеку најжешће борбе, када су Турци већ били спремни на предају, стигла им је помоћ из Пирота у јачини седам батаљона низама. Њихово лево крило је знатно ојачало а напредовање београдске дивизије је заустављено. Развила се жестока борба у којој је погинуо Милутин КарановићМихаило Марковић, Моје успомене, Друго српско-турски рат 1877-1878, Београд, 1906, 231-247 с.. Тог дана битка није била решена. Обе војске су држале своје положаје. На основу борбене заповести команданата, шумадијска дивизија је постављена код села Куманово као општа резерва централном фронту према Пироту и ојачане су са два батаљона пешадије, две тешке батерије и једним и по ексадроном коњицеСрпске новине, бр. 271, 14. децембар 1877; Рат Србије, 23 с..