Барус Фредерик Скинер (; Сасквехана Дипо, 20. март 1904 — Кембриџ, 18. август 1990) био је амерички психолог, бихевиориста, аутор, проналазач и социјални филозоф. Био је професор психологије на Универзитету Харвард од 1958. до пензионисања 1974. године.
Скинер је слободну вољу сматрао илузијом, а људско деловање зависно од последица претходних радњи. Ако су последице лоше, врло је вероватно да се радња неће поновити. С друге стране, ако су последице добре, повећава се вероватноћа да се радња понови.Schacter, Daniel L., and Gilbert Daniel. (2011). Psychology. (2 ed.). New York, 2011. Web. March 22, 2013. Назвао је то принципом поткрепљења.
Да би поткрепио понашање, Скинер се користио инструменталним условљавањем. Сматрао је да је брзина одговора најделотворнија мера јачине одговора. Ради проучавања инструменталног условљавања изумео је посебну комору, познату као Скинерова кутија.Schacter D, L., Gilbert D, T., & Wegner D, M. (2011) Помоћу ње, Скинер је с Чарлсом Ферстером произвео свој најутицајнији експериментални рад, који је укратко изложен у књизи Режими поткрепљења (Schedules of Reinforcement) из 1957.C. B. Ferster & B. F. Skinner, .
Скинер је развио примењену бихевиоралну анализу. Филозофију те науке је назвао радикалним бихевиоризмом.B. F. Skinner, About Behaviorism Основао је школу експерименталне психологије истраживања — експерименталну анализу понашања. Објавио је 21 књигу и 180 чланака.Lafayette.edu, accessed on 5-20-07.. Smith Morris Bibliography Скинер се с Џон Вотсоном и Иваном Павловом сматра пиониром савременог бихевиоризма. У истраживању из јуна 2002. Скинер је наведен као најутицајнији психолог 20. века.
Биографија Скинер је рођен у Сасквехана Дипо (Пенсилванија). Његов отац, Вилијам Скинер, је био адвокат. Постао је атеиста након што је хришћански учитељ покушао да му ублажи његов страх од пакла, који му је описала бака."Within a year I had gone to Miss Graves to tell her that I no longer believed in God. 'I know,' she said, 'I have been through that myself.' But her strategy misfired: I never went through it." B.F. Skinner, pp. 387-413, E.G. Boring and G. Lindzey's A History of Psychology in Autobiography (Vol. 5), New York: Appleton Century-Crofts, 1967. Његов брат Едвард, две и по године млађи, умро је у шеснаестој години од церебралног крварења.
Скинер-ов најближи пријатељ као младић био је Рафаел Милер, кога је назвао Доц (доктор) јер је његов отац био доктор. Доц и Скинер постали су пријатељи због религиозности својих родитеља и обоје су се интересовали за изуме и уређаје. Поставили су телеграфску линију између својих кућа да шаљу поруке једни другом, иако су морали да се позивају телефоном због збуњујућих порука које се шаљу напред-назад. Током једног лета, Доц и Скинер су започели бизнис тако што би сакупљали бобице и продавали их од врата до врата. Када су сакупљали зреле бобице, и незреле су изашле из грана, открили су, и направили, уређај који их је могао раздвојити. Уређај је био савијени комад метала за формирање корита. Сипали су воду кроз корито у канту, зреле бобице би утонуле, а незреле би биле гурнуте преко ивице како би биле одбачене.Skinner, B. (1976). Particulars of my life (1st ed.). New York, NY: Knopf.
Похађао је Хамилтон колеџ у Њујорку са намером да постане писац. Он се нашао у друштвено неповољном положају у Хамилтон колеџу због свог интелектуалног става. Хамилтон је био познат по томе што је био јак братски факултет. Скинер је помислио да су његова браћа учтива и да нису малтретирали придошлице, већ су помагали другим дечацима на курсевима или другим активностима. Бруцоши су се звали „слимерс“ који су морали да носе мале зелене плетене шешире и поздрављају све који су прошли за казну. Годину дана пре него што је Скинер кренуо у Хамилтон, дошло је до несреће која је изазвала смрт студента. Када је био гурнут на под, бруцош је спавао у свом кревету, где му је разбијена глава, што је проузроковало његову смрт. Скинер је имао сличан инцидент када су га две новајлије ухватиле и везала за стуб, где је требало да остане целу ноћ, али је имао жилет у ципели за хитне случајеве и успео се ослободити. Писао је за школски лист, али, као атеиста, критиковао је традиционалне обичаје свог колеџа. Након што је 1926. године примио диплому из енглеске књижевности, похађао је Харвард, где је касније истраживао, предавао и на крају постао престижни члан управе. Док је био на Харварду, колега студент, Фред Келер, убедио је Скинера да може направити експерименталну науку из проучавања понашања. То је навело Скинера да измисли свој прототип за Скинер кутију и да се придружи Келеру у креирању других алата за мале експерименте. После дипломирања, безуспешно је покушао да напише велики роман док је живео са својим родитељима, период који је касније назвао Мрачним годинама. Постао је разочаран својим књижевним способностима упркос охрабрењу познатог песника Роберта Фроста, закључивши да има мало светског искуства и нема јаку личну перспективу из које би писао. Његов сусрет са Џон Вотсоном довео га је до дипломског студија психологије и развоја његове верзије бихевиоризма.B. F. Skinner: a Life
Скинер је докторирао на Харварду 1931. године и тамо је остао до 1936. године као истраживач. Затим је предавао на Универзитету Минесота у Минеаполису, а касније на Универзитету у Индијани, где је био председник одељења за психологију од 1946-1947. 1973. године Скинер је био један од потписника Хуманистичког манифеста 2.
Године 1936. Скинер се оженио за Ивону (Ева) Блуе. Имали су две ћерке, Јулију (м. Варгас) и Деборах (м. Бузан). Ивона Скинер умрла је 1997. и сахрањена је на гробљу Моунт Аубурн, Кембриџ (Масачусетс).Bjork, D.W. (1993). B.F. Skinner, A Life. New York: Basic Books.
Скинер-ова изложеност јавности се повећала седамдесетих година, он је остао активан чак и након пензионисања 1974. године, све до своје смрти. Године 1989. Скинеру је дијагностикована леукемија и умро је 18. августа 1990. године у Кембриџу, Масачусетс. Десет дана пре његове смрти, Америчка психолошка асоцијација додељује награду за животно дело и говори у аудиторијуму о свом раду.The Famous People. (2017). B. F. Skinner biography
Контроверзна фигура, Скинер је приказан на много различитих начина. Он је био веома цењен због тога што је увео потребан научни приступ проучавању људског понашања; он је такође осуђен због покушаја примене налаза који се углавном темеље на експериментима на животињама у људском понашању у стварним ситуацијама.
Прилози психолошкој теорији
Бихевиоризам
Скинер је свој приступ проучавања понашања назвао радикалним понашањем. Ова филозофија бихевиоралне науке претпоставља да је понашање последица околишних историја појачања. У његовим речима:Став може бити наведен на следећи начин: оно што се осећа или интроспективно посматра није неки нефизички свет свести, ума, или менталног живота, већ посматрачевог сопственог тела. То не значи, као што ћу показати касније, да је интроспекција врста психолошког истраживања, нити значи (а то је срце аргумента) да су оно што се осећа или интроспективно посматра узроци понашања. Организам се понаша као што то чини због своје тренутне структуре, али већина је изван досега интроспекције. У овом тренутку морамо се задовољити, како инсистира методолошки бихевиористи, генетичким и животним историјама неке особе. Оно што се интроспективно посматра су одређени колатерални производи тих историја.
...
На овај начин поправљамо највећу штету коју је изазвао ментализам. Када се оно што особа чини (се) приписује ономе што се догађа у њему, истрага се окончава. Зашто објашњавате објашњење? За двадесет пет стотина година људи су били преокупирани осећањима и менталним животом, али се тек недавно показао интерес за прецизнију анализу улоге животне средине. Незнање те улоге довело је, пре свега, до менталних фикција, и то је настављено објашњавајућим праксама у којима су они настали.ibid. pp. 18−20 of the paperback edition which had the redacted typo s/it/is/.
Теоријска структура Скинер-ова теорија понашања је у великој мери била изложена у његовој првој књизи, Понашање организама. Овде је дао систематски опис начина на који варијабле животне средине контролишу понашање. Он је разликовао две врсте понашања - испитаник и оперант - које се контролишу на различите начине. Понашање испитаника је изазвано подражајима, и може се модификовати путем условљавања испитаника, који се често назива Павловска драж или безусловна драж, у којем је неутрални стимулус упарен са изазивачким стимулусом. Оперативно понашање, насупрот томе, емитује се, што значи да се у почетку не индукују никаквим посебним стимулансима. Они су поткрепљени путем оперантног условљавања, које се понекад назива инструментална условљеност, у којој појава одговора даје поткрепљивање. Понашање испитаника може се мерити њиховом латентношћу или снагом, оперантним понашањем према њиховој стопи. Оба ова типа понашања су већ експериментално проучавана, на пример, испитаници Павлова, и Торндајка. Скинерово објашњење се на неки начин разликовао од ранијих,Jenkins, H.M. "Animal Learning and Behavior", Ch. 5, in Hearst, E. "The First Century of Experimental Psychology" (1979) Erlbaum: Hillsdale, N. J. и био је један од првих објашњења који их је довео под један кров.
Идеја да је понашање поткрепљено или ослабљено њеним последицама поставља неколико питања. Међу најважнијима су: Одговор је ојачан поткрепљивањем, али одакле уопште долазе? Када је у репертоару организма, како је одговор усмерен или контролисан? Како се могу објаснити врло сложена и наизглед нова понашања?
Порекло оперантског понашања Скинеров одговор на прво питање био је веома сличан Дарвиновим одговору на питање о пореклу нове телесне структуре, наиме, варијације и селекције. Слично томе, понашање појединца варира од тренутка до тренутка; варијација која је праћена поткрепљивањем је ојачана и постаје истакнута у репертоару понашања тог појединца. Обликовање је био Скинеров термин за постепену модификацију понашања поткрепљивањем жељених варијација. Као што је касније објашњено у овом чланку, Скинер је сматрао да се сујеверно понашање може појавити када се деси да одговор буде праћен поткрепљивањем на које је заправо неповезано.
Контрола оперантског понашања Друго питање: Како се контролише оперантско понашање? Настаје зато што, за почетак, понашање се емитује без позивања на било који одређени стимулус. Скинер је одговорио на ово питање, рекавши, да долази стимулус да се контролише оперант ако је присутан када је одговор појачан и одсутан када није. На пример, ако притисак на полугу доноси само храну када је светло укључено, пацов или дете ће научити да притисне полугу само када је светло укључено. Скинер је резимирао ову везу рекавши да дискриминативни стимулус (нпр. светлост) поставља повод за поткрепљивање (храну) операнта (полуга-преса). Ова трострука контингенција (подстицај-одговор-поткрепљивање) је један од најважнијих Скинерових концепата и поставља његову теорију одвојено од теорија које користе само парне везе.
Објашњавање комплексног понашања Већина понашања људи се не може лако описати у смислу индивидуалних одговора који су појачани један по један, а Скинер је посветио много напора проблему бихевиоралне сложености. Нека сложена понашања могу се посматрати као низ релативно једноставних одговора, и овде се Скинер позвао на идеју везивања. Везивање се заснива на чињеници, експериментално доказаном, да дискриминативни стимулус не само да поставља прилику за накнадно понашање, већ може и поткрепити понашање које му претходи. То јест, дискриминативни стимулус је такође условљени поткрепљивач. На пример, светло које поставља прилику за притискање полуге може се користити и за појачавање окретања у присуству буке. Ово проистиче редоследом бука - окретање - светло - притисни полуга - храна. Много дужи ланци могу бити изграђени додавањем више подстицаја и одговора.