Каиду (1236 — 1301, Каракорум) је био поглавар династије Огатај и de facto чагатајски кан у периоду од 1271. године до своје смрти. Под својом влашћу ујединио је велики део средње Азије и био је велики супарник свом рођаку, Кублај-кану.
Порекло и младост мини|лево|Огатај-кан, Џингис-канов трећи син и наследник титуле Великог кана. Портрет изрезан из албума на коме је приказана неколицина владара из династије Јуан, сада се налази у Националном музеју палате у Тајпеху. Оригинална слика је 47 cm дуга и 59,4 cm висока, израђена техником уље на свили у XIV веку. Каиду је рођен 1236. године, као син Кашина и Шабкане-катун, у тренутку када је његов деда Огатај-кан, син Џингис-кана, био Велики кан Монголског царства. Преживео је масовну чистку династије Огатај, коју је 1251. године спровео Монгке-кан, али је био прогнан у планине Тарбагатај. Учествовао у Толуидском грађанском рату који се од 1260. до 1264. године водио између наследника Монгке-кана: Арик Бокеа, који је владао Монголијом са градом Каракорумом, и Кублаја, који је владао северном Кином. У овом сукобу Каиду је стао на страну слабијег Арик Бокеа, надајући се да ће Толуиди после овог сукоба бити довољно ослабљени, што би омогућило обнову моћи династије Огатај.
Пошто је пресекао доток хране престоници Царства, Каракоруму, Кублај је послао војску да освоји град. Арик Боке се жилаво бранио, али се стално повлачио пред бројчано надмоћном кинеском војском. Каракорум је брзо пао Кублају у руке, али га је 1261. године Арик Боке привремено повратио. Војске сукобљених канова среле су се још два пута, али је војска Арик Бокеа постепено слабила и почела да нестаје, пошто су је напустили готово сви савезници када су схватили да млади кан неће моћи да победи свог старијег брата. Такође, Монголију је погодила и сточна глад, изазвана хладном климом. Одсечене од пољопривредног пространства под влашћу Кублај-кана, у недостатку хране за себе и коње, Арик Бокеове присталице нису могле дуго да ратују. Већ после оштре зиме 1263./1264. он није располагао никаквом силом. Лишен могућности да нахрани свој следбенике, млади кан се предао Кублају 1264. године.
Нови наследни посед Огатаида Током ових сукоба у Монголском царству, Каиду је, уз помоћ Златне хорде, завладао Западносибирском низијом, која ће постати нови наследни посед династије Огатај.
Марко Поло даје опис ове области и Каидуове власти над њом. Он говори да се становници ове области придржавају обичаја и навика својих предака и себе сматрају правим Татарима. Даље наводи:
мини|десно|Арик Боке побеђује Алгуа, могулска верзија Џами ат-Тавариха, Рашида ал-Дина из 1597. године. Поло нам говори да је најважнији трговачки артикал ове области било крзно, које је скупо продавано на Западу. Да би трговци стигли до ње било је неопходно предузети четрнаестодневно путовање преко ненасељене и простране мочварне равнице, која је најчешће била залеђена. Међутим, проблем неприступачности овим областима делимично је решен изградњом дрвених кућа на извесној висини изнад земљишта, које су се налазиле на дан путовања једна од друге и служиле као постаје за трговце. Осим тога, да би се олакшало путовање преко залеђених мочвара, коришћене су санке које су вукли пси.
Рат са Чагатајским канатом Године 1263., још током Толуидског грађанског рата, Каиду је ушао у сукоб са чагатајским каном Алгуом, који је издао Арик Бокеа и прешао на Кублајеву страну. Поглавар Огатаида је у почетку однео победу, али је касније претрпео тежак пораз, од чијих последица га је спасла Алгуова смрт у зиму 1265./1266. године. Барак-кан, нови чагатајски кан, победио је Каидуа на Сир Дарји, али је касније, када се у рат укључила и Златна хорда, поражен у бици код Кучанда, после чега је, преко Самарканда, побегао у Бухару. Потом је Каиду, угрожен војскама Кублај-кана био приморан да тражи мир, који је Барак под притиском амира и прихватио. Мировним споразумом, склопљеним најкасније 1269. године, чагатајски кан је добио две трећине Туркестана, док су осталу трећину поделили Каиду и Мунглетемур, кан Златне хорде. Ни једна страна није завладала градовима, који су потпали под власт амира. Међутим, то није био крај сукоба између Барака и Каидуа, пошто је чагатајски кан непрестано покушавао да освоји Самарканд и Бухару.
Каиду-Кублајев рат Каиду се није покрио Кублају ни након пораза Арик Бокеа. Поглавар династије Огатај тражио је да му Велики кан уступи део своје територије, на шта је овај и пристао под условом да дође на његов двор и покори му се. Међутим, Каиду је био спреман да му искаже покорност у својој земљи, али, из страха да ће бити убијен, одбио је да дође на његов двор. То је изазвало дуг сукоб, познат као Каиду-Кублајев рат, који је продубио поделу Монголског царства. Иако је Кублај поставио војску око поседа свог супарника, Каиду је много пута упадао на његову територију, успевши да скупи дисциплиновану војску од 100.000 коњаника и да добије мноштво присталица из саме династије Бориџигин.
Марко Поло, савременик ових догађаја, даје опис његове војске:
Упркос политичким несугласицама између породичних грана, око наслеђа титуле Великог кана, економски и трговински систем земље био је недирнут, сем у кратким станкама и спорадичним чаркама. Понекад су, усред рата, супротстављене стране трговале. Нпр. Каиду је имао имао огромна имања, занатске радионице и газдинаства у близини кинеског града Нанкинга. Између битака са Кублај-каном, Каиду је потраживао контингенте своје нанкиншке робе и наводно је, заузврат, слао Кублају коње и другу робу из степе. Административна подела Монголског царства ни по чему нија умањила потребе за робом из других делова царства. Политичке поделе су, чак, нагласиле потребу да се очува древни начин расподеле. Ако би један кан одбио да другим члановима породице уступи њихов део, они би му ускратили његов. Заједнички финансијски интереси гушили су политичке размирице.
Први сукоби мини|лево|Кублај-кан, Велики кан и кинески цар - оснивач династије Јуан. Каидуов непријатељ. Уље на свили непалског астронома и уметника Араника са краја XIII века. Сада се налази у Националном музеју палате у Тајпеху, 47 cm дуга и 59,4 cm висока. Марко Поло наводи да је Каиду, 1266. године, окупивши велику војску и рођаке, од којих се један звао Јесудар, напао два властелина Великог кана, потомке Чагатаја, од којих се један звао Табај, или можда, Сабан. После крваве битке, Каиду је потукао њихову војску, која је бројала око 100.000 људи, али су два властелина побегла.
Године 1268. Каиду, код кога су нарасли понос и охолост, је поново окупио велику војску. Овог пута, да би напао Кублајевог сина Номогана, који се тада, са великом војском, налазио у Каракоруму. Марко Поло наводи да је Номоган, скупивши 60.000 коњаника, пошао у сусрет Каидуу и улогорио се 15 km од његове војске, која се налазила у истој равници.
Три дана касније дошло је до битке. Борба је почела кишом стрела, која је на бојишту, међу бројчано једнаким непријатељима, сејала смрт. Ниједна страна није имала довољно снаге да одбаци другу с бојног поља које је било прекривено толиким лешевима да је било жалосно гледати. Млечанин о Каидуовом држању током битке говори следеће:
Кад је сунце зашло, после тешких губитака, обе стране су се вратиле у логоре да се одморе преко ноћи.
Следећег јутра у зору, Каиду је, чувши да му се приближава војска Кублај-кана, наредио повлачење. Номоган није ни покушао да га прати, јер је његова војска била сувише уморна од јучерашње битке. Каидуова војска је наставила са повлачењем све док није стигла у Самарканд.
Марко Поло наводи да се Кублај-кан страховито разбеснео на Каидуа, који је увек наносио велику штету његовом народу и његовој територији, рекавши да се, да му којим случајем није нећак, не би спасао грозне смрти.
Сукоби са Илканатом Године 1269./1270. Каиду и Барак су склопили савез против Илканата, монголског каната са центром у Персији и савезника Кублај-кана. Барак је потом упао у Хорасан и завладао једним делом те области. Илкан Абака је 1270. године у ту област послао свог сина Аргуна, са великом војском. На вест о овоме, Барак је окупио велики број коњаника и 19. јула се улогорио на Аму Дарји, 15 km од Аргунове војске. Дана 22. јула је код Херата дошло до жестоке битке у којој је Баракова војска потучена и уз страховит покољ потиснута преко реке.
Каиду и Чагатај канат су наставили да угрожавају Хорасан, због чега је Аргун стално боравио у угроженој области. Када је и сам постао илкан, 1284. године, у ову област је послао свог сина Газана, који ју је бранио до 1295. године.
De facto чагатајски кан мини|десно|300п|Четири јединице Монголског царства: династија Јуан, Илканат, Чагатаи и Златна хорда. Приликом бега после пораза, Барак је пао с коња и тешко се повредио, поставши непокретан. У међувремену, у Бухари је избио устанак, можда предвођен легитимним каном Мубарак-шахом, који је кан, уз велике муке, у крви угушио. Током устанка, Каиду му је, наводно, послао војску у помоћ, која је и после гушења устанка наставила да се приближава, са циљем да га свргне или чак убије. Међутим, Барак је умро и пре тога од ране добијене у бици код Херата. Од тог тренутка, 1271. године, Каиду преузима сву власт у канату, који је тада обухватао Трансоксијану и средњу Азију, укључујући и област настањену узбечким Татарима. Тако је под својом влашћу објединио област која је обухватала данашњи Казахстан и Сибир на северу, Туркестан у средњој Азији и Авганистан на југу. За своју престоницу изабрао је Бухару из које је представљао противтежу Кублајевој моћи.
После Баракове смрти Каиду је за марионетског владара Чагатајског каната поставио извесног Негубеја, који је, због своје бунтовности, врло брзо био убијен и замењен Бука-Тимуром, болешљивим каном без ауторитета. После његове смрти, 1282. године, Каиду је за чагатајског кана поставио Дуву, Бараковог сина. Упркос сукобима међу самим Чагатајевим наследницима, 1289. године, Дува је успео да се одржи као чагатајски кан и био је веран Каидуу.
Побуна Најана Године 1286. против власти Кублај-кана побунио се Најан, владар Манџурије и чукунунук Џингис-кановог брата Учегина. Најан је, том приликом, тајно послао гласнике Каидуу, који му је обећао помоћ од 100.000 коњаника и почео прикупљати војску. Међутим, Велики кан је сазнао за заверу и освојивши све кланце између њихових земаља, прекинуо контакт двојице владара. Потом је, на брзину окупивши велику војску, кренуо на Најана, и угушио устанак пре него што му је стигла Каидуова помоћ.
Пролазак Марка Пола: Описи Каидуових области мини|лево|Марко Поло у татарској одећи, XVIII век. Током Каидуове владавине, кроз Средњу Азију је прошао Марко Поло. Крајем 1271. или почетком 1272. године, он је са оцем и стрицем, Николом и Матеом Полом, кренуо пут Истока. Прошли су древним Путем свиле кроз Јерменију, Персију, Авганистан и преко планинског масива Памира, зимским месецима напредујући тек незнатно.
У Бадахшану су се задржали годину дана, током којих се Марко опорављао од болести. Кренувши даље, избијају на највише место на свету, на планину Памир, чије је има први пут тада забележено. Потом су стигли до пустиње Такла Макан, коју обилазе са јужне стране, прошавши кроз градове Јарканд, Котан, Черчен и Лоп-нор. Марко је ту забележио најупечатљивије необичности Истока. За локално становништво Јарканда каже да несвакидашње пати од гушавости, за чији узрок налази неквалитетну воду у тој области. У реци која протиче кроз Пе-јин има много оног камења које се назива калцедон и јаспис, очигледно мислећи на жад. Додаје да ту влада обичај да ако је човек ожењен оде од куће на толику раздаљину да двадесет дана одсуствује од куће, његова жена има право, ако јој је воља, да изабере другог мужа; а онда мушкарац, по истоветном принципу, може да се ожени где год му је воља. Каркан је такође наведен као подручје где има жада.