Михај Еминеску, рођен као Михај Еминовичи (Ботошани, 15. јануар 1850 — Букурешт, 15. јун 1889), био је румунски романтичарски песник, романописац и новинар који се сматра најутицајнијим и најпознатијим румунским песником, као и први модерни песник у румунској књижевности.Mihai Eminescu - accesat 11.01.09 Еминеску је био активан члан књижевног друштва Јунимеа () и радио као уредник новина Време (), званичних новина Конзервативне партије (1880—1918).Mircea Mâciu dr., Nicolae C. Nicolescu, Valeriu Şuteu dr., Mic dicţionar enciclopedic, Ed. Stiinţifică şi enciclopedică, Bucureşti, 1986 Његова поезија је први пут објављена када је имао 16 година, а са 19 година је отпутовао у Беч на студије. Рукописе песника, који се састоје од 46 томова и око 14.000 страница, понуђени су од стране Титуа Мајорескуа као поклон Румунској академији током састанка који је одржан 25. јануара 1902. године.Biblioteca Academiei – Program de accesare digitala a manuscriselor – Mihai Eminescu Као његова значајнија дела издвајају се Луцифер (), Ода у древној метрици (), као и пет Писама (Посланице/Сатире). У својим песмама он је често користио метафизичке, митолошке и историјске предмете.
Његов отац био је Ђорђе Еминовичи из Калињештија, молдавског села у Војводству Сучава, Буковина, које је тада било део Аустријског царства (док је његов отац дошао из Баната). Он је прешао границу и ушао у Молдавију, населивши се у Ипотештију, близу градића Ботошани. Оженио је Ралуку Јурашку, наследницу старе молдавске аристократске породице. У регистру Јунимее, Еминеску је написао да је његов датум рођења 22. децембар 1849. године, док у документима из гимназије Чернауци, коју је Еминеску похађао, као његов рођендан се наводи 14. децембар 1849. године. Ипак, Титу Мајореску, у свом раду Еминеску и његове песме из 1899. године цитира истраживање Н. Д. Ђурескуа и усваја његов закључак који се тиче датума и места рођења Михаја Еминескуа, што је 15. јануар 1850. године у Ботошанима. Овај датум појављује се у неколико извора, међу којима је био и досије белешки о крштеницама из Успењске цркве у Ботошанима; у овом досијеу датум рођења је био 15. јануар 1850. године, а датум крштења 21. истог месеца. Датум његовог рођења потврдила је песникова старија сестра, Агле Дрогли, која је потврдила да је место рођења село Ипотешти.Titu Maiorescu, Eminescu şi poeziile lui (1889) (secţiunea "Notă asupra zilei şi locului naşterii lui Eminescu")
Биографија Младост Михаил (како се појављује у записима са крштења) или Михај (облик имена који је чешће користио) рођен је 15. јануара 1850. године у Ботошанима, Молдавија. Своје рано детињство провео је у Ботошанима и Ипотештију, у породичној кући својих родитеља. У периоду 1858—1866. године похађао је школу у Чернауцију, а четврти разред завршио је као пети од 82 деце, након чега је похађао још две године гимназије.
Први доказ о Еминескуу као писцу потиче из 1866. године. Јануара те године, румунски учитељ Арон Пумнул преминуо је, а његови ученици у Чернауцију су објавили памфлет под називом Сузе гимназијалаца () у ком се налази песма На гробу Арона Пумнула () потписана као „М. Еминовичи”. Дана 25. фебруара, његова песма Кад бих имао () објављена је у књижевном часопису Породица () Јосифа Вулкана у Пешти. Овиме је започета стална серија објављивања песама, као и повремених превода са немачког језика. Такође, Јосиф Вулкан, коме се нису свидела словенски суфикс „-ичи” за румунска презимена, изабрао је за младог песника очигледније румунско уметничко име — Михај Еминеску.
Године 1867, Еминеску се придружио трупи Јоргуа Карагиналеа као записничар и суфлер, а следеће године је прешао у трупу Михаја Паскалија. Обе ове трупе биле су међу водећим румунским позоришним трупама тог времена, а потоња је за чланове имала и Матеја Милоа и Фанија Тардинија Владическуа. Еминеску се убрзо преселио у Букурешт, где је крајем новембра постао службеник преписивач Народног позоришта. Током тог периода, он је наставио да пише и објављује песме. Станарину у Букурешту плаћао је преводећи стотине страна књиге Хајнриха Теорода Ричера, иако тај рад никада није довршио. Такође је у то време започео свој роман Протраћени геније (), који је објављен постхумно 1904. године у недовршеном облику.
Дана 1. априла 1869. године, он је био један од суоснивача књижевног круга Оријент, чије је интересовање, између осталог, било сакупљање румунског фолклора и докумената који се тичу историје румунске књижевност. Дана 29. јуна, бројни чланови Оријента добили су задатак да оду у различите провинције, а Еминескуу је била додељена Молдавија. Тог лета, он је, сасвим случајно, срео свог брата Јоргуа, војног официра, у парку Чишмигиуу, али је чврсто одбио Јоргуов покушај да га наведе да обнови везе са својом породицом.
Лета исте године, Еминеску је напустио Паскалијеву трупу и отпутовао у Чернаути и Јаши. Ипак је обновио везе са својом породицом; отац му је обећао редовну надокнаду уколико настави своје студије у Бечу те јесени. Као и увек, наставио је да пише и објављује поезију; посебно, поводом смрти бившег владара Влашке, Барбуа Димитрија Штирбеја, Еминеску је објавио памфлет под називом О смрти принца Штирбеја ().
1870-е мини|Универзитетска библиотека „Михај Еминеску” у Јашију Од октобра 1869. до 1872. године Еминеску је студирао у Бечу. Не испуњавајући услове да постане универзитетски студент (пошто није имао диплому), он је похађао предавања као такозвани „ванредни слушалац” на Факултету за филозофију и право. Био је активан током свог студентског живота, спријатељио се са Јоаном Славичијем и упознао Беч преко Веронике Микле. Постао је сарадник Књижевних конверзација (), које је уређивало друштво Јунимеа (). Вође ове културне организације, међу којима су били књижевници попут Петра П. Карпа, Васила Погора, Теодора Розетија, Јакоба Негруција и Титуа Мајорескуа, остварили су свој политички и културни утицај на Еминескуа који се могао осетити до краја његовог живота. Импресиониран једном од Еминескуових песама — Венера и Мадона () — Јакоб Негруци, уредник часописа Convorbiri Literare, отпутовао је у Беч како би га упознао. Негруци је касније написао како би могао да издвоји Еминескуа из гомиле младих људи у бечком кафеу захваљујући његовој „романтичарској” појави: дуга коса и поглед изгубљен у мислима.
Године 1870, Еминеску је написао три чланка под псеудонимом Варо, које је објавио у часопису Federaţiunea у Пешти, а који говоре о положају Румуна и других мањина у Аустроугарском царству. Он је затим постао новинар и радио је у новинама Пчела (Albina) у Пешти. Од 1872. до 1874. године, наставио је своје студије у Берлину, захваљујући стипендији коју му је понудило друштво Јунимеа.
Од 1874. до 1877. године, радио је као директор Централне библиотеке у Јашију, заменски наставник, школски инспектор за округе Јаши и Васлуј, и као уредник новина Гласник Јашија (), све то захваљујући свом пријатељству са Титуом Мајорескуом, вођом Јунимее и ректором Универзитета у Јашију. Еминеску је наставио да објављује у часопису Convorbiri Literare. Постао је добар пријатељ Јона Креанге, књижевника кога је он убедио да постане писац и представио га књижевном клубу Јунимеа.
Еминеску се током 1877. године преселио у Букурешт, где је до 1883. године прво био новинар, а потом (од 1880. године) и главни уредник листа Време (). Током тог периода, написао је неке од својих најпознатијих песама, међу којима су и Scrisorile, Luceafărul, Odă în metru antic и друге. Већи део његових угледних чланака настао је управо у овом периоду, када се Румунија борила против Османског царства у Руско-турском рату, у периоду 1877—1878. године, као и током целе дипломатске трке која је на крају довела до међународног признања румунске независности, али под условом да свим људима јеврејске вере да румунско држављанство. Еминеску се супротставио овој и још једној клаузули Берлинског споразума: Румунија је морала да преда своју јужну Бесарабију Русији у замену за Северну Добруџу, бившу османску провинцију на Црном мору.
Каснији живот и смрт мини|лево|Последња фотографија Еминескуа, коју је усликао Јан Беилинг у периоду 1887—1888. године Осамдесете године девентаестог века биле су време кризе и погоршања песниковог здравственог стања, кулминирајући његовом смрћу 1889. године. О детаљима саме смрти се и даље воде расправе.
Од 1883. године, када је Еминескуова лична криза и његова још проблематичнија здравствена питања постала очигледна — па све до 1886. године, песника су у Аустрији и Италији лечили специјалисти који су, према речима његовог пријатеља Јоана Славичија, успели да га дигну на ноге. Године 1886, Еминеску је доживео нервни слом и лечили су га румунски доктори, првенствено Јулијан Богдан и Панаит Зосин. Они су истог тренутка дијагностиковали сифилис, након што је хоспитализован у болницу за неуролошке болести у оквиру манастира Њамц, песник је лечен живом. Прво је био подвргун масажама у Ботошанима, које је изводио доктор Ицак, а потом је пребачен у санаторијум доктора Александруа А. Шуцуа, где му је између јануара и јуна 1889. године убризгаван живин хлорид. Професор доктор Иринел Попеску, дописни члан Румунске академије и председник Румунске академије медицниских наука, наводи да је Еминеску умро због тровања живом. Он такође наводи да је песника лечила група некомпетентних доктора и држала га у беди, што му је такође скратило живот. Жива је као лек против сифилиса била забрањена у западној Европи у 19. веку, управо због њених штетних ефеката.
Михај Еминеску је умро у 4 сата ујутру, дана 15. јуна 1889. године, у институту Каритас, санаторијуму који је водио доктор Шуцу, а који се налази у Букурешту, у Улици Плантелор број 2. Еминескуова последња жеља била је чаша млека, коју му је лекар протурио кроз металну шпијунку „ћелије” у којој је провео последње сате свог живота. Као одговор на ову услугу, наводи се да је Еминеску рекао: „Распао сам се”. Следећег дана, 16. јуна те године, званично је проглашен мртвим, а правне папире припремили су доктори Шуцу и Петреску, који су поднели званичан извештај. Ова папирологија сматра се двосмисленом, пошто песников узрок смрти није јасно наведен, а није било назнака о било којем другом фундаменталном стању које је могло довести до његове изненадне смрти. У ствари, песников медицински досије и обдукциони извештај указују на менталног, а не физичког поремећаја. Поред тога, аутопсија коју је изводио др Томеску, а потом и др Маринеску, није могла да проучи мозак пацијента, пошто је медицинска сестра ненамерно заборавила мозак поред отвореног прозора, па се исти брзо распао.
Једна од првих хипотеза која се није слагала са посмртним налазима Еминескуовог узрока смрти штампана је 26. јуна 1926. године у чланку у новинама Universul. Овај чланак упућује на хипотезу да је Еминеску умро након што га је један други пацијент, Петар Поенару, бивши управник у Крајови, ударио у главу даском.
мини|Едиција новина Curierul Român из 20. јуна 1889. године којом је објављена Еминескуова смрт мини|Еминескуов гроб у Алеји уметника на гробљу Белу Доктор Винец, лекар који је Еминескуу додељен у Каритасу, тврдио је у то време да је песникова смрт била резултат инфекције настале, поред повреде главе. Конкретно, он наводи да је рана на глави била заражена, што је довело до црвеног ветра, који се потом проширио на лице, врат, горње удове, грудни кош и абдомен. У истом извештају, који Николаје Георгеску наводи у свом раду Eminescu târziu, Винец наводи да „смрт Еминескуа није настала због повреде главе која се десила 25 дана пре смрти и која је потпуно зацелила, већ као последица старијег ендокардитиса (који је дијагностиковао и професор Н. Томеску)”.