Бечка филхармонија

Бечка филхармонија, основана 1842. године, сматра се једним од најбољих оркестара на свету.

Бечка филхармонија има седиште у Музикферајну у Бечу, у Аустрији. Њени чланови су изабрани из оркестра Бечке државне опере. Избор укључује дуготрајан процес, при чему сваки музичар демонстрира своју способност за најмање три године наступа за оперу и балет. Након овог пробног периода, музичар може затражити апликацију за позицију у оркестру.

Историја

Порекло и формација До тридесетих година 20. века, оркестралне представе у Бечу радили су ад хок оркестри, састављени од професионалних и (често) аматерских музичара који су се окупљали за специфичне представе. Године 1833. Франц Ланер формирао је претечу Бечке филхармоније, Кунстлерферајн - оркестар професионалних музичара из Бечке дворске опере (Wiener Hofoper, сада Бечка државна опера); имао је четири концерта, сваки је укључивао Бетовенову симфонију. Сама Бечка филхармонија настала је девет година касније, 1842. године, а оформила ју је група која се редовно састајала у гостионици Цум Амор, укључујући песника Николауса Ленауа, уредника новина Аугуста Шмита, критичара Алфреда Бекера, виолинисту Карлца Холца, грофа Лаурецина и композитора Ота Николаја који је био и главни диригент постојећег оркестра у бечком позоришту. Моско Карнер је написао у Новом расту речника Музике и Музичара да је "Николај био најмање одушевљен идејом, и да је морао бити уверен од других; први [концерт] је дириговао 28. марта 1842." Оркестар је био потпуно независан, састављен од чланова оркестра Хофопер, и доносио је све своје одлуке демократским гласањем својих чланова; свакодневно руководство је обављало демократски изабрано тело, управни одбор.

Николај и оркестар су одржали само 11 концерата у наредних пет година, а када је Николај напустио Беч 1847. године, оркестар је скоро преполовљен (New Grove примећује поремећај изазван револуцијом 1848. као препреку). Између 1854. и 1857. године Карл Екерт - први стални диригент Бечке дворске опере (Wiener Hofoper) - предводио је (придружену) Бечку филхармонију на неколико концерата. Године 1857. Екерт је постао директор Хофопера - први музичар којем је дата та функција, 1860. године, спровео је четири претплатничка концерта Бечке филхармоније. Од тада, пише виолиниста и председник Бечке филхармоније Клеменс Хеллсберг, "Филхармонијски концерти су извођени без прекида."

Ера претплатника 1860-1933. Године 1860. оркестар је изабрао Ота Десофа за сталног диригента. Према Максу Калбецку, бечком музичком критичару, уреднику новина и биографу, слава и изврсност Бечке филхармоније резултат је Десофове "енергије и осећаја сврхе". Клеменс Хелсберг даје специфичности, пишући то током година Десофа, репертоар Бечке филхармоније је константно прошириван, уведени су важни организациони принципи (музички архиви, правила процедуре) и оркестар се преселио у свој трећи нови дом , новоизграђени Голденер Сал у Музикферајновој згради у Бечу [ у којој се и даље изводи], што се показало као идеално место, са својим акустичким карактеристикама које утичу на стил и звук оркестра." После петнаест година, 1875. године, Десоф је" интригом избачен са своје позиције у Бечу " и напустио је Беч да би постао диригент (Hofkapellmeister) у Бадише Штатскапеле у Карлсруеу, Немачка. Следеће године у Карлсруеу испунио је захтев свог пријатеља Јоханеса Брамса да изведе прву представу своје Симфоније бр. 1, 1873, Брамс је извео премијеру својих Варијација на тему Хајдна са Десофовом Бечком филхармонијом.

Године 1875. оркестар је изабрао Ханса Рихтера да преузме Десофово место као претплатнички диригент. Остао је до 1898. године, осим у сезони 1882/1883, када је био у спору са оркестралним одбором (током ове паузе Вилхелм Јан из Бечке дворске опере служио је као претплатнички диригент). Рихтер је предводио ВПО у светским премијерама Брамсове Друге симфоније (1877), Трагичне увертире (1880) и Симфоније бр. 3 (1883), Концерт за виолину Чајковског (1881), а 1892. 8. симфонија Антона Брукнера. Био је то Рихтер који је 1881. године поставио Арнолда Росеа за концертног мајстора, који је требало да постане шурак Густава Малера и био концертни мајстор до Аншлуса 1938. Да би имао право на пензију, Рихтер је намеравао да остане на својој позицији 25 година (до 1900. године), и то је можда учинио, с обзиром да га је оркестар једногласно поново изабрао у мају 1898. Али он је поднео оставку 22. септембра, позивајући се на здравствене разлоге, иако биограф Кристофер Фифиелд тврди да су прави разлози били они које је желео да обиђе. Рихерд је препоручио Малера или Фердинанда Лове оркестру за његову замену.

Године 1898., 24. септембра, оркестар је изабрао Густава Малера. (30. маја 1899. про-Малерове и про-Рихтерове фракције су имале "жучан састанак одбора", ствари су коначно решене у августу када је Рихерд писао својим присталицама "благо одбијајући њихову понуду".) Под Малеровом палицом, Бечка филхармонија је први пут свирала у иностранству на Светској изложби у Паризу 1900. године. Док је Малер имао јаке присталице у оркестру, суочио се са несугласицама других оркестралних чланова (нереконструисана про-Рихердова фракција плус антисемитски, према Џенс Малте Фишер), критика његових ре-дотицаја Бетовена, и аргументи за оркестар и нове политике које је наметнуо; коначно, "његов радни однос са Бечком филхармонијом и даље је био подстакнут огорчењем и потпуно се покварио у новембру 1900." Он је дао оставку 1. априла 1901. године, наводећи здравствене проблеме као изговор, као Рихерд, али настављајући да се активно бави негде другде (остао је директор удруженог Хофопера до 1907).

Године 1901, Јозеф Хелмесбергер млађи кратко је заузео његово место; остао је само до 1903. мини|Бечка филхармонија на проби, 1926. година Године 1908, након интервала без званичног претплатничког диригента, оркестар је изабрао Феликса Вајнгартнера на ту функцију; остао је у њему до 1927. године, и са њима је одржао најмање 432 концерата, укључујући и прву турнеју ВПО-а по Јужној Америци 1922. Вајнгартнеров интерпретативни став био је супротан Малеровом (Малер је користио изражене темпо флуктуације у Бетовену, док је Вајнгартнер осуђивао "темпо рубато проводнике"); али као и Малер, он се сматрао првенствено композитором, а између 1910. и 1923. водио је оркестар у најмање једном делу своје музике по сезони. Био је најпознатији по свом Бетовену - компоновао је најмање две симфоније по сезони и комплетне циклусе 1916/17 и 1926/27. Први концерт оркестра, посвећен искључиво музици Јохана Штрауса млађег (за композиторову стогодишњицу), 25. октобра 1925. водио је Вајнгартнер.

Године 1927., када је Ваингартнер дао оставку, оркестар је изабрао Вилхелма Фуртванглера. Он је поднео оставку на крају сезоне 1929/30 због повећаних професионалних захтева у Берлину.

Године 1930. оркестар је изабрао Клеменса Крауса за ту позицију. На Салзбуршком фестивалу у летњим месецима 1929-1933. Водио је оркестар на годишњем концерту Штраус валцера, претеча концерата Новогодишњег дана који је касније основао.  Краус је отишао 1933. да би постао директор берлинске државне опере (након што је Ерик Клеибер дао оставку да се успротиви нацистичкој владавини).

1933 до 1945.

Од 1933. године, оркестар није имао ниједног претплатничког диригента, али према New Grove, "између 1933. и 1938. године, Бруно Валтер и Вилхелм Фуртвенглер делили су филхармонијске концерте између њих и током нацистичког периода. Фуртвенглер је био стални диригент "; Насупрот томе, историја вебсајта Бечке филхармоније каже: "Фуртвенглер је заправо био главни диригент оркестра од 1933. до 1945. и поново од 1947. до 1954." У прилог тврдњи New Grove о Валтеровој улози, може се приметити да је од 1933. до 1938. године Беч постао његов дом (након што га је из Немачке одвезао Трећи рајх), био је уметнички директор Бечке државне опере од 1936. до 1938. и често је водио Бечку филхармонију, правећи велики број снимака са оркестром (укључујући и Die Walküre чин 1 Рихарда Вагнера и делове дела 2, прве снимке Малеровог Das Lied von der Erde и његове Симфоније бр. 9, и бројне симфонијске снимке) и узимање оркестра на обилазак у Енглеску и Француску 1935. У прилог веб страници ВПО-а, Ото Штрасер (који је свирао у оркестру од 1922. до 1967. и био је председник ВПО-а који је набавио Фуртванглер-ове ратне услуге) рекао је да нас је Фуртвенглер толико утицао да смо постали прави Фуртвенглер оркестар.

Други диригенти који су радили са оркестром средином 1930-их пре Аншлуса били су Артуро Тосканини, Ваингартнер, Ханс Кнаперцбуш, Ото Клемперер, Адриан Боулт, Виктор де Сабата и Џорџ Сзел. Последњи концерт Валтер је извео пред Аншлус, 20. фебруара 1938., на светској премијери Prosperos Beschwörungen Егона Велеза и Симфоније бр. 4. Антона Брукнера.

После Аншлуса и током Другог светског рата списак је обухватао Фуртванглера, Крауса, Кнапербуша, Вилема Менгелберга и Карла Бема. Историја оркестра у овом периоду била је тема текућих дискусија и истраживања, укључујући и велику количину коју је оркестар наручио.

После Другог светског рата мини|Програм концерта Бечког филхармонијског квартета који се одржао у Задужбини Илије М. Коларца, 2. новембра 1951. године. Године 1946., када су ови диригенти били подвргнути денацификацији - успешно у случају Фуртвенглер-а, безуспешно у случају Менгелберга - оркестар су првенствено водили диригенти нетакнути од стране нацистичког удружења, укључујући Јозефа Крипса, Ерика Лајнсдорфа, Волкмара Андреаеа, Паула Параиа и Чарлса Минха. Изузетак је Херберт фон Карајан, који је дебитовао са оркестром у два концерта у јануару, али није био у стању да одржи трећи заказани концерт када су окупационе власти тражиле од њега да се подвргне денацификацији (његов трибунал у Бечу је био у фебруару 1947).  Након одобрења, наставио је дириговање крајем 1947. и развио значајну везу са оркестром (више у наставку).

Године 1947. Бруно Валтер се поново окупио са оркестром као диригент када се појавио на првом Единбург Фестивалу. Они су извели један рад, Малеров циклус песме Das Lied von der Erde.

У послератној ери, десетине најпознатијих светских диригената водило је оркестар. Међу њима нису били само Валтер, Фуртвенглер, Кнаперцбуш, Краус, Сел, Клемперер и Крипс, већ и Јохн Барбироли, Карло Мариа Гиулини, Ерих Клајбер, Зубин Мехта, Фриц Рајнер, Џорџ Солти, Клаудио Абадо, Рикардо Мути, Николаус Арнонкур, Лорин Мазел, Даниел Баренбојм, Густаво Дудамел, Роберто Карневале, Валери Гергиев и Франц Велзер-Мест. Оркестар је направио своју прву америчку турнеју 1956. године под палицама Карла Шурихта и Андреа Клуитенса. Три диригента добила су почасна звања оркестра у каснијем 20. веку: Карајан и Карл Бем, који су постали почасни диригенти, и Леонард Бернстајн, који је постао почасни члан оркестра. Пиер Боулез, који је често водио оркестар, постао је почасни члан 2007. године. Још један значајан однос био је са славним диригентом Карлосом Клајбером, који се први пут појавио са оркестром 1974. и последњи 1994. године, његово најдуже повезивање са било којим ансамблом, чак и ако је укључивао само 30 наступа, Клеменс Хелсберг је писао о "контрасту"  Коначно, грамофонске снимке Иштвана Кертеза са Бечком филхармонијом током шездесетих и седамдесетих година представљају врхунац у историји оркестра.

Дана 7. маја 2000. оркестар је извео Бетовенову Девету симфонију на месту концентрационог логора у Аустрији, Маутхаусен, у знак обележавања 50. годишњице свог ослобођења. Симон Ратле је водио, а солисти су били Рут Зиесак, Ангелика Кирцшлагер, Винсон Цоле и Томас Куастоф; сви уметници и оркестар наступали су без накнаде и без аплауза на крају. Симфонији је претходила рецитација Кадиша, молитва жалости, Паул Ајзенберг, главни рабин Аустрије, и погребна молитва El male rachamim, коју је отпевао Шмуел Барцилаи, главни кантор израелске заједнице ), у пратњи чланова оркестра и Wiener Singverein; оркестрални аранжман био је Ерик Шагерл, виолиниста у оркестру.