Резолуција Савета безбедности Уједињених нација 1540 једногласно је усвојена 28. априла 2004, а тиче се спречавања пролиферације оружја за масовно уништење. Резолуција установљава, у оквиру Поглавља 7 Повеље Уједињених нација, обавезе за све државе чланице да развијају и унапређују одговарајуће законске и регулаторне мере против пролиферације хемијског, биолошког, радиолошког и нуклеарног оружја и средстава за њихову доставу, нарочито да би се спречило ширење оружја за масовно уништење у правцу недржавних актера.

Треба нагласити да се у оквиру Поглавља 7 Повеље Уједињених нација препознаје пролиферација усмерена ка недржавним актерима као претња миру, што ствара обавезу за државе да прилагоде томе међународно законодавство.

Штавише, Резолуција захтева од сваке државе да све облике делатности недржавних актера повезане са оружјем за масовно уништење и сличне активности укључи у домаће законодавство као кривично дело и једном када то уради да такво законодавство спроводи. Због своје универзалности и обавезујуће природе Резолуција 1540 означава искорак у односу на претходне договоре у вези са непролиферацијом и подиже на нови ниво систем непролиферације. Пре Резолуције систем непролиферације заснивао се на многим договорима који су се донекле преклапали, а ниједан од којих није успоставио обавезујућа правила.

Садржај Резолуција 1540 је усвојена у оквиру Поглавља 7 Повеље Уједињених нација, које покрива „претње миру, кршење мира и актове агресије“. У уводном параграфу Резолуције се наводи: “пролиферација нуклеарног, хемијског и биолошког оружја, као и средства доставе представља претњу међународном миру и безбедности“. Иако је Савет безбедности препознао пролиферацију ОМУ као претњу међународном миру и безбедности још у председничкој изјави СБУН 31. јануара 1992, тек 2004. Савет је усвојио овако одлучну Резолуцију.

Године 1540, је тек друга резолуција која се позива на Поглавље 7, а која није повезана са одређеним временом и местом. Прва је била Резолуција Савета безбедности УН 1373 која је изгласана након напада 11. септембра 2001. као покушај супротстављања међународном тероризму. Могућност да терористи дођу у посед Оружја за масовно уништење/ОМУ је већ разматрана у Резолуцији 1373, параграфу 3а и 4 и Резолуција СБУН 1540 је проистекла из ова два параграфа.Van Ham, P and Bosch O: . .

Три главне обавезе установљене овом Резолуцијом су: “Уздржати се од пружања било каквог облика подршке недржавним актерима који покушавају да развију, набаве, производе, поседују, транспортују или користе нуклеарно, хемијско или биолошко оружје и средства за њихову доставу“ (члан 1) “Усвојити и јачати одговарајуће законе који забрањују било ком недржавном актеру да производи, набави, поседује, развија, транспортује или користи нуклеарно, хемијско или биолошко оружје и средства за њихову доставу“ (члан 2) “Применити и јачати ефективне мере за успостављање домаће контроле зарад превенције пролиферације нуклеарног, хемијског или биолошког оружја и средстава за њихову доставу“ (члан 3)

Резолуција такође наглашава важност континуираних договора о непролиферацији и разоружању и обезбеђује успостављање комитета (Комитет 1540) који надгледа примену Резолуције. Државе се позивају да поднесу извештаје о својој тренутној ситуацији и будућим плановима у вези са обавезама наведеним у Резолуцији у року од 6 месеци од усвајања Резолуције (иако је многим државама било потребно више времена) Комитету 1540.

Комитет 1540 је циљано креиран без моћи да успостави санкције. Иако је Резолуција у теорији обавезна за све чланове УН одлучено је да процес примене буде заснован на сарадњи и учешћу пре него на принуди. Да би се остварили ови циљеви једна од главних функција Комитета је да сакупља и дистрибуира понуде и захтеве за помоћ у испуњењу обавеза из Резолуције.Home | 1540 Committee | United Nations

Комитет 1540. Ад- хок комитет (познат као Комитет 1540) са почетним мандатом од две године под СБУН задужен за испитивање примене ове Резолуције успостављен је параграфом 4 Резолуције. Комитет је објавио први извештај Савету безбедности о примени Резолуције у априлу 2006. Усвајањем Резолуције 1673 (2006) и касније Резолуције 1810 (2008) његов мандат је продужен на још две године а затим на још три године. Мандат је продужен на још 10 година Резолуцијом 1977 (2011) која је усвојена у априлу 2011. Комитет је презентовао други извештај у јулу 2008. Као што је захтевано у Резолуцији 1810 (2008) Комитет је имао отворени састанак 2009. са широким учешћем, а са циљем да припреми свеобухватан преглед статуса примене Резолуције 1540.

Национална примена Резолуција позива све државе да представе Комитету 1540 први извештај о корацима које су предузеле или намеравају да предузму да би оствариле тачке из параграфа 1, 2 и 3 Резолуције, не касније од 6 месеци од усвајања Резолуције 1540 (28. октобра 2004). Све државе чланице се позивају да укључе у своје националне извештаје као прикладне, информације у вези са применом оперативних параграфа 6, 7, 8, 9 и 10 Резолуције. Такође се охрабрују да добровољно припреме сумиране планове акција за спровођење кључних тачака резолуције 1540 (2004) и да доставе те планове Комитету 1540.http://www.stimson.org/mab/pdf/Next100Report2009.pdf Резолуција 1810 (2008) позива све државе које још увек нису предале први извештај да га као што је захтевано у Резолуцији 1540 предају Комитету 1540 без одлагања.

Преговори и гласање Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1540 као одговор на откривање Абдул Кадир Канове мреже за ширење, али и са циљем спречавања терористичких група да дођу до хемијских, биолошких, радиолошких и нуклеарних оружја.

Резолуција 1540 је значајан напредак како по томе што изричито препознаје не-државну пролиферацију оружја за масовно уништење као претњу миру и безбедности само по себи, тако и по томе што обавезује државе чланице да уводе интерне законске промене. Претходни споразуми о неширењу су сви били у форми мултилатерарних договора као што је Споразум о неширењу нуклеарног наоружања или у форми механизама сарадње као Иницијатива за неширење оружја за масовно уништење и базирале су се на сагласности чланица. Са друге стране, Резолуција 1540 је обавезујућа за све чланице УН-а, без обзира на то да ли подржавају њене циљеве.

Резолуцију су спонзорисале Сједињене Америчке Државе, уз Филипине, Шпанију и Француску (која се придружила у последњем тренутку) као ко-спонзоре. Преговори који су водили до гласања за Резолуцију 1540 званично су били отворени само за чланице Савета безбедности УН, али информације о раним нацртима су циркулисале уз релативну слободу и тражене су сугестије од стране других држава и невладиних организација због политичке осетљивости проблема о коме се ради. Посебна пажња је посвећена главним несврстаним државама, како би се извршио притисак на Пакистан, који је у то време био члан Савета Безбедности, да се сложи са мишљењем већине. Г8 је такође била укључена у процес, као начин да се Јапан укључи у преговоре. Процес израде нацрта био је специфичан по нивоу учешћа невладиних организација које су биле укључене. Мобилизацију на основном нивоу организовале су, између осталих, Женска међународна лига за мир и слободу, Аболитион (Укидање) 2000, и Комитет правника за нуклеарну политику, захтевајући да се о нацрту дискутује на отвореној седници Савета Безбедности.

За резолуцију су једногласно гласале сталне чланице Савета, плус 10 несталних чланица у то време: Алжир, Бенин, Ангола, Филипини, Пакистан, Бразил, Чиле, Немачка, Шпанија и Румунија. Цео процес, од почетка преговора међу спонзорима до финалног гласања трајао је око осам месеци.

Упркос једногласности гласања, неколико чланица Савета безбедности изразило је резервисаност у пратећим изјавама. Представљајући Пакистан, Мунир Акрам је инсистирао на томе да “Пакистан дели мишљење изражено у отвореној дебати да Савет не може да донесе законе за цео свет”. “Савет не може да преузме управљање глобалним питањима непролиферације и разоружања. Састављен од 15 држава, није представничко тело. Не може да спроведе обавезе које је поставио пошто је пет чланица које су задржале нуклеарно оружје имала и право вета”. Додао је да је “Пакистан био приморан да развије нуклеарно оружје и повезане системе за испоруку да би одржао кредибилни минимум одвраћања од спољне агресије, нарочито када су сличне способности развијене и демонстриране од стране његовог Источног комшије. Режим за неширење нуклеарног наоружања морао је да се прилагоди реалности постојања нулеарног оружја у Јужној Азији. С обзиром на ту реалност, Пакистан не прихвата било какве захтеве за приступ, а још мање за инспекцију својих нуклеарних и стратешких средстава, материјала и постројења. Неће делити техничке, војне или политичке информације које би негативно утицале на програме националне безбедности или националне интересе. Пакистан ће наставити да развија своје нуклеарно наоружање, ракете и повезане стратешке капацитете да би одржао минимално кредибилно одвраћање у односу на свог Источног суседа, који је започео велике програме за нуклеарно наоружање, ракетне, противракетне системе и набавке и развој конвенционалног наоружања.” Security Council Decides All States Shall Act To Prevent Proliferation Of Mass Destruction Weapons

Индија је такође изразила забринутост због очигледног мешања Савета безбедности у унутрашње законодавство. „Брине нас да би вршење законодавних функција од стране Савета, у комбинацији са позивањем на мандат из Поглавља 7, могло да поремети равнотежу моћи између Генералне скупштине и Савета Безбедности, која је утврђена Повељом.“

Говорећи у име Бразила, Роналдо Мота Сарденберг је споменуо питање разоружања, које је изазивало забринутост многих држава из Покрета несврстаних за време преговора и раније, с обзиром на режим неједнакости који стварају инструменти као што је Споразум о неширењу нукларног наоружања.

Исто тако, рани нацрти Резолуције садржали су изричите референце на Иницијативу за неширење оружја за масовно уништење, које су уклоњене на захтев Кине, која је и даље против овог плана, тврдећи да он крши Конвенцију УН о закону на мору.

Веза са другим инструментима о неширењу-забрани ширења Резолуција 1540 захтева од држава да „промовишу универзално прихватање и свеобухватну имплементацију и, када је потребно, ојачавање мултилатерарних споразума у којима су стране потписнице, а чији циљ је да се спречи пролиферација нуклеарног, биолошког или хемијског оружја“ (Члан 8а) и да „испуне своју обавезу у погледу мултилатерарне сарадње, нарочито у оквиру Међународне агенције за нуклеарну енергију (ИАЕА), Организације за забрану хемијског оружја и Конвенције о биолошким и отровним оружјима“ (Члан 8ц).

Иако Резолуција подстиче и промовише уиверзалну имплементацију споразума о забрани оружја за масовно уништење (ОМУ), државе које је још увек нису потписале задржавају право да не потпишу ове споразуме. Фокус Резолуције 1540 нису споразуми сами по себи, него последично национално законодавство и прописи који омогућавају да се предузме акција против не-државних актера.Van Ham, P and Bosch O: "Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism: The Role of Resolution 1540 and Its Implications", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, 15. Државе су прешле дуг пут ка постизању сагласности са Резолуцијом ако су већ ратификовале три главна споразума о оружју за масовно уништење (ОМУ), али и обрнуто. Ако државе усвоје неопходне законске норме на националном нивоу како би се ускладиле са Резолуцијом Савета безбедности УН 1540, онда потписивање државе и усаглашавање са Конвенцијом о хемијском наоружању и Конвенцијом о биолошком и токсичном наоружању неће захтевати много додатног напора. На овај начин резолуција доприноси универзалности споразума.Van Ham, P and Bosch O: "UNSCR 1540: Its Future and Contribution to Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism", Global Non-Proliferation and Counter-Terrorism, 218–219.