десно|безоквира Војна историја Азербејџана обухвата хиљаде година оружаних акција на територији која обухвата савремени Азербејџан, као и интервенције оружаних снага Азербејџана у сукобима у иностранству. Азери су вероватно наследници разних древних цивилизација и народа, међу којима су аутохтони кавкаски Албанци, иранска племена као што су Скити и Алани, те Огузи међу осталима (уз напомену да више модерних народа са Кавказа своје порекло вуче од неколико од ових древних народа).
Положај земље, на раскршћу Европе и Азије, омогућио је Азерима да имају војне контакте и са европским и са оријенталним снагама.
Стари век
Кавкаска Албанија
мини|275x275пиксел| Закавказје и Кавкаска Албанија (оивичена црвеним тачкицама). Већина Кавкаске Албаније налази се у данашњем Азербејџану Верује се да су кавкаски Албанци најранији становници Азербејџана. Рани освајачи били су Скити у 9. веку пре нове ере.Azerbaijan - US Library of Congress Country Studies (retrieved 7 June 2006). Јужни Кавказ су на крају освојили Ахемениди око 550. године пре нове ере. У овом периоду, у Азербејџану се ширио зороастризам.Александар Велики је поразио Ахмениде 330. године пре нове ере. Након пада Селеукида у Персији, 247. године пре нове ере, делове модерног Азербејџана контролише Јерменско краљевство, у периоду од 190. године пре нове ере до 428. године нове ере."Armenia-Ancient Period" - US Library of Congress Country Studies (retrieved 23 June 2006)Strabo, "Geography" - Perseus Digital Library, Tufts University (retrieved 24 June 2006). Кавкаски Албанци су основали краљевство у првом веку пре нове ере и углавном су остали независни, све док Сасаниди нису учинили краљевство својом провинцијом, 252. године.James Stuart Olson. An Ethnohistorical Dictionary of the Russian and Soviet Empires.Encyclopædia Britannica:The list of provinces given in the inscription of Ka'be-ye Zardusht defines the extent of the gigantic empire under Shapur, in clockwise geographic enumeration: (1) Persis (Fars), (2) Parthia, (3) Susiana (Khuzestan), (4) Maishan (Mesene), (5) Asuristan (southern Mesopotamia), (6) Adiabene, (7) Arabistan (northern Mesopotamia), (8) Atropatene (Azerbaijan), (9) Armenia, (10) Iberia (Georgia), (11) Machelonia, (12) Albania (eastern Caucasus), (13) Balasagan up to the Caucasus Mountains and the Gate of Albania (also known as Gate of the Alans), (14) Patishkhwagar (all of the Elburz Mountains), (15) Media, (16) Hyrcania (Gorgan), (17) Margiana (Merv), (18) Aria, (19) Abarshahr, (20) Carmania (Kerman), (21) Sakastan (Sistan), (22) Turan, (23) Mokran (Makran), (24) Paratan (Paradene), (25) India (probably restricted to the Indus River delta area), (26) Kushanshahr, until as far as Peshawar and until Kashgar and (the borders of) Sogdiana and Tashkent, and (27), on the farther side of the sea, Mazun (Oman) Владар Кавкаске Албаније, краљ Урнејр, званично је усвојио хришћанство као државну религију у 4. веку, а Албанија ће остати хришћанска држава све до 8. века."Albania" - Encyclopedia Iranica, p. 807 (retrieved 15 June 2006)."Voices of the Ancients: Heyerdahl Intrigued by Rare Caucasus Albanian Text" by Dr. Zaza Alexidze - Azerbaijan International, Summer 2002 (retrieved 7 June 2006). Сасанидска влада завршила се њиховим поразом од Абасидског калифата 642. године.
Средњи век
Исламска освајања Абасидски калифат је поразио Сасаниде и Византију у маршу кроз кавкаски регион. Калифат је учинио Кавкаску Албанију вазалном државом након што се хришћански отпор, на челу са кнезом Џаванширом, предао 667. године. Током 9. и 10. века, арапски аутори су почели да називају регион између Куре и Араса Аран. За то време, Арапи из Басре и Куфе дошли су у Азербејџан и заузели земље које су аутохтони народи напустили, те су постали земљопоседници. Упркос непрестаном отпору, већина становника Азербајџана преобратила се у ислам. Касније, у 10. и 11. веку, курдске династије Шададида и Равадида владале су деловима Азербејџана. лево|мини|290x290пиксел|Кавкаски регион око 740, након завршетка Другог Арапско-Хазарског рата (на крају ратова је Калифат добио контролу над Азербејџаном)
Ширваншах династија Ширван Шах или Шарван Шах, је била титула персијске династије арапског порекла у средњовековним исламским временима.Barthold, W, C.E. Bosworth "Shirwan Shah, Sharwan Shah. "Encyclopaedia of Islam. Edited by: P. Bearman, Th. Bianquis, C.E. Bosworth, E. van Donzel and W.P. Heinrichs. Brill, 2nd edition Ширваншах династија је основала прву азербејџанску државу: "In the fifteenth century a native Azeri state of Shirvanshahs flourished north of the Araxes." у области Ширван. Ширваншах династија је најдужа исламска династија исламског света.
Селџуци и државе наследнице
Селџучки период историје Азербејџана је можда чак и кључнији од арапског освајања, јер је помогао у обликовању етничко-језичке националности модерних азербејџанских Турака.
Након пада Абасидског калифата, територија Азербејџана била је под утицајем бројних династија као што су Салариди, Саџиди, Шададиди, Равадиди и Бујиди. Међутим, почетком 11. века, територију су постепено захватили таласи огхуских турских племена који пореклом из централне Азије. Прва од тих турских династија су били Газнавиди из северног Авганистана, који су преузели део Азербејџана до 1030. године. Пратили су их Селџуци, западна фракција Огуза, који су тад већ покорили цели Иран и Кавказ и вршили притисак на Ирак, где су 1055. године свргли Бујиде у Багдаду.
Сафавиди и успон шиитског ислама мини|Приказ борбе између Сафавидских и Ширваншашких снага током Сафавидског освајања Ширвана 1501. године. Сафавиди су били суфијски религиозни поредак који је 1330. основао шејк Сафи Ал-Дин (1252—1334), по коме је и поредак назван.
Овај суфијски ред отворено је прешао у хетеродоксну грану дванаестог шиизма крајем 15. века. Неки следбеници Сафавида, нарочито Кизилбаши, веровали су у мистичну и езотеричну природу својих владара и њихов однос према Алији, и тако су ревносно били предодређени да се боре за њих. Сафавидски владари тврдили су да потичу од самог Алије и његове жене Фатиме, кћери пророка Мухамеда, кроз седмог имама Мусу. Број Кизилбаша повећао се у 16. веку, а њихови генерали су водили успешан рат против државе Ак Којунлу и заузели су Табриз.
Сафавиди, под Исмаилом I, проширили су своју базу, опустошили Баку (1501) и прогнали Ширваншах династију.
Руска владавина Након пораза од Русије у Трећем руско-персијском рату (1803–13), Персија династије Каџара је била приморана да потпише Гулистански мир 1813. године, којим су признали губитак територије. Локални канати су или укинути (као у Бакуу или Генџи) или су прихватили руско покровитељство. лево|мини| Битка код Генџе у Четвртом руско-персијском рату (1826–1828) |227x227п Четврти руско-персијски рат (1826—28) резултирао је још једним поразом за иранску војску. Руси су диктирали још једно коначно решење по Туркменчајском споразуму, чиме су Каџари уступили кавкаске територије 1828. године. Споразумом су успостављене садашње границе Азербејџана и Ирана чиме је владавина локалних канова завршена. На територијама под руском контролом, успостављене су две провинције које су касније чиниле главнину савремене републике - Елисаветпол (Генџе) на западу и Шемахин на истоку.
Руски грађански рат
После распада Руске империје током Руског грађанског рата, администрације на Кавказу су 1917. године формирале Закавкаски комесаријат. У априлу 1918. проглашена је Закавкаска демократска Федеративна Република, која је била покушај формирања савезне уније са Јерменијом и Демократском Републиком Грузијом. Савезна република се распала месец дана касније, а Демократска Република Азербејџан проглашена је у Генџи 28. маја 1918. године. Ово је била прва Демократска Република основана у исламском свету.
Демократска Република Азербејџан (1918—1920) мини|Војници из новоформиране Демократске републике Азербејџана 1918. године |303x303п Међу важним достигнућима Скупштине новоформиране Демократске Републике било је проширење права гласа на жене, чиме је Азербејџан постао прва муслиманска држава на свету која је женама дала једнака политичка права. У овом постигнућу, Азербејџан је претходио чак и развијеним земљама као што су Уједињено Краљевство и Сједињене Америчке Државе. Још једно важно остварење ДР Азербејџан било је и оснивање Државног универзитета у Бакуу, који је био први универзитет модерног типа основаног у Азербејџану.
Историја модерне војске Азербејџана датира из времена Демократске Републике Азербејџан, када су 26. јуна 1918. године оформљене њене оружане снаге. Први де факто министар одбране ДР Азербејџана био је др Косров беј Султанов. Када је Министарство формирано, генерал Самедбеј Мехмандаров је постао министар, а генерал-пуковник Али-Ага Шиклински његов заменик. Начелници штаба војске ДР Азербејџана били су генерал-мајор Хабиб Беј Салимов (1. август 1918 - 26. март 1919), генерал-пуковник Мамад Беј Шулкевич (26. март 1919 - 10. децембар 1919) и генерал-мајор Абдулхамид Беј Гајтабаши (10. децембар 1919 - 28. април 1920).Azerbaijani Army marks 91 years
Неки од најпрестижнијих генерала Демократске Републике Азербејџан били су: Генерал-пуковник Самад беј Мехмандаров (1855–1931) Генерал-пуковник Али-Ага Шиклински (1865–1943) Генерал-ађутант Хусеин Кан Накчивански (1863–1919) Генерал-мајор Абдулхамид Беј Гајтабаши (1884–1920) Генерал-мајор Хабиб Беј Салимов (1881–1920) Генерал-мајор Ибрахим беј Усубов (1875–1920) Генерал-мајор Мурад Гиреј Тлекас (1874–1920) Генерал-мајор Емир-Казим Мирза Каџар (1853–1920) Генерал-мајор Мамад Мирза Каџар (1872–1920) Генерал-мајор Алијар-Бек Гашимбеков (1856–1920) Генерал-мајор Давид-Бек Едигаров (1881–1920) Генерал-мајор Фиридун-Беј Везиров (1850–1925) Генерал-мајор Калил-Беј Талишканов (1859–1920) мини|У априлу 1920, совјетске снаге су напале Азербејџан, што је довело до распада Демократске Републике Азербејџан |лево|235x235п Морнарица Азербејџанска морнарица је, такође, основана 1918. године. Када је Руска империја пропала, Демократска Република Азербејџан је наследила читаву руску каспијску флоту. Међу пловилима били су и топови Карс, Ардахан, Астрабад, Геок-Тепе, Арак и Баилов. Британци су такође предали свој ратни брод - некадашње руско пловило у Каспијском мору, новом, независном Азербејџану.
Совјетска влада мини|275x275пиксел| 1942. Нацистичка Немачка је покренула Операцију Еделвајс како би стекла контролу над Кавказом и заузела нафтна поља у Бакуу Црвена армија је напала Азербејџан 28. априла 1920. године. Иако је већина новонастале азербејџанске војске била ангажована у обарању јерменске побуне која је избила у Карабаху, Азери нису брзо ни лако предали своју кратку независност 1918-20. Чак 20.000 од укупно 30.000 војника погинуло је борећи се против поновног руског освајања. Национална војска Азербејџана је укинута од стране бољшевичке владе, а 15 од 21 генерала војске је погубљено.
Током Другог светског рата, Азербејџан је играо кључну улогу у стратешкој енергетској политици Совјетског Савеза. Велики део нафте Совјетског Савеза на Источном фронту долазио је из Бакуа. Декретом Врховног Совјета Совјетског Савеза, у фебруару 1942. године, више од 500 радника и запосленика у нафтној индустрији Азербејџана је добило награде и медаље. Операција Еделвајс, коју је спровео немачки Вермахт, била је усмерена на Баку због његове важности као енергетског (нафтног) динама Совјетског Савеза. Око 800.000 Азера се борило у редовима совјетске војске, пола од којих је погинуло, а азербејџански генерал-мајор, Ази Асланов, одликован је двапут Херојем Совјетског Савеза.
Република данас
Рат за Нагорно-Карабах
лево|мини| Азербејџански војници токомрата за Нагорно-Карабах, 1992.