Лична заштитна одећа за ватрогасце (ЛЗО) треба да заштити ватрогасца од различитих врста опасности којима може бити изложен у току гашења пожара или при некој другој интервенцији. То значи да треба да задовољи одређене функције и да буде удобна при ношењу. Да би се то постигло, важан је избор текстилних материјала за израду заштитне одеће, посебно комбинација материјала, када се одећа састоји од више слојева. При изради заштитне одеће мора се водити рачуна о релевантним стандардима и законској регулативи у овој области, да би одећа обезбедила адекватну заштиту од разних врста штетног деловања у условима у којима ће се примењивати. Поред тога, потребно је да се заштитна одећа правилно користи. мини|Лична заштитна опрема коју користе ватрогасци у Чешкој републици: Заједнички јакна и панталоне, хазматско одело (жуто у средини) и одело за близину ватре (сребрно са десне стране)|240x240п У пракси се, врло често, јавља више опасности у исто време, као што је у случају пожара. Због тога, ватрогасна заштитна одећа мора да штити од свих опасности које се могу јавити у току пожара. Наиме, све ватрогасне јединице морају, поред обуће и опреме, бити снабдевене одговарајућом одећом за заштиту од пламена и топлоте, агресивних материја и радиоактивности, како би се гашење пожара и спасавање људи и материјалних добара угрожених пожаром извршило у потпуности, а без последица по ватрогасце.
Историјат Историјски гледано, ватрогасци нису увек имали исти ниво заштитне одеће који имају данас. Због тога је већина пожара гашена са спољне стране запаљених објеката, а ретко се улазило у објекте. У почетку, ватрогасна одећа била је више намењена заштити од топлоте и влаге него за заштиту од пламена. Почетком деветнаестог века носиле су се филцане капе различитог дизајна и више су имале естетску него функционалну намену; нису пружале никакву заштиту од пламена или повреде главе, већ су спречавале да вода допре до лица ватрогасца. Претечу модерне ватрогасне кациге развио је 1830. године произвођач кофера Henry Gratacap (САД), који је био добровољни ватрогасац у граду Њујорку. Видео је потребу за боље дизајнираним шлемом (кацигом) који је био и функционалан и пружао је заштиту носиоцу. Овај шлем је данас препознатљив као "New Yorker" стил и мало је промењен у свом општем облику. Шлем је имао висок врх спреда, који је држао штит, који је обично био украшен именом и бројем компаније, а такође је био израђен од осам ребрастих делова на куполи (за додатну крутост) и дугачак стражњи обод, који је одводио воду од врата ватрогасца.
Дуги капути који су се ностили у почетку, а који су били направљени од коже или платна, касније од гуме, били су претече модерних јакни. Ови капути су имали филцану или вунену међупоставу, која је зими штитила од хладноће. Касније се ова међупостава развила у заштитни слој од топлоте, који се налази у данашњим модерним јакнама. Ранији гумени капути (кабанице) били су много дужи од данашњих модерних јакни; били су дужине до средине бедара и носили су се са дубоким гуменим чизмама изнад колена ("три четврт чизме"). Међупростор између чизме и капута представљао је дисконтинуитет заштите од пожара. Стога је овај систем замењен модерном комбинацијом јакне, панталона са трегерима и краћим гуменим или кожним чизамама
Комбинација модерне троделне одеће са одвојеним апаратом за дисање (self-contained breathing apparatus – SCBA), личном заштитном опремом (Personal Alert Safety System – PASS) и савременом комуникационом опремом учинила је изводљивијим и одрживијим улазак у запаљене зграде. Модерне јакне и панталоне направљене су од ватроотпорних тканина (углавном од арамидних влакана као што су Nomex и Kevlar) или полибензимидазола (PBI). Одређеним прописима (закони/правилници и стандарди на које се они позивају) дефинисани су сви битни елементи личне заштитне опреме, у зависности од услова под којима ће се иста примењивати (време излагања, степен опасности) – од компонената личне заштитне опреме, њихових перформанси, безбедности, испитивања и сертификације, до одржавања и одлагања на крају животног века.
Услови примене одеће за заштиту од пламена и топлоте У условима дејства пламена и топлоте, људи морају бити заштићени од: пламена, контакта са врелим површинама, зрачења топлоте, варничења и капања растопљених метала, врелих гасова и пара.
Главни фактори који утичу на повређивање пламеном су: интензитет топлоте и начин како се мења у току излагања; трајање излагања пламену; укупна изолација између извора пламена и коже; оштећење материјала одеће у току излагања итд.
Заштита од пламена и топлоте може бити различита, у зависности од услова у којима се примењује: одећа за повремено излагање умереном нивоу топлоте; одећа за продужену заштиту, где је носилац изложен јаком зрачењу топлоте, одећа за заштиту од директног пламена, нпр. одећа за ватрогасце.
Код избора материјала за израду одеће за ватрогасце мора се водити рачуна да материјал буде пропустљив за водену пару (испарени зној) („дишљив“, „вентилишући“), како би се испаравањем зноја и одвођењем од тела регулисала телесна температура и спречио топлотни стрес. Топлотни стрес је главни узрочник смртних исхода код ватрогасаца, много чешћи од гушења или пламена, односно опекотина.
Врста ЛЗО за ватрогасце
Станична униформа Прва компонента ватрогасне опреме је униформа коју ватрогасац носи у кругу станице. Њена сврха је да обезбеди удобну одећу за кретање у кругу станице, а која неће ометати примену личне заштитне опреме, која се носи преко станичне униформе током било које интервенције. Друга компонента станичне униформе су заштитне ципеле, које се обично називају радним чизмама. Ове ципеле морају бити опремљене сигурносним деловима за прсте и ђоновима отпорним на пробијање. Одређеним стандардима јасно су дефинисане карактеристике личне заштитне одеће и опреме и услови њихове примене.
Заштитни комплет Одећа за интервенцију може се састојати од комбинације панталона са трегерима, чизама и јакне. Модерни сетови користе комбинацију панталона и јакне. Предност ове комбинације је покривање преклапањем, да би се створио заштитни омотач за ватрогасца. Примећено је да се мала деца, која се налазе у опасним околностима као што је пожар у згради, могу уплашити од изгледам ватрогасаца, који су тако опремљени. Да би се предупредио тај потенцијални проблем, многа ватрогасна одељења имају школске презентације, како би се деца упознала са опремом и тиме осигурало да буду мирна и кооперативна у опасним ситуацијама.
Текстилни материјали за заштиту од пламена и топлоте За израду заштитне одеће за ватрогасце користе се материјали који се тешко пале, а ако се запале, имају малу брзину ширења пламена, или су самогасећи (када се уклони пламен, престају да горе), не скупљају се и не топе при излагању топлоти. Бирају се такви материјали да при горењу не долази до стварања отровних испарења.
За израду одеће за заштиту од пламена и топлоте најважнији је правилан избор материјала и њихове комбинације у свим слојевима одеће, јер се заштита од пламена и топлоте постиже применом комплетне заштитне одеће. У пракси се примењују различити текстилни материјали, који могу бити израђени од влакана која су постојана на дејство пламена (нпр. вуна), влакана која су дорађена на незапаљивост (целулозна влакна), тзв. влакана високих перформанси, произведених за ове немене, или њихових мешавина.
Матријали за заштиту од пламена и топлоте С обзиром на запаљивост, влакна се сврставају у четири категорије: незапаљива (азбест, стаклена, керамичка, метална, угљенична), теже запаљива (полиамид, полиестар, полиетилен, вуна), лако запаљива (вискозна, памук, лан, природна свила) и веома лако запаљива влакна (капок).
Азбестна влакна (канцерогена), стаклена (изазивају иритацију коже) и керамичка (тешка за обраду), упркос постојаности на топлоти, имају ограничену примену.
За заштитну одећу за ватрогасце и друге примене развијена су арамидна влакна, постојана на високим температурама. Да би се обезбедила већа механичка стабилност, препоручује се тканина од комбинације ових влакана. Познати представници арамидних влакана су: Nomex је постојан на пламен. Стабилан је на 180 °C у току преко 3000 сати. Kevlar се користи за ојачање производа од Nomex влакана у изради одеће која штити од пламена. Twaron и Technora имају повећану термичку постојаност.
За израду одеће за заштиту од пламена и топлоте значајна су и друга влакна: Kermel влакно се може користити дуже на 280 °C, не прихвата пламен и не топи се. За израду комплета одеће за ватрогасце посебно је погодно PBI влакно у комбинацији са другим ватроотпорним материјалима, јер не сагорева на ваздуху и не издваја токсичне гасове. Полуугљенична влакна имају одличну отпорност на топлоту, не горе у ваздуху, па су идеална у заштити од отвореног пламена, јер могу да издрже температуру пламена и преко 1000 °C. Посебно су подесна у мешавинама са вуном и у слојевитим комплетима заштитне одеће. Алуминизирана тканина погодна је за рад близу ватре, али не и за приступ ватри. Ватростална влакна: стаклена, керамичка, силицијум-диоксидна влакна итд.
У ситуацијама када, приликом гашења пожара, постоји ризик и од других опасности (хемијске, биолошке и радијационе), у пракси већина земаља примењује одећу са активним угљем, а најпознатији је Gore®Chempak® материјал, а за заштиту од радиоактивне средине користе се густо ткани материјали од угљеничних влакана. Тканина за израду ове одеће састоји се од два слоја. Унутрашњи слој садржи активни угаљ који апсорбује честице агенса. Спољашњи слој обезбеђује механичку јачину, постојаност на топлоту и пламен и заштиту од временских прилика.
Одећа за заштиту од пламена и топлоте Што је опасност већа, то су погодније тканине веће густине. Gore-Tex материјал не пропушта воду и ветар, али пропушта водену пару, што омогућава уклањање зноја, па је одећа удобна за ношење.
Арамидна влакна високих перформанси као што су Kevlar и Nomex користе се за заштиту од хемикалија, топлоте и других опасности. Препоручује се и употреба алуминизиране тканине као слоја који блокира пламен.
Критеријуми за избор одеће за заштиту од пламена и топлоте су: висок ниво успоравања горења – не сме да доприноси озлеђивању носиоца; ниско скупљање, чиме се одржава изолациони слој ваздуха и спречава директно излагање опасности; добра топлотна изолација – неколико слојева топлотне изолације или ваздушних међупростора смањује пренос топлоте, што даје потребно време за повлачење из зоне опасности пре настанка оштећења; пажљив избор материјала, да би се спречио/смањио развој опасних испарења и дима у затворним просторима; избегавање влакана која се топе на ниским температурама, да би се спречило да се одећа у контакту са кожом топи; лако чишћење и постојана отпорност на пламен; лагана и удобна; одбијање уља – заштита од горивих супстанци (уља и растварачи).
Карактеристике противпожарне одеће су: постојаност на пламен/незапаљивост, дишљивост, удобност при ношењу, висока постојаност на абразију, лагана. За заштиту ватрогасаца од интензивног топлотног зрачења, додира са пламеном и врелим ваздухом, употребљава се заштитна одећа, најчешће израђена од алуминијумских влакана. За заштиту ливаца од пламена и варница/капљица метала такође се примењује алуминизирана одећа.
Конструкција Сагласно одговарајућим националним стандардима, спољна одећа мора имати три компоненте: спољашни омотач, баријеру влаге и топлотну баријеру. Између ових слојева су ваздушни џепови који се називају „мртве зоне“. Ови слојеви ваздуха, заједно са три заштитна слоја, помажу да се носилац даље изолује од екстремне околине пожара. Обично су панталоне опремљене појачаним коленима и кожним манжетнама.
Материјали који се користе за три слоја у панталонама и капутима могу варирати, али је често укључена комбинација материјала Nomex/Kevlar. Један од примера (Одељење за ватрогасну службу града Лос Анђелеса, 2005. год.) је :