Вардарска офанзива () била је војна операција у Првом светском рату, одржана од 15. до 29. септембра 1918. године. Операција се одвијала током завршне фазе Балканске кампање. Савезничке снаге састављене од српских, француских и грчких трупа су 15. септембра напале бугарске положаје у Добром Пољу, тадашњем делу Краљевине Србије (данас Северна Македонија). Напад и претходно артиљеријско деловање имали су погубне ефекте на бугарски морал, што је на крају довело до масовних напуштања положаја.
Друга Антантина формација 18. септембра напала је бугарске положаје у близини Дојранског језера. Ефективно употребом митраљеза и артиљеријске ватре Бугари су успели зауставити напредовање савезника у Дојранском сектору. Међутим, пораз у Добром Пољу присилио је Бугаре да се повуку из Дојрана. Савезници су потискивали 11. немачку армију и бугарску 1. армију дубље у Вардарској Македонији. До 29. септембра, савезници су заузели бивши немачки штаб у Скопљу, чиме су угрозили опстанак немачке 11. армије.
Паралелни развој антимонархистичке побуне коју је предводио Александар Стамболијски присилио је Бугарску да потпише Солунско примирје и повуче се из рата. Споразум је обухватао пуну капитулацију немачке 11. армије, доводећи коначну бројку немачких и бугарских заробљеника на 77.000 и заплену 500 артиљеријских пушака. Бугарска капитулација је преокренула стратешки и оперативни баланс рата против Централних сила. Македонски фронт је окончан у подне 30. септембра, када је ступило на снагу примирје.
Увод мини|Бугарски ратни заробљеници усликани код Скра.
28. јуна 1914. године убијен је аустроугарски престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд, што је убрзало објаву аустроугарске декларације о рату против Краљевине Србије. У сукоб су брзо ушле све главне европске земље, на једној страни Централне силе на другој Антанта чиме је почео Први светски рат. Србија је поражена током јесење фазе Српске кампање 1915. године, што је навело Француску и Уједињено Краљевство да пребаце своје трупе из Галипољске кампање у Егејску Македонију. Солунски фронт је успостављен са намером да пружи подршку српској војсци у освајању Вардарске Македоније.
Бугарска је 17. августа 1916. године, у Струмичкој офанзиви напала Грчку, лако освајајући грчке територије источно од реке Струме, пошто је грчкој војсци било наређено да се не одупире од стране пронемачког грчког краља Константина. Предаја територија које су тешком муком освојили у Другом балканском рату 1913. године, била је кап која је прелила чашу за присталице Либералне партије и њиховог вође Елефтериоса Венизелоса. Уз помоћ савезника, покренули су државни удар који је осигурао Солун и већину Егејске Македоније, што је довело до националног раскола. У јуну 1917. године венизелисти су стекли потпуну контролу над земљом, одмах прогласивши рат Централним силама и придруживши се Савезничкој војсци Оријента која је била стационирана на Балканском фронту. Улазак Грчке у рат створило је стратешку предност за Антанту.
Савезници су 30. маја 1918. године започели офанзиву на тешко утврђени град Скра, почевши са битком код Скра ди Легена. Користећи тешку артиљерију француско-грчке снаге су брзо стигле до непријатељских ровова, освајајући Скру са околином. Грчки губици су износили: 434—440 погинулих у акцији, 154—164 несталих у акцији и 1,974—2,220 рањених, Француска је имала око 150 убијених или повређених мушкараца. Укупно је 1.782 војника Централних сила пало у заробљеништво, укључујући мали број немачких инжењера и артиљеријских специјалиста који су служили у бугарским јединицама; значајне количине војне опреме такође су пале у руке Антанте. План бугарског контранапада против Скре остао је неиспуњен јер су бугарски војници одбили да учествују у операцији. И грчка и француска штампа искористиле су прилику да величају напоре грчке војске, повољно утичући на мобилизацију у Грчкој.
Пад Скре је подстакао бугарског премијера Васила Радославова да поднесе оставку 21. јуна 1918. године. Александар Малинов, који је преузео функцију премијера, водио је тајне преговоре са Британијом, нудећи излазак Бугарске из рат уз услов да у потпуности задрже источну Македонију. Међутим, британски премијер Дејвид Лојд Џорџ одбацио је предлог, уверавајући грчког амбасадора у Лондону Јоаниса Генадиуса, да Британија неће деловати против грчких интереса.
Крајем јула 1918. године, бугарски врховни командант Никола Жеков послао је немачком фелдмаршалу Паулу фон Хинденбургу поруку у вези са офанзивом Антанте и детаљима о бугарској неспособности да адекватно брани Вардарски део фронта. Жеков је затражио да Немачка одмах учврсти Балкански фронт, наводећи да ће Аустроугарској бити потребно и јачање својих позиција у Албанији. Хинденбург је 17. августа обећао да ће Бугарској пружити подршку када то дозволи ситуација на другом фронту. Хинденбургово одбијање да помогне Бугарској показала се и почетком септембра премештањем последњег немачког батаљона Јегера стационираног у Македонији назад у Немачку.
Бугари су се користећи информације од одбеглих ратних заробљеника, одлучили да се са снагама Антанте сукобе западно од Охрида, код Манастира или Доброг Поља. 27. августа 2. и 3. бугарској дивизији, стационираним у Добром Пољу, наређено је да изврше хитне припреме, јер су нове информације указивале на фронтални напад на Добром Пољу. До 7. септембра Добро Поље је ојачано једном митраљеском четом, шест батаљона и десет тешких хаубица, а генерал Фридрих фон Шолц изјавио је да су одбрамбене мере учиниле одбрану фронта изводљивом. Шолтц није био обавештен о одласку бугарског начелника штаба Николе Жекова и његовој замени од стране Георгија Тодорова. Широко распрострањена непослушност и дезертерство такође су погодиле бугарске трупе које су одбиле да учествују у утврђеним радовима, слаби оброци и умор доприносили су паду морала.
Дан пре савезничке офанзиве, генерал Луј Франше д’Епере израдио је коначни план операције. Прва фаза се састојала од комбинованог француско-српског напада на положаје 2. и 3. бугарске дивизије, за које се очекивало да ће проузроковати пробој линије фронта на подручју Доброг Поља, а истовремено представља опасност за бугарске линије снабдевања на реци Вардар. Врх Доброг Поља висине 1.800 метара доминирао је регионом, пружајући одличне осматрачнице за бранитеље. Добро Поље је било окружено добро развијеним системом ровова који су, у комбинацији с грубим тереном, учинили подручје непроходним за превоз на точковима. Добро Поље је, међутим, био нижи и мање стрм од планина на другим деловима фронта чија је висина у просеку износили 2.000 метара.
Друге британско-француско-грчке снаге би онда напале 1. бугарску армију која се налазила између Вардара и Дорјанског језера, спречавајући је да формира нове одбрамбене положаје у том подручју. Почетни успех омогућио би Армији Оријента да пошаље подршку и другим јединицама у Прилепу, Дизми и Борану. у међувремену, британско-грчке снаге извеле би напад на Беласицу, заузимајући Рупелски превој. Дојрански сектор је претходно био подвргнут двема главним офанзивама Антанте, познатим као Прва битка код Дојрана (август 1916) и Друга битка код Дојрана (април — мај 1917). Оба похода завршена су одлучним бугарским победама, што је приморало савезнике да ограниче своје операције на мање нападе. Између 1916. и јула 1918. бугарска одбрана око Дојрана прошла је период значајне реорганизације под личним надзором генерала Владимира Вазова. Сектор је био подељен на два одбрамбена подручја, заштићена од стране планинске дивизије и 9. пешадијске дивизије. Бугарска је успоставила борбене сигурносне испоставе на удаљености од од непријатељских ровова, истовремено појачавајући одбрану доминантних планина Дуб и Кала Тепе. Слично као код Доброг Поља, одбрана се састојала од низа међусобно пратећих ровова, са уграђеним осматрачницама, положајима митраљеза и артиљеријским пушкама.
Франше д’Епере да савезничка војска умаршира у Демир Хисару, Рупел, Петрици, Благуши, Градецу, Штипу и Белеси пре коначног заузимања Скопља. Јединице стациониране у Кацанији и Тетову спречиле би бочни маневар бугарских снага, док би главнина савезничких снага наставиле ка Штипу и Прилепу. У случају пораза код Доброг Поља и Цене 1. бугарска армија и 11. немачка армија би покушале повлачење на новој одбрамбеној линији на реци Црни. Спречавање таквог повлачења требало би да се спречи брзим, продорним нападом на Градско, планину Дрен и Високу.
Офанзива
Битка код Доброг поља
мини|270px|Немачки војници купају се у Црној реци 1918. Планом било је предвиђено да артиљеријска припрема почне 14. септембра 1918. у 8 часова, а пешадијски напад 15. септембра у 5:30 часова. У очекивању тог дана оперативни део штаба српске Врховне команде заједно са регентом Александром и војводом Мишићем, провео је на положају целу ноћ између 13. и 14. септембра 1918. У 5 часова сви су изашли на своје осматрачнице. У то време магла је била прекрила цео терен на коме је требало да се изврши напад, а нарочито предео у области Доброг поља и суседних планинских масива у зони дејства српске 2. армије. У први мах изгледало је да артиљеријска припрема неће моћи почети тога дана или бар не у 8 часова, како је било предвиђено. Магла се ипак дизала, удаљавајући се према северу, па је војвода Мишић, по овлашћењу генерала д'Епереа, већ у 6:15 часова послао армијама уговорену шифру за почетак артиљеријске припреме — „Пошаљите једног официра и 8 војника”. Тако је тачно у 8 часова 14. септембра 1918. код обе српске армије отпочела артиљеријска припрема по предвиђеном плану. То је, уједно, био знак за почетак артиљеријске припреме на целом Солунском фронту. Близу 2000 артиљеријских цеви огласило је почетак великог, дуго очекиваног напада савезничких армија на Солунском фронту.ВРС, књ. XXVII, pp. 1-2; А. Palmer, н. д., pp. 199—200; L. Cordier, н. д., pp. 121—122.
Артиљерија је отпочела дејство по главном положају, рушећи препреке, осматрачнице, а нарочито прве линије ровова. Затим је ватра пренесена на митраљеска гнезда и склоништа на простору између прве и друге линије бугарских ровова, а касније на другу линију ровова и објеката у њеној близини. Док је већи део артиљерије дејствовао по дубини главног положаја, мањи број оруђа наставио је да туче прву линију ровова ради ометања непријатеља да поправља порушене објекте. У поподневним часовима извршена је коректура ватре на Козјак и по прилазним путевима који воде према њему. Део тешке артиљерије одређен за контрабатирање тукао је положаје бугарске артиљерије ради неутралисања. Од непрекидних снажних експлозија и рушења у поподневним часовима над целим фронтом навукли су се густи облаци прашине и дима, тако да су се могле видети само контуре бугарских положаја. Разорно дејство артиљеријске ватре било је врло ефикасно. Савезничка артиљерија је неутралисала противничку артиљерију и аутоматска оружја и разорила његове положаје. Велики део бугарских ровова био је порушен, телефонске линије између штабова и са предњим деловима биле су покидане, многа складишта разорена, осматрачнице порушене, отворени широки пролази у препрекама.ВРС, књ. XXVII, pp. 1-8, 11-77; М. Алимпић, н. д., pp. 335—337; Мих. М. Михаиловић, Улога и рад артиљерије II армије при пробоју Солунског фронта, „Ратник”, св. VII—IX/1928, pp. 104—105; Т. Cordier, н. д., pp. 123—126; А. Маринов, Истината за катастрофата на Добро поле, София, 1921, pp. 27-28