мини|300px|Османско царство у 1683. години на врхунцу моћи у Европи.

Теза османског пада () односи се на сада застарело историјско предање

/1 . /1–2 (1997–98),.

које је некада имало доминантну улогу у проучавању историје Османског царства. Према теорији пропадања, након златног доба повезаног са владавином султана Сулејмана Величанственог (владао: 1520–1566), царство је постепено ушло у период свеобухватне стагнације и опадања од којих се никада није могла опоравити, а период је трајао до распада царства 1923.. . Günhan Börekçi, "Factions and Favorites at the Courts of Sultan Ahmed I (r. 1603–1617) and His Immediate Predecessors," PhD dissertation (The Ohio State University, 2010), 5. Ова теза је коришћена током већег дела двадесетог века као основа и западног и турског схватања османске историје. Међутим, од 1978. историчари су почели да преиспитују основне претпоставке тезе о паду. .. () Након објављивања бројних нових студија током осамдесетих, деведесетих и двехиљадитих година и преиспитивања османске историје употребом претходно неискоришћених извора и методологија, академски историчари Османског царства постигли су консензус да је читав појам османског пада био мит - да Османско царство заправо није стагнирало или уопште није стагнирало, већ је наставило да буде снажно и динамично дуго након смрти Сулејмана Величанственог. Теза о паду је критикована као "теолошка", "регресивна", "оријенталистичка", "поједностављена", и "једнодимензионална", ,. , ix. и описана као "концепт коме нема места у историјској анализи". Историчари су одлучили да "проучавају опширније историју а не да расправљају даље о тези."

Упркос овој драматичној промени парадигме међу професионалним историчарима, теза пропадања наставља да одржава снажно присуство у популарној историји, као и академска историја коју су написали научници који нису специјалисти за Османско царство. У неким случајевима то је због континуираног ослањања од стране нестручњака на застареле и дискредитоване радове, а у другим због ослањања на одређене политичке интересе који имају користи од наставка приче о паду.Dana Sajdi refers on the one hand to nationalists in post-Ottoman regions of the world, and on the other, to the supporters of imperialistic intervention in the Middle East among some politicians in the West.

Почеци тезе о паду мини|лево|150px|Султан Сулејман I, чија се владавина назива златно доба османског царства.

У Османском царству Идеја пада се први пут појавила међу Османлијама. Почела је много раније, али се увелико проширила током седамнаестог века, захваљујући књижевном жанру названом насихатнаме ("Савети за владаре"). Овај жанр је имао дугу историју, појављивао се у ранијим муслиманским царствима као што су Абасидски калифат и Селџучко царство. Насихатнаме се првенствено бавила редом и нередима у држави и друштву, она је владара представљала као оличење правде, чија је дужност била да осигура да његови поданици добију ту правду. То се често изражавало кроз концепт Круга правде (отур.dāʾire-i ʿadlīye). У овој концепцији, пружање правде од стране владара његовим поданицима би омогућило тим субјектима да напредују, јачајући владара. Ако се ово не би поштовало, друштво би престало правилно да функционише. Тако су многе Османлије описале у овом жанру, укључујући Мустафу Алија, владавину Сулејмана I као најсавршенију манифестацију овог система правде, и изнели идеју да је царство од тог златног периода почело да пада. Ови писци су посматрали промене које је царство доживело као инхерентно негативну корупцију идеализоване Сулејманове прошлости. Међутим, сада се признаје да су, уместо да једноставно описују објективну стварност, често користили жанр одбијања да изнесу своје личне притужбе. На пример, Мустафа Али био је уверен да је царство у опадању било у великој мери мотивисано фрустрацијом због неуспеха да постигне унапређење и покровитељство суда. Примарни циљ писаца насихатнаме, дакле, можда је једноставно био да заштите свој лични или класни статус у свету који се брзо мења..

У западној Европи Појам свеобухватног османског пада није ушао у западну историографију све до почетка деветнаестог века, са радовима историчара као што су Јозеф фон Хамер-Пургштал,Joseph von Hammer-Purgstall, Geschichte des Osmanisches Reiches, (in German) 10 vols. (Budapest: Ca. H. Hartleben, 1827–35). који је познавао османски језик и прихватио идеју директно од османских писаца насихатнаме. Унутрашњи пад је тако замишљен као прикладно средство за објашњавање спољњих војних пораза Османлија, а деловао је и као оправдање за европски империјализам. Појам опадања османске / исламске цивилизације тако је доспео у западњачкој цивилизацији, у којој су "декадентни" Османлије били у супротности са "динамичним" западом. Ислам (као свеобухватна цивилизацијска категорија) често се представља као поларна супротност запада, при чему су западна друштва ценила слободу, рационалност и напредак, док је ислам ценио услужност, празноверје и стагнацију. Такви прикази су се одржавали до средине двадесетог века, пре свега радовима Х.А.Р. Гиба и Бернарда Луиса, који су се држали цивилизацијске концепције исламског пропадања, мењајући је новом социолошком парадигмом теорије модернизације. Ови ставови су били под све већом критиком јер су историчари почели да преиспитују своје основне претпоставке о османској и исламској историји, посебно након објављивања Саидовог Оријентализма 1978. године.

Ставови тезе мини|Бернард Луис, једна од најпознатијих заговорника тезе османског пада.

Најистакнутији писац о османском паду био је историчар Бернард Луис, који је тврдио да Османско царство доживљава свеобухватни пад који утиче на владу, друштво и цивилизацију. Он је изнео своје погледе у чланку из 1958. године, "Нека размишљања о паду Османског царства" . који је прерастао у главно мишљење оријенталних научника средином двадесетог века. Међутим, чланак је сада веома критикован и више се не сматра тачним од стране модерних историчара.n. Hathaway, "Problems of Periodization." Darling, "Another Look at Periodization." Quataert, "Ottoman History Writing." . Луисови ставови су били следећи:

Првих десет султана Османског царства (од Османа I дo Сулејмана Величанственог) били су одличног личног квалитета, док су они који су долазили након Сулејмана били без изузетака "неспособни, дегенерирани и неприлагођени," a све као резултат Кафеског система сукцесије, при чему династички принчеви више нису стицали искуство у покрајинској влади пре него што су долазили на трон. Лоше вођство на врху довело је до пропадања у свим гранама власти: бирократија је престала да функционише ефикасно и квалитет њихових одлука се погоршао. Османска војска изгубила је снагу и почела да доживљава поразе на бојном пољу. Они су престали да прате напредак европске војне науке, и због тога су претрпели територијалне губитке. Како су Османска држава и друштво били усмерени ка сталном ширењу, њихова изненадна неуспех у постизању нових освајања оставио је царство неспособним да се прилагоди свом новом односу са Европом. Економски, царство је било погођено открићем Новог света и каснијим поремећајем у економској равнотежи између Медитерана и Атлантске Европе, као и путевима открића који су Европљане довели у Индију и довели до пада обима трговина кроз османске луке. Поред тога, револуција цена довела је до дестабилизације османског кованог новца и тешке финансијске кризе, која се показала катастрофалном када је упарена са наглим растом трошкова ратовања. Како је османска коњица постала застарела, тимарски систем закупа земљишта који је постојао, пао је у застарелост, док корумпирана бирократија није могла да га замени функционалном алтернативом. Уместо тога, уведена је пореска пољопривреда, која је довела до корупције и угњетавања сељаштва и пада пољопривреде. Османска економска и војна заосталост умањена је због њихове затворености и неспремности да се усвоје европске иновације, као и све већи презир према практичној науци. Коначно, Османско царство "вратило се у средњовековну државу, са средњовековним менталитетом и средњовековном економијом - али са додатним теретом бирократије и сталне војске коју ниједна средњовековна држава никада није морала поднети."

Значајно је да објашњење османског пада нису била ограничена на геополитички положај царства међу светским царствима или на његову војну снагу. Теза пропадања била је укорењена у концепцији различитих цивилизација као јединица историјске анализе из деветнаестог и раног двадесетог века, и тако објаснила османску слабост не само у односу на њену геополитику, већ је и дефинисала у социјалним, економским, културним и моралним појмовима. Овај свеобухватни појам пропадања османске (и шире, исламске) цивилизације постао је оквир унутар којег је била схваћена османска историја од шеснаестог века.

Критичари тезе османског пада Концептуална питања Дана Сајди, у чланку који сумира критику тезе пада написаном 1970-их, идентификује следеће као главне тачке које су историчари показали: "1. Променљива природа и прилагодљивост Османске државе и друштва, економски и/или интелектуални процеси који показују знакове модернизације пре доласка запада, 3. упоредивост Османске државе и друштва са другим у свету у истом периоду, и 4. логика, или оквир, алтернативу пада и евроцентризму који се у њему подразумева, који узима у обзир феномен од седамнаестог до осамнаестог века." Прве две тачке односе се на приказ тезе о Османској држави и друштву као назадне, статичне и суштински неспособне за иновације пре „утицаја Запада“, трећи се односи на степен до ког је Османско царство било потпуно јединствено, функционише у складу са својим правилима и унутрашњом логиком, уместо да буде интегрисано у шири компаративни оквир светске историје, док се четврта бави степеном до којег је теза пада превидела локалне процесе који су се заправо дешавали у Османском царству током седамнаестог и осамнаестог века, у корист наглашавања велике приповести о османском паду и европској супериорности.

У складу са овим тачкама, уобичајена критика тезе пада је да је она телеолошка: то значи да она представља целу османску историју као причу о успону и паду царства, због чега су ранији историчари претерано наглашавали невоље царства и потцењивале његове снаге. Према Линди Дарлинг, "јер знамо да су Османлије на крају постале слабија сила и коначно нестале, све раније потешкоће које су доживеле постају "семе пропадања ", а османски успеси и извори снаге нестају из записа." Последица пропадања је идеја да је царство раније достигло врхунац, а то је такође било проблематизовано. Владавина Сулејмана Величанственог била је виђена као златно доба са којим је требало упоредити остатак историје царства. Таква поређења узроковала су ране истраживаче да трансформацију и промену виде као инхерентно негативне, пошто се царство удаљило од успостављених норми Сулејманове романтизоване и идеализоване владавине. Према Џејни Хадавеј, овај фокус на "златно доба" имао је искривљујући ефекат на његову историју: "масивно царство које је трајало више од шест векова није могло да има идеалан тренутак и идеалну пермутацију о којима би читав хронолошки и географски распон царство могао да суди. " Уместо тога, савремени историчари сматрају да је промена природан резултат прилагођавања царства свету око себе, а то је знак иновативности и флексибилности, а не пада.

Политички критичари