Битка за Варшаву или Варшавска битка, односи се на одлучујућу победу Пољске 1920. године за време Пољско-совјетског рата. Пољска, на прагу потпуног пораза, одбацила је и поразила Црвену армију.
Након пољске офанзиве у Кијеву, совјетске снаге су у лето 1920. започеле успешан контранапад, присиљавајући пољску војску да се одмакне на запад у хаосу. Пољске снаге су се чиниле да су на на ивици дезинтеграције и посматрачи су предвидели одлучну совјетску победу.
Битка за Варшаву водила се од 12. до 25. августа 1920. године, када су се снаге Црвене армије под командом Михаила Тухачевског приближиле пољској престоници Варшави и оближњој тврђави Модлин. 16. августа пољске снаге којима је командовао Јозеф Пилсудски нападале су са југа, ометајући непријатељску офанзиву, присиљавајући руске снаге на неорганизовано повлачење на исток и иза Њемена. Процењени руски губици су били 10.000 убијених, 500 несталих, 30.000 рањених и 66.000 заробљених, у поређењу са пољским губицима од 4.500 убијених, 10.000 несталих и 22.000 рањених.
Пораз је обогаљио Црвену армију; Лењин, бољшевички вођа, то је назвао „огромним поразом” за његове снаге. У наредним месецима, још неколико пољских накнадних победа осигуравало је независност Пољске и довело до мировног споразума са совјетском Русијом и совјетском Украјином касније те године, осигуравајући источне границе Пољске до 1939. године.
Британски дипломата Едгар Винцент сматра овај догађај једном од најважнијих битака у историји на својој проширеној листи најодлучнијих битака, пошто је пољска победа над Совјетима зауставила ширење комунизма у Европу.
Историја После Првог светског рата, Пољска се борила да сачува своју недавно обновљену независност, изгубљену у поделама Пољске 1795. године и морали су да поделе границе нове мултинационалне федерације (Међуморје) са територија њихових бивших поделилаца, Русије, Немачке и Аустроугарске.
У исто време 1919. године, бољшевици су добили предност у Руском грађанском рату, након што су победили руски бели покрет. Владимир Лењин је Пољску сматрао мостом који ће довести комунизам у централну и западну Европу, а пољско-совјетски рат је био савршен начин да се тестира снага Црвене армије. Говори бољшевика тврдили су да ће револуција бити однесена у западну Европу на бајонетима руских војника и да најкраћи пут до Берлина и Париза пролази кроз Варшаву. Конфликт је почео када је пољски шеф државе Јожеф Пилсудски основао савез са украјинским вођом Симоном Петљуром (21. априла 1920) и њихове комбиноване снаге почеле су да се мешају у Украјину, ослобађајући Кијев 7. маја.
Две стране су биле уплетене у Пољско-украјински рат, усред конкурентских територијалних захтева. После раних неуспеха против Пољске 1919. године, Црвена армија је била изузетно успешна у контранападу почетком 1920. који је поништио пољску Операцију Кијев, присиљавајући пољско повлачење. До средине 1920. године био је у питању само опстанак Пољске, а страни посматрачи су очекивали да ће се у сваком тренутку срушити. Руска стратегија је позвала на масовни потез према главном граду Пољске, Варшави. Његово хватање имало би велики пропагандни ефекат за руске бољшевике, који су очекивали пад пољске престонице не само да поткопају морал Пољака, већ и да покрену међународну серију комунистичких устанака и очисте пут Црвеној армији придружите се Немачкој револуцији. 200п|мини|Владислав Сикорски са саветницима у Варшави 200п|мини|Пољска одбрана близу Варшаве
Прва руска коњица под Буђонијем пробила је пољске линије почетком јуна 1920. Last accessed on November 5, 2006.. Ефекти тога су били драматични; Буђонијев успех резултирао је колапсом свих пољских фронтова. 4. јула 1920. године Западни фронт Михаила Тукачевског започео је напад у Белорусији код Березине, присиљавајући пољске снаге да се повуку. Дана 19. јула, Црвена армија је заузела Гродно и 28. јула стигла у Бјалисток. 22. јула је заробљена тврђава Брест.
Битка Пољска мини|десно|100|Јозеф Пилсудски, пољски командант Почетком августа пољско повлачење постало је организованије, јер су се њихове линије снабдевања стално смањивале. Испрва, Јозеф Пилсудски је хтео зауставити Совјете на реци Буг и град Брест-Литовск, али је совјетски напредак довео до тога да су њихове снаге пробиле ту линију, чинећи тај план застарелим. У ноћи између 5. и 6. августа, Пилсудски, који је боравио у палати Белведер у Варшави, осмислио је ревидирани план. У првој фази, пољске снаге су позване да се повуку преко реке Висле и бране мостове у Варшави и реци Вепш, притоку Висле југоисточно од Варшаве. Четвртина расположивих дивизија била је концентрисана на југ за стратешку контраофанзиву. Затим, Пилсудски план је позвао прву и другу армију Централног фронта генерала Јозефа Халера (10 ½ дивизија) да преузму пасивну улогу, суочавајући се са совјетским главним западним потиском и држећи своје утврђене позиције, последњу линију одбране Варшаве, по сваку цену. У исто време, 5. армија (пет-пет дивизија) под генералом Владиславом Сикорским, подређеним Халеру, бранила би северну област у близини тврђаве Модлин; када је постало изводљиво, они су нападали иза Варшаве, чиме су прекинули совјетске снаге које су покушавале да заробе Варшаву из тог правца и пробијају непријатељски фронт и падну на задњу страну Совјетског северозападног фронта. Поред тога, пет дивизија 5. армије требало је да заштите Варшаву од севера. Прва армија генерала Францишек Латиника бранила би саму Варшаву, док је друга армија генерала Болеслава Роје требало да одржи линију Болеслава Гоје од Калварија до Демблина.
Кључна улога, међутим, била је додељена групи од око 20.000 људи, новоформираној Оперативној групи, под личном командом Пилудског. Ову јединицу, састављену од најелитнијих пољских јединица са јужног фронта, требало је да ојача четврта армија генерала Леонарда Скијерског и трећа армија генерала Зијелинског. Након повлачења из подручја Буг реке, војске се нису помериле према Варшави, већ су прешле реку Вепш и прекинуле контакт са својим прогонитељима, чиме су непријатеља збунили у погледу места где се налазе. Задатак јуришне групе био је да предводи брзу офанзиву са њиховог јужног положаја код уливања река Висле-Вепш. Требало је да напредују према северу, циљајући на слабу тачку за коју је пољска обавештајна служба мислила да је пронађена између совјетских западних и југозападних фронтова, где су се њихове комуникације ослањале на слабу групу Мозир. Циљ ове операције био је да се совјетски западни фронт баци у хаос и да се одвоје од његових резерви. Према том плану, пета армија Сикорског и нападна група која напредује, састали би се у близини источне пруске границе, остављајући Совјете у клопци.
Иако је заснован на прилично поузданим информацијама које је пружила пољска обавјештајна служба јер је пресрела совјетске радио комуникације, Ścieżyński, Mieczysław, Colonel of the (Polish) General Staff, Radjotelegrafja jako źrodło wiadomości o nieprzyjacielu (Radiotelegraphy as a Source of Intelligence on the Enemy), Przemyśl, Printing and Binding Establishment of (Military) Corps District No. X HQ, 1928, 49 pp. Paweł Wroński, "Sensacyjne odkrycie: Nie było cudu nad Wisłą" ("A Remarkable Discovery: There Was No Miracle at the Vistula"), Gazeta Wyborcza, online. план је назван „аматерски” од стране многих високих војних часника и војних стручњака, од пољских официра до саветника француске војне мисије у Пољску која је брзо указала на недостатак формалног војног образовања Пилсудског.
Критика је била наметнута логистика, јер су предложене тачке концентрације биле од 150 до 250 km од многих пољских јединица, од којих је већина била ангажована на линији фронта, а све то тек недељу дана пре планиране пре датума контранапада. Сва прегруписања су била на удару непријатеља; Пилсудски и његово особље су увидели да су то погрешно схватили када је совјетска офанзива почела, пољски контра-напад и чак кохезија читавог пољског фронта били је у хаосу. Сам Пилудски је у својим мемоарима признао да је то било чисто коцкање; одлучио је да настави с тим због пораза политичара, страха за сигурност главног града и превладавајућег осећаја да ће, ако Варшава падне, све бити изгубљено. Само је очајна ситуација навела друге војне заповеднике да иду уз то, јер су схватили да је под тим околностима то био једини могући начин да се избегне поражавајући пораз. План је изгледао тако очајан и неспособан, да су га, када су га пресретали Совјети, одбацили као лош покушај обмане.
Ауторство плана је ствар неких контроверзи. Због политичке слике Пилсудског, био је у великој мери непопуларан код десног крила пољске политике. Штавише, Падеревски је рекао врховним савезничким лидерима да је Вејганд имао идеју; Падеревски је покушавао да искористи америчку подршку за повратак у пољску политику. После битке, многи извештаји сугеришу да је план у ствари припремљен од стране француског генерала Максима Вејганде или од стране пољског начелника штаба Тадеуза Јордана Розвадовског . Према недавним истраживањима, француска војна мисија предложила је само мањи тактички контра-напад двају дивизија. Циљ био би да се Црвена армија гурне 30 km уназад како би се олакшали каснији преговори о прекиду ватре. С друге стране, план генерала Розвадског позвао је на дубље убацивање руских линија из подручја реке Вепш. Међутим, Пилсудски је предложио велику операцију, са значајним снагама које су се обавезале да ће ударити непријатељске снаге а не да их само гурају назад. Плану се успротивила француска мисија, која није веровала да ће се пољска војска моћи прегруписати након повлачења од 600 km. Без обзира на то, дуги низ година, мит је устрајао да је благовремени долазак савезничких снага спасио Пољску, мит у којем Вејганд заузима централну улогу.
Русија мини|десно|100|Совјетски командант Михаил Тухачевски Михаил Тухачевски је планирао да окружи и окружи Варшаву прелазећи реку Вислу, у близини Влоцлавека, на северу и југу тог града, северозападно од Варшаве, и покрене напад са северозапада. Са 24 дивизије у четири војске под својом командом, он је планирао да изведе класични маневар Ивана Паскјевича, који је 1831. године, током новембарског устанка, прешао Вилу у Торуњу и стигао у Варшаву практично без противљења, сломивши пољски устанак. Овај потез би такође смањио пољске снаге из Гдањска, једине луке отворене за испоруке оружја и залиха.
Главна слабост руског плана била је слабо заштићена јужна страна, коју су осигурали само Пинска мочвара и слаба група Мазир (Мозирска). Та јединица се састојала од 57. пешадијске дивизије, 8000, и деловала је као веза између два совјетска фронта (већина руског југозападног фронта била је ангажована у Лвовској бици).
Пољаци су били брзи, чинећи сваки дан одлагање. Москва је одлучила из политичких разлога да ојача Кримски фронт на рачун пољског фронта. То је значило да замењује своје циљеве широм Европе комунистичком револуцијом неком врстом „мирољубиве коегзистенције” са Западом усред унутрашње консолидације.
Прва фаза мини|250п|лево|Позиције у бици Док је Црвена армија напредовала, коњички корпус Гаја Димитријевича, заједно са четвртом војском, прешао је реку Вкру и кренуо према граду Влоцлавеку. 15. и 3. армија су се приближавале тврђави Модлин, а 16. армија се кретала према Варшави. Последњи руски напад на Варшаву почео је 12. августа. Совјетска 16. армија започела је напад на град Рађимин (само 23 km источно од града) и освојио га следећег дана. Овај почетни успех Црвене армије навео је Пилсудског да убрза своје планове за 24 сата.