мини|Лого за Теозофско друштво је окупио различите древне симболе
Теозофија је езотерични религијски покрет основан у Сједињеним Америчким Државама током касног деветнаестог века. Основана је у великој мери од стране руске емигранткиње Хелене Блаватски и ослања се на уверења претежно из њених списа. Класификовани од стране научника религије као део окултистичке струје западног езотеризма, она се ослања на старије европске филозофије као што су неоплатонизам и азијске религије попут хиндуизма и будизма.
Као по учењу Блаватске, теозофија учи да постоји древно и тајно братство духовних присталица познатих као Махатме, који су - иако пронађени широм света – центрирани највише на Тибету. Верује се да су ови мајстори култивисали велику мудрост и наизглед натприродне моћи, а теозофи верују да су они иницирали модерни теозофски покрет кроз ширење својих учења преко Блаватске. Они верују да ови мајстори покушавају да оживе знање о древној религији која је некад била присутна широм света и која ће поново надмашити постојеће светске религије. Теозофске групе ипак не називају свој систем "религијом". Она промовише еманационистичку космологију у којој се универзум перципира као спољашња рефлексија овог Апсолута. Теозофија учи да је сврха људског живота духовна еманципација и тврди да људска душа пролази кроз реинкарнацију након телесне смрти према процесу карме. Она промовише вредности универзалног братства и друштвеног побољшања, иако не прописује посебне етичке кодексе.
Теозофија је основана у Њујорку 1875. године оснивањем Теозофског друштва од стране Блаватски, Хенрија Олкота и Вилијам Куан Џаџ. Блаватски и Олкот преселили су се у Индију, где су основали седиште Теозофског друштва у Адиар, Тамил Наду. Блаватска је описала своје идеје у две књиге, Откривање Исис и Тајна доктрина. Блаватска је више пута оптуживана да је лажно производила наводно натприродне појаве, често заједно са тим "мајсторима". После Блаватскине смрти 1891. године, дошло је до раскола у Друштву, са судијом који је предводио отцепљење Теозофског друштва у Америци. Судијина наследница Кетрин Тинглеј, у Сан Дијегу основана је теозофска заједница по имену Ломаланд. Друштво са седиштем у Адијару касније је преузела Ани Бесант, под којом је у највећој мери расла током касних 1920-их, пре него што је опала. на својој највећој мјери током касних 1920-их, пре него што је пропала.
Теозофија је одиграла значајну улогу у упознавању западних земаља са јужноазијским религијама, као и у охрабривању културног поноса у разним јужноазијским земљама. Различити истакнути уметници и писци такође су били под утицајем теозофских учења. Теозофија има међународно праћење, а током 20. века је било на десетине хиљада присталица. Теозофске идеје су такође утицале на широк спектар других езотеричних покрета и филозофија, међу којима су Антропозофија,Church Universal and Triumphant, и Нју Ејџ.
Дефиниција Оснивач теозофије, Рускиња Хелена Блаватска, инсистирала је на томе да то није религија, иако је назвала модерним преносом "некада универзалне религије" за коју је тврдила да је постојала дубоко у људској прошлости. Да теозофија не треба да буде означена као религија, јесте тврдња коју су одржале теозофске организације, које је уместо тога сматрају системом који обухвата оно што они виде као "суштинску истину" у основи религије, филозофије и науке. Као резултат тога, теозофске групе дозвољавају својим члановима да буду друге религијске припадности, што резултира са теозофима који се такође идентификују као хришћани, будисти или хиндуси. Неки научници религије који су проучавали теозофију су је окарактерисали као религију. У историји теозофског покрета, Брус Ф. Кампбел напоменуо је да је теозофија промовисала "религиозни поглед на свет" користећи "експлицитно религијске термине" и да њена централна начела нису недвосмислена чињеница, већ се ослањају на веровање. Олав Хамер и Микаел Ротштајн су га назвали "једном од најзначајнијих религијских традиција модерног света". Различити научници су указали на његову еклектичну природу; Џозелин Гудвин описао га је као "универзално еклектични религиозни покрет", док је научник Ј. Џефри Френклин окарактеризирао теозофију као "хибридну религију" за своју синкретичку комбинацију елемената из разних других извора. Научници су такође класификовали теозофију као облик западног езотеризма. На пример, Кампбел га је назвао "езотеричном верском традицијом", док га је историчар Џои Дикон назвао "езотеричном религијом". Конкретније, сматра се да је то облик окултизма. Заједно са другим групама као што је Херметички Ред Златне Зоре, Теозофско Друштво је виђено као део "окултног препорода" који се догодио у западним земљама током касног деветнаестог века. Историчар религије Воутер Ханеграф је приметио да је теозофија помогла да се успоставе "суштинске основе за езотеризам 20. века". Иако се теозофија ослања на индијска религијска уверења, социолог религије Кристофер Партриџ је приметио да је "теозофија у основи западна. То јест, теозофија није источњачка мисао на Западу, већ западњачка мисао са источњачким укусом."
Етимологија мини|Блаватска и Олкот, два од оснивача Теозофског друштва На састанку Miracle club у Њујорку 7. септембра 1875. године, Блаватски, Олкот и Џаџ су се сложили да оснују организацију, а Чарлс Сотеран је сугерисао да га зову Теозофско друштво. Пре усвајања имена "теозофско", расправљали су о разним потенцијалним именима, међу којима су Египатолошко друштво, Херметичко друштво и Розенкројцерско друштво. Овај термин није био нов, јер су га већ у различитим контекстима користили филатежани и хришћански мистик Јакоб Бохм. Етимолошки, термин је дошао од грчког theos ("бог(ови)") и sophia ("мудрост"), што значи "бог-мудрост", "божанска мудрост", или "мудрост Божија" . Појам теозофија појавио се (и на грчком и на латинском) у делима раних црквених отаца, као синоним за теологију. У својој књизи "Кључ теозофије", Блаватска је тврдила да су термин "теозофија" сковали "александријски филозофи", посебно Амонијус Сакас.
Да теозофија Блаватске није једини покрет који користи термин "теозофија" резултирао је научним покушајима да се разликују различите струје. Гудвин је нацртао поделу тако што је споменуо Блаватски теозофију великим словом, а старију, боемску теозофију са малим словом. У исто време, учењак езотеризма Воутер Ј. Ханеграф разликовао је Блаватски покрет од старијег истоименика називајући га "модерном теозофијом". Следбеници Блаватски покрета познати су као теозофи, док присталице старије традиције називају теозофичарима. Изазивајући одређену конфузију, неколико теозофа - као што је Ц. Ц. Масеи - били су и теозофичари. У ранијим годинама покрета Блаватски, неки критичари су га називали "неотеозофијом" да би га разликовали од старијег хришћанског теозофског покрета. Термин "неотеозофија" касније ће бити усвојен у модерном теозофском покрету, где је коришћен - углавном погрдно - да се опишу учења која су промовисали Ани Бесант и Џарлс Вебстер Леадбетер од стране оних који су се противили њиховим обновама. Према научнику религије Џејмсу А. Сантучију, разлучивање онога што појам "теозофија" значи раним теозофима "није тако очигледно као што би се могло помислити" . Као што га је користио Олкот, појам "теозофија" је био примењен на приступ који је наглашавао експериментисање као средство за учење о "невидљивом универзуму"; супротно, Блаватска је користила тај израз у односу на гносу у вези са поменутим информацијама.
Веровања и учења Иако списи истакнутих теозофа износе скуп учења, само Теозофско друштво наводи да нема званична увјерења с којима се сви чланови морају сложити. Она, дакле, има доктрину, али је не представља као догму. Друштво је изјавило да једино начело на који би сви чланови требало да се обавежу јесте "да се формира средиште Хуманог Универзалног Братства без разлике у раси, вери, полу, касти или боји". То значи да су постојали чланови Теозофског друштва који су били скептични према многим, или чак свим теозофским доктринама, иако су на ставили да симпатишу њен основни циљ универзалног братства. Као што је приметио Сантући, теозофија је "изведена првенствено из списа" Блаватске, али су ревизије и иновације произвели и каснији теозофи попут Ани Бесант и Џарлса Леадбетер. Блаватска је тврдила да ове теозофске доктрине нису њен властити изум, већ да су примљене од братства тајних духовних познаваоца које је назвала "мајстори" или "махатме".
Мајстори мини|Слика Хермана Шмицена из 1884. године о два мајстора с којима је Блаватска тврдила да је у контакту, Кут Хуми (лево) и Мориа (десно). Централна идеја теозофског веровања је да група духовних присталица познатих као мајстори не само да постоје већ су одговорни за производњу раних теозофских текстова. За већину теозофа, ови господари се сматрају стварним оснивачима модерног теозофског покрета. У теозофској литератури, ови господари су такође означени као махатме, присталице, мајстори мудрости, мајстори самилости и старија браћа. Сматра се да су они братство људи који су веома развијени, како у смислу напредног моралног развоја тако и интелектуалног достигнућа. Тврди се да су постигли изузетно дуг животни век, и да су стекли натприродне моћи, укључујући видовитост и способност да одмах пројектују своју душу из свог тела на било коју другу локацију. То су моћи које су наводно постигли кроз дугогодишњу обуку. Према Блаватској, крајем 19. века њихова главна резиденција била је у хималајском краљевству Тибета. Она је такође тврдила да су ови господари били извор многих њених објављених радова.
Верује се да мајстори чувају древно духовно знање света и представљају Велико Бело Братство или Белу ложу која пази на човечанство и води његову еволуцију. Међу онима које су рани теозофи тврдили да су мајстори биле су библијске личности попут Абрахама, Мојсија, Соломона и Исуса, азијских религиозних фигура као што су Гаутама Буда, Конфучије и Лаози, и модерни појединци као што су Јакоб Бохме, Алесандро Каљостро и Франц Месмер. Међутим, најистакнутији мајстори који се појављују у теозофској литератури су Кут Хоми (понекад Кутхуми) и Мориа, с којима је Блаватска тврдила да је у контакту. Према теозофском веровању, мајстори приступају онима за које се сматра да су достојни да се упусте у науковање или школовање. Ученик би тада пролазио кроз неколико година условне казне, током којих би морао да живи животом физичке чистоће, да остане чедан, апстинентан и равнодушан према физичкој раскоши. Блаватска је охрабрила стварање слика мајстора. Најзначајнији портрети мајстора који су настали су 1884. године од стране Хермана Шмицена. Према научнику религије Масиму Интровигнеју, Шмиценове слике Морије и Кут Хумија добиле су "полу-канонички статус" у теозофској заједници, и које се сматрају светим објектима, а не само декоративним сликама.
Кампбел је напоменуо да за не-теозофа, тврдње су о постојању мајстора међу најслабијим које је створио покрет. Такве тврдње су отворене за испитивање и потенцијално оповргавање, са изазовима за постојање мајстора, дакле поткопавајући теозофска уверења. Идеја о братству тајних присталица имала је дугачак педигре који се протезао неколико векова пре утемељења теозофије; такве идеје се могу наћи у раду розенкројцера и популаризовале су у фиктивној литератури Едварда Булвер-Литона. Идеја да се поруке пренесе на медијума кроз духовно напредне ентитете такође је била популаризована у време настанка теозофије кроз духовни покрет.
Религија древне мудрости