Теофил Димић (Баваниште код Ковина, 1828 — Сремски Карловци, 5. фебруар 1912) био је учесник српске револуције 1848—1849. године, просветни радник у време српског народног препорода у Војводини: професор Карловачке гимназије, надзорник српских школа у Срему, директор препарандије у Сремској Митровици и научник.
Биографија
Теофил (Теја) Димић је рођен 1828. годинепрема Српском биографском речнику. У успоменама из 1898. године (в. Димић (1898)) Димић каже за себе да је „осамдесетогодишњак“, што би значило да је рођен 1818. г. Према другим изворима умро је у 91. години живота, дакле година рођења би била 1821 или 1822. у месту Баваниште код Ковина у Банату од оца Саве, свештеника, и мајке Марте. Похађао је богословију у Вршцу.Урош Миланковић: Просвета човека и образованије јестества. Беч, 1847. Стр. 112
Револуција 1848—1849.
Заједно са најстаријим братом Аксентијем, свештеником,Poreklo.rs: Порекло презимена Димић. Коментар Јована Димића од 21. септембра 2017. у 22:11. Теофил Димић је представљао Баваниште у Мајској скупштини 1848. у Сремским Карловцима. Ту је изабран у Главни народни одбор, који је, на челу са Ђорђем Стратимировићем, израдио устав за Српску Војводину и служио као њена влада. У разним саставима Главног одбора Димић је био члан Финансијско-економске управе, Војног савета и Врховног суда . Врховни суд је у јулу 1848. због сарадње са мађарском страном на затворску казну осудио Јакова Игњатовића, који је и поред тога Димића у својим мемоарима описао као младог човека коме је у центру револуционарног покрета „више стало до човечанства него до фанатизма”. Димић је део својих сећања на време револуције и оружане сукобе објавио у новинама Бранику и Застави.
Просветни рад
После пропасти политичке самоуправе Срба и успостављања царске круновине а касније мађарске власти у Војводини, Димић се посветио научно-просветном раду. Био је архивар Карловачке патријаршије. Од 1853. је предавао на Карловачкој гимназији, прво као суплент па као професор природних наука, математике и немачког језика. 1858. је прешао у Сремску Митровицу на положај директора препарандијеБабић, Лупуровић и надзорника (инспектора) српских народних школа у Срему одн. на теријторији Петрoварадинске регименте, где је допринео развоју српског школства. Био је међу оснивачима Српске грађанске читаонице, данашње библиотеке у Сремској Митровици 1866. године.Петровић: Библиотекe Срема.
мини|220п| потпис: 22. декемвриа 1868, Теофил Димић, управ. школа
Научник
Као научник се посебно бавио ботаником и зоологијом. 1856. године је надопунио хербаријум који је започео Андреj Волни 1797. године у Карловачкој гимназији и који се и данас тамо чува као заштићен споменик природе. Изучавао је сремску флору и народне називе биљака. Био је члан аустријског зоолошко-ботаничког друштва (нем. Zoologisch-botanische Gesellschaft).Verhandlungen der kaiserlich-königlichen zoologisch-botanischen Gesellschaft in Wien, Band VIII. Wien, 1858, стр. ХХ
Као универзални учењак, био је такође дописник царске и краљевске централне комисије за истраживање и одржавање уметничких и историјских споменика (нем. Königlich-kaiserliche Central-Commission für Erforschung und Erhaltung der Kunst- und historischen Denkmale)Mittheilungen der K.K. Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Kunst- und Historischen Denkmale, Wien 1877, стр. IV, 1880, стр. V, 1883, стр. VI. На подстицај Српског ученог друштва 1867. године је истражио последње године живота Филипа Вишњића у сремском селу Грк (данас Вишњићево).Пројекат Растко - Дрина: Како се стварао мит о нашем Хомеру
мини|220п|лево|У библиотеци Теофил Димић у Баваништу одржавају се Дани ћирилице.
Умро је 5. фебруара 1912. године у Сремским Карловцима, где је и сахрањен.
Теофил Димић није имао деце. Имао је три старија брата, два свештеника и једног трговца, и једног млађег брата, лекара. Иначе, разграната породица Димић води порекло од Диме Путника, Цинцарина који се из Егејске Македоније доселио у Војводину у време сеоба средином 18. века, и дала је бројне научно-просветне раднике, укључујући Аксентија, Теодора, Петра, Ђуру Б., Душана (Гугу), Платона Димића и Емилију Димић, жену Богољуба Јовановића.Српски биографски речник (2007). Књига 3, Д-З.
У његову част, библиотека у родном Баваништу, огранак ковинске библиотеке „Вук Караџић“, носи име „Теофил Димић“.
Види још Карловачка митрополија
Референце
Литература
Јова Адамовић: Привилегије српског народа у Угарској и рад Благовештенског сабора. Загреб, 1902. Милорад Бабић, Душко Лупуровић: Учитељи српских народних школа у земунском и карловачком протопрезвитерату 1870. године. У: Годишњак Завичајног дручтва „Стара Бешка“ 3. Бешка 2013. Стр. 99-121. Теофил Димић: Списак цоологическо-ботаническе сбирке год. 1855/56 набављене. У: Четврти програм Велике гимназије карловачке за школску годину 1856. Нови Сад, 1856. Теофил Димић: Отворено писмо. Бр 72, 12. мај 1898. Читуља 1848. год. Бр. 75, 17. мај 1898. и Бр. 78, 22. мај 1898. Први нападај - на ускрснуту младу Војводину српску од Ц. к. Војске (други дан Духова 1848. године). Бр.84, 3. јун 1898, Бр.85, 5. јун 1898. и Бр.86, 7. јун 1898. После 50 година. Свршетак из мојих „успомена“ из 1848. и 1849.г. Бр.87, 9. јун 1898. У: Застава. Нови Сад, 1898. Теофил Димић: Мој животопис. Рукописно одељење Матице српске, М 6.179. Жарко Димић: ђорђе Стратимировић у револуцији и рату 1848–1849. Нови Сад, 2015. Јован Ердељановић: Срби у Банату. Нови Сад, 1992. Јаков Игњатовић: Рапсодије из прошлог српског живота - Мемоари. Нови Сад, 1953. Милена Јовановић: Из Хермесове палестре - прилог историји класичне филологије код Срба. Београд, Стојан Новаковић: К биљешкама о Филипу Вишњићу. У: Гласник Српског ученог друштва ХХII. Београд, 1867. Стр. 77-78. Весна Петровић: Године, књиге, читаоци: Српска грађанска читаоница-Библиотека „Глигорије Возаровић“ (1866-2016). Нови Сад: Сајнос, . Душан Ј. Поповић: О Цинцарима. Прилози питању постанка нашег грађанског друштва. 2. допуњено изд., Београд, 1937 Ивана Б. Спасовић: образовање женске деце у јужном Bанату од 1874. до 1918. године. Београд, 2013 Српски биографски речник. Књига 3, Д-З. Нови Сад: Матица Српска, 2007. Љубивоје Церовић: Срби у Румунији. Темишвар: Савез Срба у Румунији, 2000. На румунском: Sârbii din România. Timişoara: Uniunea Sârbilor din România, 2005. Закључци Мајске скупштине одржане у Сремским Карловцима маја 1848. године. Сремски Карловци, 1848. Проглас са закључцима народне Скупштине 1848. и оснивање Главног народног одбора. Сремски Карловци, 1848.
Спољашње везе Весна Петровић: Библиотеке Срема - од читалишта до корисничких сервиса. 021.rs: Karlovačka gimnazija čuva herbarijum star 300 godina
Категорија:Рођени 1828. Категорија:Умрли 1912. Категорија:Ковинци Категорија:Учесници револуције 1848. Категорија:Српски професори Категорија:Историја образовања у Србији Категорија:Српски ботаничари