Предкњижевни и књижевни период Латински језик је уступио место романским језицима након 7. века, а период локалног идиома у којем су сви источнороманску језици још увек били у контакту познат је као заједнички румунски. До 9. века, он је већ имао структуру јасно различиту од осталих романских језика, са значајним разликама у граматици и фонологији, поставши део балканског језичког савеза. Садржао је око стотину позајмљеница из словенских језика, попут речи труп, али не и мађарске или турске речи. Пре 11. века, заједнички румунски се поделио на северну групу (дакоромански) и јужну групу (аромунски). thumb|250x250px|Њакшуово писмо је најстарији преживели документ написан на старорумунском језику који се може прецизно датирати. Пре 16. века језик није био стандардизован. Иако се сматра да су први списи на ћирилици настали у другој половини 15. века, ниједан није сачуван. Црквенословенски језик био је примарни језик цркве и администрације у Влашкој и Молдавији.

Ротацистички текстови су религијски рукописи из Молдавије. Међу њима је Хурмузакијев псалтир (датиран воденим жиговима између 1491–1504), што га чини најстаријим сачуваним рукописом на румунском језику.

Од друге половине 16. века румунски улази у употребу у хроникама. Григоре Уреке написао је прву хронику на румунском, препознавши латинско порекло језика. Његов рад наставили су Мирон Костин и Јон Некулче, док је Димитрије Кантемир написао први румунски роман (Istoria ieroglifică).

Штампана књижевност thumb|240px|Соба ђакона Коресија и његова штампарија Штампарија је уведена у Влашку током владавине Радуа IV Великог (1467–1508) и смештена у Трговиште, тадашњу престоницу земље. Главни посао обавио је јеромонах Макарије, а прве књиге, писане на црквенословенском језику, били су верски текстови: Служабник из 1508, Октоих из 1510. и Трговишко четворојеванђеље из 1512. године.

Прву штампарију у Трансилванији основао је магистрат Теобалдус Грифијус у Сибињу, граду који је тада пролазио кроз лутеранску реформацију. Овде је 1544. године Филип Молдовану (познат и као Филип Сликар или Филип Малер) одштампао „Румунски катихизис” (Catehismul românesc), прву књигу на румунском језику. Мање од 20 година касније, ђакон Кореси је у Брашову одштампао низ књига на румунском, уз друге на црквенословенском језику. Већина раних превода ослањала се на црквенословенске текстове. Изузетак је била „Орашјанска палија” (Palia de la Orăștie), која се углавном ослањала на текстове на мађарском језику. Такође, на почетку овог периода ретки су текстови писани латиницом, а међу њима су калвинистичка антологија Псалама написана око 1570. и „Оче наш” (Tatăl Nostru) објављен 1593. године у Кракову.

Током наредна два века, бројне штампарије су радиле, повремено или непрекидно, у градовима као што су Алба Јулија, Брашов, Букурешт, Бузау, Кмпулунг, Клуж-Напока, Јаши, Себеш, Сибињ, Снагов и Трговиште. Неке књиге су штампане и изван румунског говорног подручја; на пример, „Псалтир у стиховима” молдавског архиепископа Дософтеја штампан је у Униву 1673. године, док је преводе са италијанског и немачког језика штампао румунски штампар Влад Боцулеску у Милану око 1760. године.

Види још Прва румунска школа Румунска ћирилица

Референце

Категорија:Историја румунског језика