Карл Емил Вилхелм Милес, рођен Андешон (шв. Carl Emil Wilhelm Milles; Книвста, 23. јун 1875. — Лидинге, 19. септембар 1955) био је шведски вајар. Радио је углавном у Европи, а неко време и у Сједињеним Америчким Државама. Познат је по својим фонтанама и споменицима.

Одрастање Карл Милес је био син поручника Емила "Милеа" Андешона и његове супруге Валборг Тисел, која је умрла 1879. године рађајући треће дете. Карл Милес је тада имао старију сестру и млађег брата, а када му се отац поново оженио, деце је било укупно шесторо. Двоје је радило у пољу уметности: Милесова сестра Рут Милес (1873–1941) постала је вајар, а полубрат Еверт Милес (1885–1960) постао је архитекта.

Године 1892. Карл Милес је почео да учи столарски занат. Напустио је школу и похађао вечерње часове у једној техничкој школи у Стокхолму, чији је званични ученик постао три године касније. Године 1897. добио је стипендију у вредности од 200 круна од Шведског столарског удружења и с тим новцем отпутовао у Париз. Тамо је живео неколико година зарађивајући резбарењем декоративних предмета. У Паризу је студирао анатомију на факултету École nationale supérieure des Beaux-Arts где је оставио снажан утисак на француског вајара Огиста Родена. На међународној изложби у Паризу Exposition Universalle 1900, добио је сребрну медаљу. У Паризу је, инспирисан надимком свог оца "Миле" који боље лежи француском језику, он променио своје презиме, тако да више није Карл Андешон, већ Карл Милес.

Живот и дело мини|Карл и Олга Милес, 1903. По повратку из Париза отпутовао је у Немачку (Минхен), Холандију и касније Белгију. Године 1902. добио је задатак да исклеше Камени споменик (Sten Sturemonumentet) у Упсали (завршен 1925. године), који је народна маса убрзо запазила, због чега се убраја у једно од Милесових дела која су га пробила у свет великих вајара.

1903. Карл Милес је добио задатак да направи три различита украса за новоотворено Краљевско драмско позориште у Стокхолму. На фасади је исклесао неколико маски за лице, а у фоајеу је направио бисту краља. Заједно са шведским вајаром Готфридом Лашоном направио је постоља за осам спољашњих мермерних стубова и лукове који подупиру лођу, средишњи део фасаде са два путоа који носе грб Шведске. Милес је исклесао и пет женских фигура које се налазе на средини фасаде и које представљају Архитектуру, Поезију, Драматику, Скулптуру и Сликарство.Statens Fastighetsverk, Carl Milles gipsförlagor hittar hem. Pressmeddelande 2002-06-12. Statens Fastighetsverk överlämnar vindsfynd till Millesgården. мини|Карл Милес и Елен Кеј Године 1904. се доселио у Минхен, где је 1905. године оженио аустријску портретну сликарку Олгу Гранер, с којом се спријатељио у Паризу 1899. године. У својим раним писмима је на не у потпуности течном немачком назива "Mein kleines Hasselnuss" (Мој мали лешник). Нису имали децу.

Од 1920. до 1931. године радио је као професор на Краљевском институту за уметност у Стокхолму. Током овог периода добијао је позиве за изложбе широм Шведске. Након тога излагао је у Либеку и Хамбургу. Године 1927. одржао је самосталну изложбу у Галерији Тејт у Лондону. Године 1929. по први пут је посетио САД. Милес је полако постао међународно признат као вајар и то не само захваљујући Галерији Тејт. Један од разлога што је одлучио да емигрира је тај што се Олги Милес није допадао живот у Шведској.Carl Milles – en biografi, sida 217

Пошто га је посао водио у САД"Livet efter döden - Carl Milles märkligaste verk" (bilder återgivna av Se med tillstånd av Life Magazine), Tidningen Se nr 41, 1948, sid 16-17, Åhlén & Åkerlunds, Stockholm. Läst 29 oktober 2018 Карл Милес се 1931. године преселио са супругом Олгом у Блумфилд Хилс, предграђе Детроита. Амерички држављанин постаје 1945. године. Након двадесет година у Сједињеним Америчким Државама Милес се вратио у Европу. Живели су у Риму, у кући коју му је поклонила Академија уметности Кренбрук. Они су му израдили и атеље који му је, уз кућу, дат на бесплатно коришћење до краја живота.

Један од његових посљедњих радова била је Аганипина фонтана, израђена 1956. године у Метрополитанском музеју уметности у Њујорку. Последњи рад је фонтана Светог Мартина, група бронзаних скулптура коју је Милес правио у периоду 1950-1955. за Канзас Сити, а која је откривена тек три године након његове смрти. Милес је умро 1955. године и сахрањен је у капели Lilla Skogskapellet заједно са својом супругом Олгом, преминулом 1967. године.

Списак скулптура Поређане су по абецедном реду са годином настанка и местом на којем су изложене. Неке мање скулптуре које се налазе у оквиру других скулптура остаће именоване као цела група. Исто важи и за фонтане.

Aganippefontänen, 1955, Метрополитан у Њујорку и Millesgården Bågskytten, без Liljevalchs konsthal l и Prins Eugens WaldemarsuddePrins Eugens Waldemarsudde у Стокхолму Danserskorna, 1915, Музеј уметности у Гетеборгу Delawaremonumentet, 1938, Вилмингтон, САД Dianafontänen I, 1927–1928, Стокхолм Dianafontänen II, 1929–1930, на имању Skytteholm Dödsängeln, 1921, Стокхолм, општина Екере Europa och Tjuren, 1926, Велики трг у Халмстаду Industrimonumentet, 1926, Стокхолм Flöjtspelande ängel, Линдиге и Шевде Flygarmonumentet, 1931, Karlaplan у Стокхолму Folkungabrunnen, 1927, фонтана од црног гранита, са Folke Filbyter till häst, статуом од бронзе, на Великом тргу у Линћепингу Fredsmonumentet eller Indiansk fredsgud, 1936, St. Paul, Минесота, САД Genius или Lyrspelande ängel, 1932–1940, Стокхолм Gud Fader på Himmelsbågen, или Gud Fader på Regnbågen бронзана скица 1946 Guds hand, 1954, првобитно исклесана за Ешилструну, налази се и у САД-у, Јапану, Аустралији, Индонезији Indian med kanot или Spirit of Transportation, 1954, Детроит, САД и Millesgården Johannes Rudbeckius, 1923, Västerås, код цркве Västerås domkyrka и гимназије Rudbeckianska gymnasiet. Jona och valfisken, 1932, Eшилструна, Millesgården и Cranbrook Academy of Art у САД-у Lilla Tritonen, 1916, Стокхолм Musicerande änglar, 1949–50, више градова у САД-у и у Јевлеу, као и у Millesgården Människan och Pegasus, 1950, између осталог и у Малмеу Lilla Najaden или Najad med snäckor i händerna, 1916, Millesgården и Јевле Orfeusfontänen илиOrfeusgruppen, 1926–36, трг Hötorget у Стокхолму Poseidon med brunnskar, 1927 & 1930, Гетеборг и једна реплика је у Millesgården Sankt Martins fontänen или Sankt Martinsmonumentet, 1950–1955, Канзас Сити, Мисури Sjöguden, 1913, Стокхолм Skridskoprinsessan, 1948, Millesgården Solglitter eller Najad på delfin, 1918, Millesgården и Сулна Solsångaren, 1926, Стокхолм Sten Sturemonumentet, започета 1902, завршена 1927, Упсала Till en annan värld, 2008, на раскрсници Södra Kungsvägen-Lejonvägen у Линдигеу Två vildsvin или Vildsvin, 1929, Millesgården Gustav Vasa, 1907 och 1925, Нордијски музеј у Стокхолму Vingarna, 1908–10, Гетеборг, Упсала, Стокхолм Милесове поставке изложене су између осталог и у Народном музејуNationalmuseum и Музеју модерне уметностиModerna museet у Стокхолму

Галерија

Референце

Литература

Erik Näslund (1991). Carl Milles - en biografi. Höganäs: Förlags AB Wiken. 7605299. Anders Bergström (2004). Millesgården - Arkitektur och trädgård. Stockholm: Atlantis. H. Cornell (1963). Carl Milles: Hans verk. Stockholm: Norstedt & Söner. 336411

Спољашње везе

Abel, Ulf: W. Carl E Milles (1985-1987) Интернет страница Millesgården

Категорија:Рођени 1875. Категорија:Умрли 1955. Категорија:Шведски уметници Категорија:Вајари