Новинарство или журналистика (, од – журнал = „новине”), је област комуникационих наука, професија и вештина сакупљања, припреме, уређивања и дистрибуције вијести путем низа медија као што су памфлети, новине, магазини, књиге, радио, телевизија, а у новије време и преко савремених дигиталних комуникација као што је интернет. Појам новинарство се у почетку односио на преношење актуелних догађаја широј публици, преко штампаних медија као што су новине, али са развојем новијих технологија, као што су радио, телевизија и интернет, значење појма проширило и данас подразумева све штампане, електронске и дигиталне медије преко којих се преносе актуелна дешавања.
Схватање одговарајуће улоге новинарства варира међу земљама. У неким нацијама, медији су под утицајем владиних интервенција, и нису потпуно независно тело."10 Most Censored Countries," Committee to Protect Journalists, 2 May 2012, page retrieved 23 May 2013. У другима, медији су независни од владе, али је њихова профитна мотивација у сукобу са уставним заштитама слободе штампе. Приступ слободно доступним информацијама које прикупљају независна и конкурентна новинарска предузећа са транспарентним уредничким стандардима могу да омогуће грађанима да ефективно учествују у политичком процесу. У Републици Србији, право на слободу медија и изражавања је заштићено Уставом Републике Србије. У 2020. години, Србија је на 93. месту у свету на листи рангирања земаља по питању слободе извештавања, према извештају организације "Репортери без граница"."https://rsf.org/en/Serbia.
Улога и статус новинарства, заједно са улогом и статусом масовних медија, је прошла кроз мноштво промена током задњих деценија са напретком дигиталне технологије и објављивањем вести на интернету. Ово је довело до промена у потрошњи канала штампаних медија, пошто људи све више читају вести путем е-читача, паметних телефона и других електронских уређаја. Тиме су новинске организације подстакнуте да у потпуности монетизују своје дигитално крило, као и да импровизацију у контексту у којем они објављују вести у штампи. У медијским просторима редакције су смањиле број свог особља и покриће путем традиционалних медијских канала, као што је телевизија, како би се ускладили са опадајућом потражњом. На пример, између 2007 и 2012, -{CNN}- је редуковала своје покриће на скоро половину свог оригиналног трајања емисија.">," the Pew Research Center's Project for Excellence in Journalism, 2 May 2012. Приступљено 23 May 2013.
Ова компактност покрића је повезана са широко заступљеним осипањем публике, пошто велика већина учесника недавних студија показује промене преференција у погледу конзумирања вести. Дигитална ера је произвела нову врсту новинара у којој обични грађани имају већу улогу у процесу стварања вести, са порастом заступљености грађанског новинарства омогућеног доступношћу интернета. Користећи видео камере опремљене микрофонима, активни грађани сад имају могућност прављења снимака вести о догађајима и отпремања на канале попут Јутјуба, које често откривају и користе главни медији. У међувремену, лак приступ новостима путем мноштва онлајн извора, као што су блогови и други друштвени медији, довео је до тога да читаоци имају могућност приступа вестима са знатно ширег опсега званичних и незваничних извора, уместо само од традиционалних медијских организација.
Продукција
Новинарске конвенције варирају од земље до земље. У Сједињеним Државама, новинарством се баве медијске организације као и појединци. Блогери су често, али не увек, новинари. Савезна трговинска комисија захтева да блогери који добијају бесплатне промотивне поклоне, а затим пишу о тим производима, морају да објаве да су примили бесплатне производе. Сврха тога је елиминисање сукоба интереса и заштита потрошача.The FTC’s Endorsement Guides: What People Are Asking | Federal Trade Commission
„Лажне вести” су дистрибуиране информације које намерно нису истините или су произведене од стране непоузданих организација. Лажне вести се лако шире на друштвеним медијима као што су лажни новински вебсајтови. Читаоци могу да утврде да ли је вест лажна по томе да ли је објављена од стране кредибилне новинске организације. Веродостојна новинска организација је инкорпорирани ентитет; има уредништво; и има јасну поделу између уредничких и огласних одељења. Веродостојне новинске организације, и њихови запослени, припадају једној или више професионалних организација, као што су Америчко удружење новинара, Друштво професионалних новинара, Истраживачки новинари и уредници, или Светско удружење онлајн новинара. Све те организације имају етичке кодове којих се чланови морају придржавати. Многе новинске организације имају своје сопствене етичке кодове којима се руководе новинари професионалних публикација. Њујорк тајмсов кодекс стандарда и етикеStandards and Ethics | The New York Times Company се сматра посебно ригорозним.
Кад пишу причу, новинари имају у виду објективност и наклоност. Неки типови прича имају за циљ представљање ауторових личних мишљења; други типови прича су уместо тога у већој мери неутрални или балансирани. У физичким новинама, информације су организоване у секције и стога се лако може видети које приче су мишљења, а од којих се очекује неутралност. У онлајн издањима, многе од тих подела нису јасне. Читаоци морају да обрате пажњу на наслове и елементе дизајна да би осигурали да разумеју новинарове намере. Комади са мишљењима генерално пишу регуларни колумнисти или се појављују у специфичним секцијама. Репортаже, најновије вести, и чисте вести генерално нису перспективе.
Према Роберту Мекчеснију, здраво новинарство у демократској земљи мора да пружи мишљење људи на власти и оних који желе да буду на власти, мора да произведе опсег мишљења и мора да узме у обзир информативне потребе свих људи. Многе дебате расправљају о томе да ли се од новинара „очекује” да буду „објективни” или „неутрални”. Новинари су људи који производе вести из и као део одређеног друштвеног контекста. Они се руководе професионалним етичким кодексима и труде се да представљају све легитимне тачке гледишта.
Репортажа
„Репортажа је метод писања медијског текста који има посебну популарност код медијске публике.”Татјана Тапавички Дуроњић, Комуницирање у медијасфери, Bard- fin d.o.o., Београд, Романов Бања Лука. (2011). pp. 148. Репортажа је композицијски и структурално лабав концепт садржаја. Репортажа не познаје шаблоне ни правила, када је реч о структури садржаја репортажног текста. Писац репортаже бира и одређује гледиште и „компонује” садржај репортаже. Циљ писања репортаже је да изазове одређени степен емпатичности медијске публике. Репортажу одликује „лежернији” стил писања, због чега се често схвата као уметничка форма писања у медијима.
„У репортажама се појављују не само когнитивне и конативне функције језика већ и естетска и експресионистичка функција, с обзиром на степен уношења емоција, детаља, динамике, слика и сл”.Татјана Тапавички Дуроњић, Комуницирање у медијасфери, Bard- fin d.o.o., Београд, Романов Бања Лука. (2011). pp. 149.
Писац репортаже комбинује фактографију са дескрипцијом, личним импресијама и сликама актера или саговорника. „Изношење детаља од посебне је важности за сваки текст репортаже, а компоновање детаља са фактографијом неминовни је захтев за писца репортаже.” Савремена репортажа ни по форми није усклађена нити стандардизована. Може бити различите новинарске дужине. Раније се сматрало да добра репортажа не постоји ако је не прати ¾ картице новинарског текста. Краћи текстови писани у стилу репортаже сматрани су цртицама. Потискивањем цртице из медијске продукционе праксе, форма репортаже постала је флексибилнија.
У онлајн медијима, под репортажом се често налазе садржаји који би некада били означени као новинарске цртице или кратке приче. Репортажу пишу најчешће новинари са посебним сензибилитетом према друштвеној стварности.Татјана Тапавички Дуроњић, Комуницирање у медијасфери, Bard- fin d.o.o., Београд, Романов Бања Лука. (2011). pp. 150.
Врсте
Репортажа може бити новинарска и уметничка.
Новинарска репортажа је по обиму кратка, жива, убедљива слика о савременом, свакодневном животу и људима. У новинарској репортажи писац не пише о себи. Једино је допуштено да новинар изнесе став о људима и појавама, али веома кратко, јасно и конкретно. Уметничка репортажа има све елементе као и новинарска, али је ближа правој приповеци.
Репортажа има широк круг читалаца јер се редовно налази у дневној штампи. Добар писац репортажа не преноси само чињенице, већ и атмосферу догађаја, прецизна запажања, износи мноштво детаља, уверљивих и истинитих цитата. Бави се преносом драматургије и анализом догађаја.
Значај репортаже огледа се у томе што је многи истраживачи и теоретичари користе као секундарни извор информација.
Радио и ТВ репортажа
Радио и ТВ репортажа су, сразмерно значају и утицају који остварују, поља изузетно јако мало обрађивана. Данашњи радио и телевизија су превазишли оне класичне уџбеничке поделе репортажа на: социјалне, путописне, ратне спортске, научне итд., јер су постале компилација свега тога. Постоји још једна техничка подела, а то је подела према медију у коме се репортажа објављује. Тако се у новинама и часописима објављује новинска, на радију- радијска, а на телевизији, наравно, телевизијска.
,, Циљ радио и ТВ репортаже је да буду документи времена, онај печат који оставља траг у животу. И још више, да мења и сам живот и људе, да креира њихове ставове, едукује, опомиње, једноставно, да буде свест људи и времена садашњег."Неда Тодоровић, Савремено новинарство, Факултет политичких наука Универзитета у Београду, Чигоја штампа, 1998.
Улога мини|усправно|Волтер Липман. године
Током 1920-их, док је модерни журнализам почињао да поприма своју форму,journalism.ku.edu писац Волтер Липман и амерички филозоф Џон Дјуи дебатовали су улогу новинарства у демократији. Њихове различите филозофије и даље карактеришу дебату о улози новинарства у друштву и држави.
За Липмана, новинарство испуњава улогу посредника, или преводиоца, између опште јавности и политичке елите. Липман је резоновао да јавност није у могућности да процењује све комплексније стање флуктуације чињеница модерног друштва; и да стога постоји потреба за посредником који би филтрирао вести. Новинари врше ту посредничку улогу, записујући размену информација међу елитама, дестилишући је, и преносећи обрађени садржај на јавност. Јавност може да утиче на одлуке елите путем изборних гласања; у међувремену, елита води посао употребе моћи. Ефективно, Липманова филозофија ставља јавност на дно ланца моћи, тако да она наслеђује своје информације од елите.
мини|усправно|лево|Џон Дјуи Липманов елитизам је имао последице које је он сам осуђивао. Као апостол историцизма и науцизма, Липман није само сматрао да је демократска влада проблематична вежба, већ је сматрао да су свим политичким заједницама, без обзира на опредељење, потребне смјернице трансцендентног партизанства ради тачних информација и непристрасног расуђивања. У делима „Слобода и вести” (1919) и "Јавно мњење" (1921) Липман је изразио наду да слобода може да буде редефинисана тако да се узме у обзир научна и историјска перспектива и да би се јавним мњењем могло управљати системом базираним на подацима и изван владе. Стога би слобода новинара била посвећена прикупљању проверљивих чињеница, док би коментатори попут њега стављали вести у ширу перспективу. Липман је осуђивао утицај моћних издавача новина и преферирао одлуке „стрпљивих и неустрашивих људи науке”. Тиме је оцрњивао не само мишљење већине, већ и мишљења оних који су имали утицај и моћ. У републичком облику власти, представници бивају изабрани и од њих се очекује поштовање основних принципа и политичких институција у политици. Липманово неслагање је било са самим тим принципима и институцијама, јер су они производи пренаучног и преисторијског становишта и тога што је за њега било неоснована политичка филозофија природних права.