Neuroakantocitoza je grupa genetskih poremećaja koja obuhvata četiri ozbiljne disfunkcije kretanja: horea-akantoctozu ili ChAc, Meklaudov sindrom ili MLS, Hantingtonovu bolest i neurodegeneraciju, za koje je zajednička karakteristika u krvnom razmazu pojava pogrešno oblikovanih crvenih krvnih ćelija (eritrocita) koje se nazivaju akantociti.. Handbook of Clinical Neurology. .

Sindromi jezgrene neuroakanthocitoze, kod kojih su akantociti tipična karakteristika, su horea akantocitoza i Meklaudov sindrom. Akantociti se ređe vide u drugim stanjima, uključujući sindrome slične Hantingtonovoj bolesti (HDL2) i neurodegeneraciji povezanoj sa pantotenat kinazom (PKAN).

Sindromi neuroakanthocitoze uzrokovani su nizom genetskih mutacija i proizvode različite kliničke karakteristike, ali prevashodno proizvode neurodegeneraciju mozga, tačnije bazalne ganglije.

Istorija thumb|Akantocitoza kod pacijenata sa abetalipoproteinemijom Neuroakantocitoza je prvi put identifikovan 1950. godine kao Bassen-Kornzveig-ova bolest, ili Bassen-Kornzveig-ov sindrom, retki, autosomno recesivni poremećaj koji potiče od detinjstva i u kome telo ne proizvodi hilomikrone, lipoprotein niske gustine (LDL) i lipoprotein niske gustine (VLDL)). Simptomi uključuju ataksiju, perifernu neuropatiju, pigmentozu retinitis i druge oblike nervnih disfunkcija.

Sindrom je prvi uočio severnoamerički lekar Frank Bassen, koji je kasnije u saradnji sa oftalmologom Abrahamom Kornzveigom utvrdio i opisao uzroke i simptome bolesti. Po rođenju obolela deca izgledaju normalno, ali obično tokom svoje prve godine ispoljavaju simptome.Frank A. Bassen, M.D. (Paid Obituary). New York Times. 23.2.2003.

Američki internist Irvine M. Levine 1960. godine otkrio je drugi oblik neuroakantocitoye, Levine-Critchlei sindrom. Podatke o ovom otkriću objavio je u časopisuu Neurologija 1964, a 1968 1968.. Neurology. Cleveland Ohio. . Levine, I.M; J. W. Estes; J. M. Looney (1989). "Hereditary Neurological Disease with Acanthocytosis. A new Syndrome". Archives of Neurology. Chicago. . Nakon toga, slične simptome je identifikovao i opisao britanski neurolog MacDonald Critchlei 1968. godine.E. M. R. Critchley, et al. , Leicester, . U oba slučaja lekari su opisali nasledni sindrom sa akantocitozom i neurološkim karakteristikama, ali sa normalnim serumskim lipoproteinom. Specifični simptomi su bili, grimase, poremećaji pokreta, otežano gutanje, loša koordinacija, hiporefleksija, horea i napade spazama u kojima su pacijenti često osakaćimali svoj jezike, usne i obraze. Bolesti su se javljale kod oba pola i obično su dijagnostikovane u dojenačkom periodu.Ole Daniel Enersen. "Levine Critchley syndrome ." Whonamedit. 2008. Accessed 11.8. 2019.

Etiologija Sindromi neuroakantocitoze uzrokovani su raznim genetskim mutacijama koje se nasleđuju na nekoliko različitih načina, a najčešće su to automatski recesivni načini. Drugi sindromi, poput Meklaudovog sindroma, slede se po X-vezanom recesivnom obracu, dok se Hantingtonova bolest 2 i nasledna hipobetalipoproteinemija nasledjuju autozomno dominantno i kodominantno, respektivno. HDL2 direktno nastaje iz trinukleotidnih ekspanzija JPH3, vrlo slično Hantingtonovoj bolesti, pri čemu pacijenti oživljavaju međugeneracijsku anticipaciju bolesti na osnovu stepena genetske ekspanzije. Mnoge od ovih bolesti variraju u genetskoj penetraciji i fenotipskim manifestacijama.

Epidemiologija Svaki neuroakantocitozni sindrom je izuzetno redak. U nekim populacijama je identifikovan sa većom prevalencom u poređenju sa globalnom populacijom. Primeri uključuju HDL2 koji pokazuje povećan broj prijavljenih slučajeva između osoba afričkog porekla i PKAN koji se češće javlja u malim oblastima u Holandiji i Dominikanskoj Republici.

Patofiziologija Patofiziologija ovih sindroma je jedinstvena za svaki i može značajno varirati u fenotipskoj manifestaciji bolesti. Direktni ćelijski mehanizmi nekoliko sindroma kao što su PKAN, aceruloplazminemija i bolesti liproteina su shvaćeni i opisani u aktuelnoj literaturi. Ovi sindromi imaju tendenciju da imaju bolje ishode, bilo zbog blažeg napredovanja bolesti ili modaliteta lečenja koji sprečavaju značajan smrtnost i morbiditet. Druge bolesti kao što su ChAc, MLS i HDL2 nisu dobro shvaćene uprkos identifikacije uključenih gena. Ove bolesti imaju tendenciju da budu mnogo hronične iscrpljujuće i ne reaguju jednoobrazno na pokušaje lečenja koji su retko prijavljeni.

Klinička slika „Osnovni“ neuroakantocitozni sindromi su horea-akantocitoza i MekLaudov sindrom. Akantociti su skoro uvek prisutni u ovim stanjima i dele zajedničke kliničke karakteristike. Neke od ovih karakteristika se takođe vide i kod drugih neuroloških sindroma povezanih sa neuroakantocitozom.

Zajednička karakteristika osnovnih sindroma je horea: nevoljni pokreti slični plesu. Kod neuroakantocitoze, ovo je posebno izraženo na licu i ustima, što može izazvati poteškoće sa govorom i jelom. Ovi pokreti su obično nagli i nepravilni i prisutni su i tokom odmora i tokom sna.

Pojedinci sa neuroakantocitozom takođe često imaju parkinsonizam, nekontrolisanu sporost pokreta, i distoniju, abnormalne položaje tela. Mnogi oboleli takođe imaju kognitivno (intelektualno) oštećenje i psihijatrijske simptome kao što su anksioznost, paranoja, depresija, opsesivno ponašanje i izražena emocionalna nestabilnost. Napadi takođe mogu biti simptom neuroakantocitoze.

Početak se razlikuje kod pojedinačnih neuroakantocitoznih sindroma, ali je obično između 20 i 40 godina.

Pogođene osobe obično žive 10–20 godina nakon početka bolesti.

Diferencijalna dijagnoza Diferencijalne dijagnoze za ove retke sindrome su brojne i ponekad se mogu ne razlikovati od drugih bolesti bez odgovarajuće radiološke, laboratorijske ili genetske obrade.

Terapija Ne postoji lek ili definitivno lečenje za nekoliko neuroakantocitoznih sindroma, kao što su ChAc i MLS. Sa izuzetkom ABL, HHBL i aceruloplazminemijskog sindroma, ciljevi lečenja su generalno:

simptomatsko lečenje

usporavanje razvoja progresivnih simptoma

procena i sprečavanje, gde je to moguće, ozbiljnih uzroka morbiditeta i mortaliteta, kao što su oftalmološka zahvaćenost, metabolički/hormonski disbalans, napadi, zahvaćenost srca i status distonikus.

Interprofesionalni timovi za lečenje se savetuju kao idealan pristup u brizi o pacijentima koji verovatno imaju složene i značajne simptome koji obuhvataju spektar poremećaja od neuroloških do psihijatrijskih i onih od višestrukih organskih sistema.

Konsultacije medicinskih specijalista iz neurologije, psihijatrije, neuropsihijatrije, oftalmologije ili kliničke genetike mogu biti prikladne za identifikaciju, procenu i lečenje pacijenata sa dijagnozom neuroakantocitoznih sindroma.

Prognoza Prognoza za ove sindrome je promenljiva. Sindromi kao što su ChAc, MLS, tipični PKAN i HDL2 poznati su po tome što su hronični i progresivni, i često dovode do komplikacija kao što su malnutricija i aspiraciona pneumonija sa konačnom smrću. U nekim slučajevima, komplikovani simptomi kao što su napadi, srčane aritmije, kardiomiopatija i status distonikus mogu izazvati prevremenu smrt. S druge strane, mortalitet i progresija aceruloplazminemije, ABL i HHBL su u velikoj meri pod uticajem odgovarajućeg lečenja helatnim agensima i suplementacijom vitamina rastvorljivih u mastima, pri čemu pacijenti uživaju u tipičnom životnom veku ako se pravilno leče.

Komplikacije Mnoge komplikacije koje nastaju usled neuroakantocitoznih sindroma potiču od neuromuskularnih deficita ili neurokognitivnog pada. Neuromuskularni simptomi poput horeje, ataksije, miopatije, distonije, gubitka dorzalnog stuba ili spinocerebelarnih kičmenih puteva mogu dovesti do poremećaja hoda i nemogućnosti učešća u ADL-u. Dodatni progresivni kognitivni deficiti ili promene ličnosti (uključujući povećanu impulsivnost, agresiju ili psihijatrijske simptome) mogu dodatno iskomplikovati negu pacijenata sa dijagnozom neuroakantocitoznog sindroma. Nekoliko komplikacija može biti opasno po život, uključujući napade, srčane aritmije, kardiomiopatiju, status distonikus i psihijatrijske komorbiditete poput suicidalnosti.

Oftalmološke komplikacije poput degeneracije mrežnjače i retinopatije se često opisuju u slučajevima PKAN, ABL, HHBL i aceruloplazminemije. U slučaju nekoliko metabolički izazvanih bolesti poput ABL, HHBL i aceruloplazminemije, mogu biti uključeni višestruki organski sistemi što rezultira anemijom, dijabetes melitusom, kardiomegalijom, hepatosplenomegalijom i hipotireoidizmom.

Vidi još Akantocitoza Akantocit

Reference

Literatura I. M. Levine: A Hereditary Neurological Disease with Acanthocytosis. Neurology, Cleveland, Ohio, 1964, 16: 272. . .< .

Spoljašnje veze , National Institutes of Health.

Категорија:Неурологија Категорија:Медицинска генетика