мини|десно|250п|Брус Вејн и Дик Грејсон у кадру из 84. броја стрипа Бетмен издавачке куће DC Comics (јун 1954), који је Фредрик Вертхам искористио како би тврдио да стрипови подстичу хомосексуалност.
У стриповима, ЛГБТ+ тематика представља релативно нов концепт, с обзиром на то да су лезбејске, геј, бисексуалне, трансродне и квир (ЛГБТ+) теме и ликови током историје били изостављани из садржаја стрип-свезака и њихових претходника — новинских стрипова — услед хомофобичне цензуре. Присуство ЛГБТ+ особа приказивано је искључиво путем алузија, подтекста и наговештаја. Међутим, пракса прикривања ЛГБТ+ ликова са почетка 20. века прерасла је у њихово отворено укључивање крајем 20. и почетком 21. века, па су стрипови почели да истражују изазове аутовања, друштвену дискриминацију, као и личне и романтичне односе међу истополним ликовима.
Пошто је у мејнстрим стриповима у Сједињеним Америчким Државама свако помињање хомосексуалности било забрањено од стране Органа за кодекс стрипа (енгл. Comics Code Authority, CCA) између 1954. и 1989. године, мејнстрим стрипови су садржали само суптилне наговештаје или подтекст у вези са сексуалном оријентацијом или родним идентитетом ликова. Ипак, почетком 1970-их, ЛГБТ+ теме почеле су да се отвореније обрађују у андеграунд стриповима (енгл. underground comix), независно објављиваним издањима и серијалима које су стварали геј аутори и који су доносили аутобиографске приче о политичким и друштвеним питањима од значаја за ЛГБТ+ читаоце. Први отворено геј ликови у америчким новинским стриповима појавили су се у запаженим издањима крајем 1970-их и стекли популарност током 1980-их. Од 1990-их година, отворено обрађивање ЛГБТ+ тема постало је уобичајено и у мејнстрим америчким издањима, укључујући и низ наслова у којима су главни протагонисти геј јунаци. Данас се новински каишеви који информишу читаоце о темама везаним за ЛГБТ+ заједницу објављују у специјализованим штампаним гласилима и на интернету у форми веб-стрипова. Аутори који су деценијама трпели последице дискриминаторских закона у САД никада нису добили обештећење за свој рад.
Популарност стрипова у Европи и Јапану донела је различите приступе овој тематици. Одсуство цензуре и шире прихватање стрипа као уметничког медија за одрасле у Европи омогућили су да европски стрип знатно раније постане инклузиван, што је смањило контроверзе поводом приказивања оваквих ликова. Значајни аутори стрипа стварали су у Француској, Белгији, Шпанији, Немачкој и Уједињеном Краљевству. Традиција јапанске манге још од 1970-их година обухвата жанрове манги за девојчице које приказују истополне романтичне односе, превасходно кроз жанрове јаој (yaoi) и јури (yuri). Ова дела су често веома романтизована и идеализована, те садрже архетипске ликове који се често не изјашњавају изричито као геј или лезбејке. Од јапанског „геј бума” током 1990-их формиран је корпус манги чији су аутори квир особе, намењених директно ЛГБТ+ публици; међу њима се издвајају бара (bara) манге за геј мушкарце и реалистичнији јури стрипови намењени лезбејкама, који се често баве аутентичнијим животним и аутобиографским темама. Поред тога, порнографске манге често садрже сексуализоване приказе лезбејки и интерсексуалних особа.
Приказивање ЛГБТ+ тема у стрипу препознато је кроз више угледних признања, међу којима су награда Gaylactic Spectrum и медијска награда организације GLAAD за најбољи стрип. Фондација Ламбда литерари (енгл. Lambda Literary Foundation), која својим наградама „Лами” (Lammys) од 1988. вреднује значајна књижевна дела са ЛГБТ+ тематиком, установила је 2014. године посебну категорију за графичка остварења. Непрофитна организација Призм комикс (енгл. Prism Comics), основана 2003. ради промоције ових тема у стрипу, од 2005. додељује наменски грант „Квир прес” ствараоцима стрипова.
Новински стрипови мини|десно|300п|Кадар који приказује аутовање једног лика 1993. године у новинском стрипу За боље или за горе (). Овај стрипски каиш изазвао је претње смрћу упућене ауторки Лин Џонстон.
Рани новински стрипови избегавали су отворено бављење геј темама, иако су теоретичари касније уочили примере хомосексуалног подтекста. У издањима стрипа Милтона Канифа из 1938–1939. године појављује се главна негативка, Санџак, коју су поједини критичари тумачили као лезбејку која показује недозвољену наклоност према јунаковој девојци.
Први новински стрип са масовном дистрибуцијом који се дотакао ЛГБТ+ тема и увео геј лика био је аутора Гарија Трудоа. У њему је 1976. године уведен лик Ендија Липинкота, чија су дијагноза ХИВ-а 1989. и смрт услед последица сиде 1990. године представљали први приказ ове здравствене и друштвене кризе у новинском стрипу. Ова прича донела је Трудоу номинацију за Пулицерову награду, али су три листа од укупно 900 који су објављивали стрип одбила да га штампају, тврдећи да је прича неукусна. Две године касније откривено је да је дугогодишњи лик Марк Слакмајер геј, чиме је стрип потврдио репутацију дела које отвара друштвене полемике. Слакмајер, приказан као политички либерал, наставио је да се појављује у стрипу са нагласком на вези са својим конзервативним партнером Чејсом, укључујући њихово склапање брака 1999. и разлаз 2007. године.
У каишу стрипа од 11. јула 1984. главни протагонисти одседају у хотелу у улици Кастро који води геј садомазохистички пар. У издањима објављеним између 6. и 11. маја 1985. године приказана је једна од првих лезбејки у новинском стрипу, епизодни комични лик Алф Машпи, чија је водећа особина била отворена нетрпељивост према мушкарцима.
Када је стрип За боље или за горе () ауторке Лин Џонстон 1993. године приказао аутовање једног тинејџера, то је изазвало оштру реакцију конзервативних удружења. Хомофобични читаоци претили су отказивањем претплате, а ауторка се суочила са порукама мржње и претњама смрћу упућеним њој и њеној породи. Преко 100 листова објавило је заменске стрипове или трајно укинуло објављивање серијала.Процењује се да је око 40 новина штампало алтернативне табле: Ипак, захваљујући овој причи, Џонстонова је 1994. године ушла у најужи избор жирија за Пулицерову награду за новинску карикатуру. Одбор за доделу награде образложио је да је ауторка „осетљиво и суптилно приказала младићево признање сопствене хомосексуалности и утицај који је то имало на његову породицу и пријатеље”. Каснија појављивања овог лика нису стављала нагласак на његову сексуалност.
У већини стрипова ширег оптицаја, ЛГБТ+ ликови су све до 21. века махом остајали споредне фигуре, уз наслове попут и у којима су се епизодно појављивали. Конзервативно оријентисан каиш повремено је критички приступао геј темама, због чега је у јавности критикован за увредљиво приказивање ЛГБТ+ особа. Бројни аутори почели су самостално да објављују своје радове на интернету у форми веб-стрипова, што им је обезбедило потпуну уредничку слободу, а део тих радова касније је сакупљен у штампаним албумима. Један од познатијих примера јесте Грега Фокса, серијал који прати групу геј пријатеља који живе заједно и суочавају се са реалним изазовима, попут потешкоћа у везама и скривања сексуалног идентитета.
Од краја 1980-их, публикације специјализоване за геј публику такође су редовно објављивале новинске стрипове у којима је ЛГБТ+ тематика била централна.Haggerty, стр. 326. Локални листови су повремено креирали сопствене стрипове, попут Рона Вилијамса у њуорлеанском часопису . Стрипови као што су Хауарда Круза, Џерарда Донелана и Тима Бареле дистрибуирани су широм САД у националним геј часописима попут листа .
Један од најпознатијих и најдуговечнијих ЛГБТ+ стрипова, , писала је Алисон Бекдел — често називана доајеном америчког ЛГБТ+ стрипа — у периоду од 1983. до 2008. године. Овај стрип је препознат по оштрим друштвеним и политичким коментарима и реалистичним приказима људи из свих друштвених слојева. Графички мемоар Алисон Бекдел из 2006. године, , бројни светски медији прогласили су једном од најбољих књига те године.
Међу осталим значајним новинским стриповима са овом тематиком издвајају се , , и , који је доживео и екранизацију у виду играног филма.
Рани хомоеротски часописи мини|десно|Цртеж Тома од Финске објављен у издању часописа Physique Pictorial из 1962. године.
Тоуко Лаксонен, познатији под уметничким именом Том од Финске, у историји уметности често се наводи као „први геј стрип-цртач”. Почео је да ствара еротске стрипове 1940-их година, дистрибуирајући их тајно путем поштанских наруџбина. Његови радови почели су да излазе у часопису посвећеном мушкој физичкој грађи почетком 1950-их. Због строгих тадашњих закона о опсцености, Лаксоненови експлицитнији радови нису могли бити званично објављивани на киосцима, већ су се ширили искључиво приватним каналима. Међу осталим ауторима који су редовно стварали за рану хомоеротску периодику тог доба били су Џорџ Квејнтанс и Дом Орехудос (који је стварао под псеудонимом „Етјен”).
Андеграунд и алтернативни стрипови ЛГБТ+ теме су се у експлицитној форми првобитно развиле у андеграунд и алтернативним издањима, која су углавном штампале мале независне куће или сами аутори. Ова издања су често заговарала радикалне друштвене ставове и садржала отворене приказе сексуалности, који нису служили искључиво еротском узбуђивању, већ су представљали део преиспитивања родних улога и сексуалне слободе.Slade, стр. 941.
Стрип „Капетан Писгамс и његови перверзни пирати” (енгл. Captain Pissgums and His Pervert Pirates) аутора С. Клеја Вилсона, објављен у трећем броју антологије (1968), садржао је експлицитне истополне сексуалне чинове и имао је пресудан утицај на друге андеграунд ствараоце у рушењу тадашњих друштвених табуа. Ипак, геј ликови су се ретко појављивали у андеграунд издањима у периоду између 1968. и 1975. године, а када би се и појавили, углавном су представљани као карикатурални трансвестити. Епизода стрипа „Харолд Хед” коју је 1971. нацртао Ранд Холмс истакла се директном критиком хомофобичних ставова из приручника за секс Дејвида Рубена Све што сте одувек желели да знате о сексу* (*али сте се плашили да питате), отворено промовишући покрет за геј ослобођење.
Временом су се појавила и прва издања намењена искључиво геј читаоцима: први документовани пример андеграунд стрипа овог типа са ширим тиражом био је , који је средином 1970-их објавио неколико свезака, иако се борио да пронађе стабилну дистрибутивну мрежу.
Значајан корак представљало је покретање часописа 1980. године, који је основао Хауард Круз. Ова публикација је окупљала искључиво ЛГБТ+ уметнике и имала је чврсте везе са покретом за сексуална права. Већина раних прича имала је аутобиографски карактер, док су каснија издања обрађивала широк распон тема: заљубљивање, аутовање, друштвену репресију и интиму.Rothschild, стр. 64. је уједно служио и као информатор о независним културним догађајима. Међу ауторкама су се истакле Мери Вингс, ауторка првог чисто лезбејског стрипа (1972) и збирке (1976), као и Роберта Грегори, ауторка првог лезбејског серијског андеграунд издања (1976) и популарног лика Бичи Бич. Часопис такође је редовно отварао питања хомосексуалности, а у његовом првом броју изашао је стрип „Сенди се аутује” (енгл. Sandy Comes Out) ауторке Трине Робинс — први стрипски приказ аутовања једне лезбејке.Kaplan, стр. 86. Одабрани радови из часописа Gay Comix објављени су 1989. у истоименој антологији, што представља једну од првих историјских студија посвећених овој теми.„Информације о гејевима и лезбејкама у стрипу дуго су биле занемарене, али постоји неколико ставки, укључујући дело Роберта Триптова Gay Comics.” Williams, стр. 114.