Владимир Цукавац (Ваљево, 29. мај 1884 — Београд, 7. април 1965) био је српски официр и армијски генерал југословенске војске.

Као српски официр учествовао је у Првом и Другом Балканском рату, те у Првом светском рату. На Солунском фронту тешко је рањен те је хитно упућен у Бизерту на лечење.

После рата био је на бројним положајима: као професор на Нижој школи Војне академије предавао је „Тактику”, а потом „Ратне игре”. Био је начелник Штаба команде Краљеве Гарде, војни изасланик у Софији, командант Дравске дивизијске области, помоћник министра Војске и морнарице, начелник Војне академије, те командант 5. Армијске области. Такође, био је уредник часописа Ратник.

У Априлском рату 1941. године био је командант 5. Армије. Након пробоја фронта своје армије у тешком окршају с немачком војском покушао је да на Шпајским положајима (Плоча) образује одбрану и спречи даљи продор Немаца ка Нишу, те да се након тога његова армија повуче на леву обалу Јужне и Велике Мораве и ту успостави стабилан фронт за упорну одбрану. С положаја команданта армије смењен је 10. априла након што су Немци одсекли лево крило његове армије. Немци су га заробили 16. априла, а потом одвели у заробљеништво.

Након рата се вратио у Југославију, али је одбио понуду да настави војну службу.

Биографија Рођен је 29. маја 1884. године у Ваљеву, од оца Грујице и мајке Полекције. Отац му је био официр, капетан, а мајка домаћица. Био је питомац 34. класе Ниже, а потом 21. класе Више школе Војне академије.

Године 1920. оженио се Анђелијом Атанацковић - Анђом, кћерком Драгутина Атанацковића, имућног трговца из родног Ваљева. За његову супругу Анђелију савременици тврде да је била права лепотица. Владимир и Анђелија Цукавац имали су сина Бранка и две кћери, Јелку и Даринку.

Други брак склопио је 1964. године, с Косаром Јанковић, родом из Београда.

Активна служба Пре рата, од 12. августа 1905. године био је водник у 9. пешадијском пуку у Пожаревцу.

Први и Други Балкански рат За време Првог и Другог Балканског рата био је ађутант Дринске дивизије I позива.

Након Другог Балканског рата, 7. октобра 1913. године постао је помоћник класног старешине Војне академије. Потом је 27. децембра 1913. постао командант 3. чете 1. батаљона 7. пешадијског пука у Београду.

Први светски рат На дужности команданта 3. чете у 7. пешадијском пуку дочекао почетак Првог светског рата. Као командант чете учествовао у борбама за ослобођење Србије током три аустроугарске офанзиве 1914. године. С остатком војске се током Тројне инвазије на Србију 1915. године повлачио кроз Албанију.

На Солунском фронту, од 1916. године био је командант 3. батаљона 11. пешадијског пука Карађорђа. На том командном положају је из непријатељског снајпера тешко рањен у слепоочницу. Након рањавања хитно је пребачен у Бизерту у Тунис ради лечења и опоравка.

Одликован је орденом Карађорђеве звезде с мачевима IV реда.

Међуратни период мини|десно|Генералштабни бригадни генерал Владимир Цукавац Након рата, од почетка маја до почетка октобра 1920. године био је помоћник начелника Штаба Шумадијске дивизијске области. Од 15. октобра 1920. године био је на генералштабној припреми коју је завршио. Потом је завршио и генералски течај у Паризу. Од краја новембра 1921. године био је начелник штапа 1. Коњичке дивизије. Потом је постао шеф Наставног одсека Оперативног одељења Главног генералштаба, а од априла 1923. године био је шеф Мобилизацијског одсека истог. Паралелно, од јануара 1922. до децембра 1923. био је професор „Тактике” на Вишој школи Војне Академије. Од новембра 1924. до маја 1925. године предавао је „Ратне игре” на истој. Од 10. новембра 1925. године био је помоћник начелника Штаба 2. Армијске области, да би 27. априла 1926. постао начелник Штаба команде Краљеве Гарде.

Од краја фебруара 1927. године па до средине јула 1929. године био је војни изасланик у Софији у Бугарској.

Дана 26. јула 1929. године постао је помоћник управника Више школе Војне академије. У чин генералштабног бригадног генерала унапређен је 17. децембра 1929. године. У првој деценији након Првог светског рата, Краљевина Југославија имала је проблем са слабим интересом младића за Вишу школу Војне академије. Како би што пре попунила војску старешинама у рангу нижих официра, у првим годинама након рата школовање на Војној академији било је знатно редуковано те су питомци Војну академију завршавали по скраћеном облику (пре рата 4 године за Вишу школу, након рата по две године). Проблем слабог интересовања за Вишу школу Војне академије у првој послератној деценији изнео је у јавност и покушао да објасни управо Владимир Цукавац. По њему, узроци слабог одазива су недовољна упућеност млађих у значај наставка школовања и стручног оспособљавања (након Нише школе на Вишу школу Војне академије како би могли да постану виши официри и даље напредују и усавршавају се у служби) услед послератних материјалних и службених прилика. Цукавац уочава да у пуковима у којима нема официра који су завршили ову школу нема ни оних млађих који би конкурисали. По Цукавцу, током рата су виши официри масовно гинули тако да су проређена места попуњавана нижим официрима. Али након рата није било довољно виших официра да попуне све формације знатно веће југословенске војске. Цукавац уочава да након рата није било довољно старих виших официра који би могли да на млађе оставе адекватан утисак те се овај, млађи, подизао сам од себе. мини|десно|Дивизијски генерали Милојко Јанковић (6), Владимир Цукавац (8) и коњички бригадни генерал Душан Додић (11) 1935. године мини|лево|300п|Маршал Франше д'Епере и начелник Војне академије, дивизијски генерал Владимир Цукавац приликом посете Војној академији 1936. године Стално премештање пукова, држање фронтова чак и након демобилизације и трансформација Штаба Врховне команде у Главни генералштаб (све до 1922) није дало млађим официрима да се посвете себи и свом усавршавању, већ им је одузимало, не само радно време, већ и слободно. Услед недостатка официра многи официри су били на дуплим функцијама тако да су на послу били читав дан, без слободног времена. Услед ратом уништене економије, официри који су имали породице и издржавали их нису имали новца да одлазе на скупа путовања до Београда како би се бавили конкурсима за Вишу школу Војне академије. У својим пропитивањима Цукавац показује, тј. оставља могућност читаоцима да виде колико су се жеље млађих официра промениле у односу на предратне жеље официра. Цукавац говори како је тежња за лаким животом коју су наши млади другови после рата гледали на сваком кораку, многе је повукла на пут којим неће задовољити своје амбиције.

Од 16. септембра 1930. године био је начелник Генералштабног одељења Министарства Војске и Морнарице, а од 4. децембра исте године био је вршилац дужности помоћника инспектора Земаљске одбране. Од 23. новембра 1932. године био је вршилац дужности команданта, а потом и командант Дравске дивизијске области. 1. априла 1934. године унапређен је у чин дивизијског генерала. Од 12. фебруара 1935. до 8. марта 1936. године био је помоћник министра Војске и морнарице, армијског генерала Петра Живковића, а од 8. марта 1936. до 3. априла 1936, краткотрајно, помоћник министра Војске и морнарице, армијског генерала Љубомира Марића.

Дана 3. априла 1936. године постао је начелник Војне академије. На овом положају остаће све до 12. септембра 1940. године. У мају 1936. године у Београд ће доћи француски маршал Франше д'Епере. Маршал д'Епере ће између осталог посетити и Војну академију. Дивизијски генерал Владимир Цукавац ће том приликом бити домаћин француском маршалу и водити га кроз Академију и на смотру питомаца Војне академије.

13. септембра 1940. године постављен на положај вршиоца дужности команданта, а потом постао и командант 5. Армијске области с центром у Нишу. 13. новембра исте године изашао је указ по којем је Цукавац прекомандован на положај вршиоца дужности 2. Армијске области, али се по указу није поступило те је Цукавац остао на дотадашњем положају команданта 5. Армијске области.Дана 1. децембра 1940. године унапређен је у чин армијског генерала.

Поред редовне дужности био је уредник часописа Ратник од 1. децембра 1923. године. Написао је књигу Ратна игра 1925. године.

Априлски рат

27. марта 1941. године, рано ујутру, око 6 часова, дивизијски генерал Милоје Попадић телефоном је позвао Цукавца, команданта 5. Армијске области, и обавестио га су се у Београду десили крупни догађаји, те да до добијања детаљнијих наређења треба да предузме мере предострожности на територији своје Тимочке дивизијске области. Разлог овоме било је то што су током вечери 25. марта и 26. марта у градовима Тимочке дивизијске области избиле демонстрације против потписивања пакта са силама Осовине у којима је учествовао један део војника и официра. Око 8 часова ујутру стигла је вест о војном пучу у Београду.

Нови министар Војске и морнарице, армијски генерал Богољуб Илић истог дана издао је наређење Цукавцу да се изврши активирање преосталих делова Тимочке, Топличке и Крајинске дивизије, али да први дан активирања буде 31. март. Међутим, 30. марта, Цукавац добија наређење из Министарства да изврши активирање свих трупа, тј. тајну мобилизацију, али да први дан активирања буде тек 3. април.

5. Армија је по плану „Р-41” имала задатак да брани фронт на бугарској и румунској граници, од села Брњице на северу (источно од Голупца) до села Жеравино на југу (код Криве Паланке), а дужина фронта за који је била одговорна износила је чак 400 -{km}-. мини|Фронт 5. Армије:

Састав 5. Армије: 5. Армија Топличка дивизија Тимочка дивизија Крајинска дивизија Дринска дивизија (До 4. априла армијска резерва) 2. Коњичка дивизија (Ушла у састав 7. априла) Власински одред Калнски одред 113. тешки моторизовани артиљеријски пук 5. четнички (јуришни) батаљон + Церска дивизија (Ушла у састав 9. априла)

Штаб армије био је у Нишкој Бањи, а јединице су биле концентрисане на следећи начин (посматрано са севера ка југу): Крајинска дивизија на простору Неготин – Брза Паланка – Доњи Милановац Тимочка дивизија око Књажевца и Зајечара Калнски одред око Калне Топличка дивизија око Пирота Власински одред на правцу Босилеграда и око Власинског блата 113 моторизовани тешки артиљеријски пук у рејону Лесковца 5. четнички (јуришни) батаљон у Нишу и армијски делови око Ниша Дринска дивизија била је армијска резерва, око Свођа и Лесковца.

4. априла Цукавац прима наређење да и Дринску дивизију стави у прву линију, на положај између Топличке дивизије и Власинског одреда. Извршавањем овог наређења, 5. Армија остала је без једине резерве, што ће касније резултирати знатним последицама. Такође, истог дана, министар Војске и морнарице, генерал Илић, Цукавцу наређује да Тимочкој дивизији сузи, а Крајинској дивизији продужи линију фронта за 15 -{km}-. Међутим, командант Тимочке дивизије, дивизијски генерал Антоније Стошић (претходно био помоћник команданта 5. Армијске области) је о овоме обавестио команданта Крајинске дивизије, генерала Попадића, тек 6. априла. Тако да су се померања трупа вршила када су борбене акције већ почеле.

Борбена дејства

мини|Прослава на Војној академији, (слева надесно), командант Ратног ваздухопловства армијски генерал Милојко Јанковић, министар Војске и Морнарице армијски генерал Милан Недић, први ађутант краља дивизијски генерал Никола Христић, помоћник Врховног инспектора армијски генерал Богољуб Илић и начелник Војне академије дивизијски генерал Владимир Цукавац, 1. априла 1940. године