Александар (Аца) Поповић Зуб (Рума, 13. март 1828 / 1829 — Будимпешта, 29. јун 1894) српски је књижевник, преводилац и новинар.

Биографија Александар је рођен у Руми, 13. марта 1828 / 1829. године у свештеничкој породици. Школовао се у Карловцима, Печују и Сегедину где је завршио Лицеј. Као ђак у Сегедину био је плаховити вођа својих земљака. Изучавао је право у Пешти, Бечу и Прагу.„Живот и рад”, Београд 1930. У детињству је играо у дечјим аматерским позоришним представама. Као одушевљени родољуб учествовао је ратним сукобима у Српском покрету 1848—1849. године. Због неких ексцеса морао је као војник принудно служити неколико година у Галицији.

Јавља се као сарадник забавника Фрушкогорци, у којем 1854. објављује више краћих превода. Преводио је Бајрона и Шекспира. Величао је Бајрона 1852. године у свом делу Добар домаћин, Земун. Објавио је свој превод спев Џенет (Рај) 1867. године у Новом Саду. Живео је 1868. године у Лединцима; тада га својом одлуком Матица српска не прима за свог члана.„Српски летопис”, Нови Сад 1867—1869.

Преузео је од Змаја и уређивао (некадашњи Рајковићев) хумористички лист Комарац (1863—1864).„Даница”, Нови Сад 1864. У њему је уз увредљиве карикатуре, од стране уредника Зуба форсиран јетки и пакосни хумор.„Гласник Историјског друштва у Новом Саду”, Нови Сад 1936. Сарађивао је без икаквог потписа у Змајевом књижевном часопису Јавору.

Познат је по агресивним памфлетима „клерикалног и царско-славјанофилског карактера”. Био је зато један од сведока на суђењу „раскнеза” Александра Карађорђевића одржаном у Пешти 1869. године. Поповић је по наруџбини свог пријатеља Стевана Андрејевића из Земуна написао 1865. године једну прокламацију. Исту је штампао у Новом Саду код Игњата Фукса, а била је намењена српском народу који позива на свргавање са власти тадашњег српског кнеза Михаила Обреновића.„Земунски гласник”, Земун 2. фебруар 1869.

Полемисао је као уредник Србобрана са Августом Шеноом„Прилози за књижевност, језик, историју и фолкор”, Београд 1934. и кругом око хрватског листа Позор. Нападао је Пољаке, са русофилских позиција. Када се разишао са српским народњацима, писао је о бившим саборцима неповољно.„Зборник Историје књижевности”, Београд 1964. Подржавао га је Змај, а он је бранио од напада Јакова Игњатовића. Шездесетих година 19. века постаје активни сарадник клерикалних листова и члан Конзервативне странке. Први део аутобиграфских записа објавио је у новинама 1890. године. У својој аутобиографској књизи Успомене II (Будимпешта, 1893) нападао је Светозара Милетића„Застава”, Нови Сад 24. јун 1894. и лист Србски дневник. Критиковао је свесловенство Милетића као штетни по Србе идеализам. Подсмевао се савременицима Лази Костићу, Ђури Даничићу и Јовану Ђорђевићу.Сава Дамјанов: „Апокрифна историја српске (пост)модерне”, Београд 2008. Уживао је подршку аустријског царског режима. Новосадски радикали написали су поводом његове смрти: „Иако је имао доста дара од тог његовог дара народ није имао никакве користи”.

После боравка у Лавову, постао је званични преводилац за словенске језике у мађарској влади. Живео је у Будимпешти где је радио као државни чиновник у Одељењу за штампу. Говорио је наводно све словенске језике.

Умро је у 66. години, 18/29. јуна 1894. године у Будимпешти. Сахрањен је на гробљу у Будиму. Био је ожењен са Наном, са којом није имао деце."Браник", Нови Сад 1894.

Напомене

Референце

Категорија:Рођени 1829. Категорија:Умрли 1894. Категорија:Румљани Категорија:Српски новинари Категорија:Српски књижевници