мини|Карађорђе Петровић са лепо украшеним појасом о који се могло носити оружје Појас или прегача је у средњем веку био је симболички део ношње, са магичним значајем, јер је означавао мушкост и снагу и симболизовао феудалну власт, која је на Балканском полуострву кодифицирана у Душановом законику.

Појасеви које су носили наши преци били су понекад права уметничка дела. Племство је носило свилене појасеве украшене златним и сребрним нитима и драгим камењем. Појасеви, који су предавани наследницима, имали су различите ознаке, попут талисмана и амблема. У 19. веку на појасевима су се налазили иницијали власника, па чак и целокупно име, или име власниковог љубимца, датум и место рођења...

Шетати улицом без појаса у појединим историјским раздобљима значило је дискредитовати самог себе. Историја мини|Тканице у Музеју Семберије у Бијељини Појас или мала прегача са дугим ресама исплетена од биљних влакана или начињена од коже сматра се да спада у најстарије одевне предмете у једном периоду историје човечанства, јер је био распрострањен на свим континентима., а посебно на подручју Медитерана, што потврђују бројна археолошка истраживања, као и подаци из митологије и религије разних народа.

Према Светом писму прегача израђена од биљних влакана и лишћа настарији је одевни предмет који је човек оденуо: мини|Мушки појас из Народног музеја у Крушевцу На српском двору у средњем веку владала су одређена правила која су регулисала начин одевања. У законику цара Стефана Душана појединим одредбама био је прописан обавезни вид одеће, међу којом је био прописан и појас. Легендарни законик цара Душана из средине 14. века прописао је да златни појас и ниска бисера остану у наслеђу његовог најстаријег сина, док се коњ и оружје које је покојник користио за живота имају предати цару.

Врсте појаса Појасеви су рађени на српски, босански, угарски, венецијански, грчки, дубровачки начин. Састављени су од крстастих, округлих и цветоликих зглавкова, и оних са антропоморфним представама.

У средњем веку људи су се опасивали широким једнобојним дугачким вуненим појасевима, да би се тек касније носиле шире тканице. На појасу су ношене и пафте − чампре.

Канице или шарене појасеве носили су имућнији мушкараци, а преко њих широке кожне појасеве силахе или силаје украшене златовезом, који су били чести с почетка 20. века. У свечанијим приликама ношен је окованик или кованик, кожни појас, који је на предњем делу био кованица од метала, украшена разнобојним камењем. Појас је имао украсну и употребну функцију, стезао је кошуљу и истицо лепоту стурка жене.

Галерија

Референце

Литература

Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народна култура Срба у XIX и XX веку. Водич кроз сталну поставку, Београд: Етнографски музеј, 2003 Јасна Бјеладиновић-Јергић, Народне ношње у XIX и XX веку: Србија и суседне земље, Београд: Етнографски музеј, 2011 Милка Јовановић, ,,Народна ношња у Србији у XIX веку“, Српски етнографски зборник XCII, 1979 Милка Јовановић, Ношња у Београду у XIX веку. Историја Београда II, Београд: Просвета, 1974 Ђурђица Петровић, Мирјана Прошић-Дворнић, Народна уметност, Београд − Загреб − Мостар: Југославија – Spektar – Prva književna komuna, 1983.

Категорија:Одећа Категорија:Појас (одећа)