мини|десно|250п|Мапа Стеновитих планина мини|десно|250п|Moraine Lake |Језеро Морејн
Стеновите планине (Стењак; ) представљају планински ланац који се протеже меридијанским правцем дуж западних делова Северне Америке. Пружају се од северних делова Британске Колумбије (Канада) на северу до Њу Мексика (САД) на југу, у дужини од око 4.850 km. Највиши врхови су Елберт (4.339 м) и Витни (4.418 м) у САД и Робсон (3.954 м) у Канади. Најдуже реке које извиру испод ових планина су Колумбија и Колорадо.
Најстарији делови Стеновитих планина су метаморфне стене прекамбријске старости и чине језгро северноамеричког континента. Стеновите планине су иницијално формиране пре око 80 до 55 милиона година током Ларамидне оргенезе, у којој су бројне плоче почеле да клизе испод Северноамеричка плоче. Угао субдукције био је мали, што је резултирало у широком појасу планина које су простиру дуж западне Северне Америке. Од тада, даља тектонска активност и ерозија леденика скулптирали су Стеновите планине у драматичне врхове и долине. На крају последњег леденог доба, људи су почели да насељавају овај планински опсег. После Европљана, као што је Александар Макензи и Американаца, као што су експедиција Луиса и Кларка, започело је истраживање овог планинског ланца, минерали и крзна су довели до почетне економске експлоатације планина, мада оне никада нису постале густо насељене.
Велики део планинског подручја је заштићен јавним парковима и шумским земљиштима, и популарна је туристичка дестинација, посебно за пешачење, камповање, планинарење, риболов, лов, планински бициклизам, скијање и сноубординг.
Клима је умереноконтинентална и алпска. На Стеновитим планинама природна богатства су угаљ, нафта, гвожђе, бакар, цинк, олово, мобилден, манган, уран, злато и сребро.
Етимологија
Име планина је превод имена америчких Индијанаца које је блиско сродно са алгонкинским; Кри име -{as-sin-wati}-, је дато у смислу њиховог изгледа: када су виђене са прерија, оне су изгледале као стеновита маса. Прво помињање њиховог садашњег имена међу Европљанима је било у часопису Жака Легарда де Сен Пјера 1752. године, где су их називали .
Географија
Стеновите планине се обично дефинишу као масив који се простире од реке Лајард у Британској Колумбији до реке Рио Гранде у Њу Мексику. Други планински масиви се простиру изван подручја ограниченог овим рекама, укључујући Селвин планине у Јукону, Бруксов венац у Аљасци, и Сијера Мадре у Мексику, али они нису део Стеновитих планина, мада су део Америчких Кордињера. Дефиниција Сједињених Држава за Стеновите планине обухвата Кабинетске и Салишке планине у Ајдаху и Монтани. Њихови пандани северно од реке Кутенеј, Колумбијске планине, се сматрају засебним системом у Канади, који лежи западно од огромног рова Стеновитих планина. Он се простире дуж Британске Колумбије од његових почетака у средини долине реке Флатхед у западној Монтани до јужне обале реке Лијард. Ширина Стеновитих планине варира од . Такође западно од рова Стеновитих планина, даље на север и насупрот Масква ланца на супротној страни рова, су Стикински масив и Оминека планине система Унутрашњих планина Британске Колумбије. Мала област источно од Принс Џорџа у Британској Колумбији на источној страни рова, Макгрегоров плато, подсећа на Стеновите планине али се сматра делом Унутрашњег платоа.
Источна ивица Стеновитих планина се драматично уздиже изнад Унутрашњег платоа централне Северне Америке, чиме су обухваћене Сангре де Кристо планине Њу Мексика и Колорада, Фронтални масив Колорада, Винд ривер венац и Биг хорн планине Вајоминга, Абсарока-Бертут венац фронта Стеновитих планина Монтане и Кларков ланац Алберте. У Канади географи дефинишу три главне групе ланаца: Континентални ланац, Харт ланац и Масква ланац (задња два су на странама реке Пис у Канади, једине реке која се пробија кроз Стеновите планине, и колективно се називају Северним Стеновитим планинама). Масква и Харт ланци заједно сачињавају оно што је познато као Северне Стеновите планине (Макензијеве планине северно од Лајард реке се понекад сматрају делом Стеновитих планина, мада је то њихова незванична дезигнација). thumb|лево| 250п| Тетони су наборани подланац у Вајомингу
Западна ивица Стеновитих планина обухвата ланце као што су Васач у близини Солт Лејк Ситија и Битеруте дуж границе Ајдаха и Монтане. Велики басен и плато реке Колумбија раздвајају ове подланце од удаљених ланаца даље на западу међу којима су Сијера Невада, Каскадске планине и Обалске планине. Стеновите планине се не шире у Јукон или Аљаску, нити у централну Британску Колумбију, где систем Стеновитих планина (али не Стеновите планине) обухватају Колумбијске планине, чији се јужни крај сматра делом Стеновитих планина у Сједињеним Државама. Систем Стеновитих планина унутар Сједињених Држава је физиогеографски регион Стеновитих планина; систем Стеновитих планина је познат у Канади као Источни систем.
Стеновите планине су карактеристичне по томе што садрже највише врхове у Северној Америци. Највиши врх ланца је Маунт Елберт који је лоциран у Колораду на изнад нивоа мора. Маунт Робсон у Британској Колумбији, са , је највиши врх Канадских Стеновитих планина. thumb|right|upright|Маунт Робсон у Британској Колумбији.
Континентално развође Америке је лоцирано у Стеновитим планинама и представља линију на којој вода тече било ка Атлантском или Тихом океану. Врх троструке дивизије у Монтани () у Глечерском националном парку је тако назван јер вода која пада на планину досеже не само Атлантик и Пацифик, него и залив Хадсон. Даље на северу у Алберти, Атабаска и друге реке хране слив реке Макензи, који се излива у Бофорово море Арктичког океана. Погледајте реке Стеновитих планина за списак река.
Геологија
Стене у Стеновитим планинама су формиране пре него пто су планине подигнуте дејством тектонских сила. Најстарије стене су прекамбријске метаморфне стене које формирају основу Северно Америчког континента. Такође је присутан прекамбријски седиментарни аргилит, који датира уназад до пре 1,7 милијарди година. Током палеозоика, западна Северна Америка је лежала испод плитког мора, које је депоновало многе километре кречњака и доломита.
У јужним Стеновитим планинама, у близини данашњег Колорада, ове древне стене су поремећене формирањем планина пре приближно 300 Ma, током пенсилванијана. Овај процес формирања планина је произвео древне Стеновите планине. Оне су се углавном састојале од прекамбријске метаморфне стене потиснуте навише кроз слојеве кречњака наталожене у плитком мору. Планине су се еродирале током касног палеозоика и раног мезозоика, остављајући екстензивне депозите седиментне стене.
Терени су почели да се сударају са западном ивицом Северне Америке у мисисипијану (пре приближно 350 милиона година), узрокујући Антрлерску орогенезу. Током 270 милиона година, ефекти судара плоча су били фокусирани веома близо ивице Северно Америчке плоче, далеко на западу Стеновитих планина. Тек су пре око 80 Ma ти ефекти почели да досежу до Стеновитих планина.
Садашње Стеновите планине су се подигле током Ларамидске орогенезе током периода од пре 80 до 55 Ma. За Канадске Стеновите планине, формирање планина је аналогно гурању тепиха на поду од тврдог дрвета: тепих се скупља и формира наборе (планине). У Канади, терени и субдукција су нога која гура тепих, древне стене су тепих, а Канадски штит на средини континента је под од тврдог дрвета.
Даље на југ, раст Стеновитих планина у Сједињеним Државама је вероватно узрокован једном необичном субдукцијом, где је Фаралонска плоча зароњена под ниским углом испод Северноамеричке плоче. Овај ниски угао преместио је фокус топљења и изградње планине много више у унутрашњост него што је нормално . Претпоставља се да је плитки угао субдуктивне плоче знатно повећао трење и друге интеракције са густом континенталном масом изнад ње. Огроман потисак је нагомилао плоче коре једну преко друге, стварајући изузетно широки и високи венац Стеновитих планина.
thumb|left|250п|Нагнуте плоче седиментарних стена у Колораду Садашње јужне Стеновите планине су били истиснуте навише кроз слојева пенсилванијана и пермијанских седиментарних остатака древних Стеновитих планина. Такви седиментарни остаци су обично нагнути под оштрим угловима дуж бокова модерног венца; они су видљиви на многим местима широм Стеновитих планина, и предоминантно су приказани дуж Дакота Хогбека, једне формација раног кредног пешчара која се простире дуж источних обронака модерних Стеновитих планина.
Непосредно након Ларамидне орогенезе, Стеновите планине су биле попут Тибета: висок плато, вероватно изнад нивоа мора. Током задњих 60 милиона година, ерозија је уклонила високо камење, откривајући древне стене испод њега, и формирајући садашњи пејзаж Стеновитих планина. thumb|right|250п|Глечери, као што је Џексонов Глечер у Глечерском националном парку у Монтани, овде приказан, су драматично обликовали Стеновите планине.
Периоди глацијације су се јавили од плеистоценске епохе (од 1,8 милиона до 70.000 година) до холоценске епохе (пре мање од 11.000 година). Ова ледена доба су оставила своје трагове на Стеновитим планинама, формирајући широке глечерске земљишне формације, као што су долине у облику слова -{„U”}- и циркова. Недавне глацијалне епизоде укључивале су глацијацију Бал језера која је започела пре око 150.000 година и Пајндејлску глацијацију која је вероватно остала у пуној глацијацији до пре 15.000-20.000 година.
Сви од горе поменутих геолошких процеса, оставили су сложени скуп стена које су изложене на површини. На пример, вулкански камен из периода палеогена и неогена (пре 66 милиона - 2,6 милиона година) се јавља на планинама Сан Хуан и другим областима. Миленијумске тешке ерозије у Вајоминшком сливу трансформисале су међупланинске базене на релативно раван терен. Тетони и друга северно-централна подручја садрже преклопљене и оштећене стене палеозојског и мезозоичног доба, нанесене изнад језгара протерозоичних и Архејских еруптивних и метаморфичних стена у опсегу старости од 1,2 милијарде (нпр. тетони) до више од 3,3 милијарди година (Бертут планине).
Историја људи на планини
После задњег, великог, леденог доба, Стеновите планине су настанили Палеоиндијанци, а потом и друга индијанска племена (Апачи, Арапахо, Чејени, Шошони и други). Палеоиндијанци су ловили, сада изумрле врсте, мамуте и праисторијске бизоне (животиње 20% веће од данашњих бизона) на падинама и у долинама планина. У Колораду, дуж континенталног гребена, постоје камени зидови које су Индијанци саградили пре 5.400-5.800 година. Такође, постоје значајни докази, који упућују на закључак да су Индијанци имали значајан утицај на сисаре, ловећи их, и на вегетацију, кроз намерно изазивање пожара.
Шпански истраживач Франциско Васкез де Коронадо, са групом војника, мисионара и робова је са југа дошао на територију Стеновитих планина 1540. године. Масовнија употреба коња, металног алата, ватреног оружја, нових болести и нових културе, утицали су на промену индијанске културе. Индијанска популација је истерана из својих историјских станишта болестима, ратовима, истребљивањем бизона и сталним нападима на њихову културу. Александер Макензи је постао први Европљанин који је прешао Стеновите планине 1793.
Експедиција Луиса и Кларка (1804—1806), је прва призната научна експедиција на Стеновите планине. Сакупљени су узорци из области ботанике, зоологије и геологије. Верује се да је управо ова експедиције отворила пут масовнијем преласку Стеновитих планина.
Планинари су преплавили Стеновите планине од 1720. до 1800, тражећи минерале и крзна, а почеле су ницати и откупне станице, које су уједно служиле као база за већину активности Европљана у Канадским Стеновитим планинама.