Крај историје и последњи човек је књига политичке филозофије коју је 1992. написао амерички политиколог Франсис Фукујама. Она тврди да је успон западне либералне демократије — који се догодио након Хладног рата (1945–1991) и распада Совјетског Савеза (1991) — означио „не само... пролаз одређеног периода послератне историје, већ крај историје као таквог: то јест, крајњу тачку идеолошке еволуције човечанства и универзализацију западне либералне демократије као коначног облика људске владавине.“

Фукујама се ослања на филозофије и идеологије Г. В. Ф. Хегела и Карла Маркса, који дефинишу људску историју као линеарни напредак, од једне социоекономске епохе до друге.

Књига проширује Фукујамин есеј „Крај историје?”, објављен у часопису The National Interest, лето 1989.

Фукујама је признао да постоје начини на које су либералне демократије назадовале у ауторитарност, што није предвидео у Крају историје. Године 2021, у подкасту Дена Баника In Pursuit of Development, приметио је да је „највеће разочарење у много чему заправо оно што се догодило у Сједињеним Државама, јер заиста нисам мислио да би земља била способна да изабере некога попут Трампа, и нисам мислио да би толико Американаца било способно да буде тако фанатично везано за њега.“

Преглед

Фукујама тврди да историју треба посматрати као еволутивни процес, и да крај историје, у том смислу, значи да је либерална демократија коначни облик владавине за све нације. Према Фукујами, од Француске револуције, либерална демократија је више пута доказала да је фундаментално бољи систем (етички, политички, економски) од било које алтернативе, те стога не може бити напретка од ње ка алтернативном систему. Фукујама не тврди да ће се догађаји зауставити у будућности, већ да ће све што се буде дешавало (чак и ако се тоталитаризам врати) довести до тога да демократија постаје све распрострањенија дугорочно.

Критичари тврде да Фукујама представља „амерички стил“ демократије као једини „исправан“ политички систем и тврди да све земље морају неизбежно следити овај конкретан систем владавине. Међутим, бројни изучаваоци Фукујаме тврде да је ово погрешно читање његовог дела. Фукујамин аргумент је да ће у будућности бити све више и више влада које користе оквир парламентарне демократије и које садрже тржишта неке врсте. Он је рекао:

Крај историје никада није био везан за специфично амерички модел друштвене или политичке организације. Следећи Александра Кожева, руско-француског филозофа који је инспирисао мој оригинални аргумент, верујем да Европска унија тачније одражава како ће свет изгледати на крају историје него савремене Сједињене Државе. Покушај ЕУ да превазиђе суверенитет и традиционалну политику моћи успостављањем транснационалне владавине права много је више у складу са „постисторијским“ светом него стална америчка вера у Бога, национални суверенитет и њихову војску.Francis Fukuyama. (3. 4. 2007). „The history at the end of history.“ The Guardian. Приступљено 18. 6. 2008.

Аргументи у прилог Аргумент у прилог Фукујамине тезе је теорија демократског мира, која тврди да зреле демократије ретко или никада не ратују једна против друге. Ова теорија се суочила са критиком, при чему се аргументи углавном ослањају на сукобљене дефиниције „рата“ и „зреле демократије“. Део потешкоће у процени теорије је то што се демократија као широко распрострањен глобални феномен појавила тек недавно у људској историји, што отежава генерализацију о њој.

Други велики емпиријски доказ укључује елиминацију међудржавног ратовања у Јужној Америци, Југоисточној Азији и Источној Европи међу земљама које су прешле из војне диктатуре у либералне демократије.

Према неколико студија, крај Хладног рата и последично повећање броја либералних демократских држава били су праћени изненадним и драматичним падом укупног ратовања, међудржавних ратова, етничких ратова, револуционарних ратова и броја избеглица и расељених лица.

Критике

Политички ислам, трибализам и „сукоб цивилизација“ Разни западни коментатори описали су тезу Краја историје као мањкаву јер не узима довољно у обзир моћ етничких лојалности и верских покрета као противтежу ширењу либералне демократије, са специфичним примером исламског фундаментализма или калифата, као најмоћнијег од њих.

Бенџамин Барбер написао је 1992. чланак и 1995. књигу Џихад против Мек света, која се бави овом темом. Барбер је описао „Мек свет“ као секуларну, либералну, корпоративно пријатељску трансформацију света и употребио реч „џихад“ за супротстављене силе трибализма и верског фундаментализма, са посебним нагласком на исламски фундаментализам.

Самјуел П. Хантингтон написао је 1993. есеј Сукоб цивилизација као директан одговор на Крај историје; затим је проширио есеј у књигу из 1996. Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка. У есеју и књизи, Хантингтон је тврдио да је привремени сукоб између идеологија замењен древним сукобом између цивилизација. Доминантна цивилизација одређује облик људске владавине, и он неће бити константан. Посебно је издвојио ислам, који је описао као онај који има „крваве границе“.

Након напада 11. септембра, Крај историје су неки коментатори навели као симбол наводне наивности и неоправданог оптимизма западног света током 1990-их, мислећи да крај Хладног рата такође представља крај великог глобалног сукоба. У недељама након напада, Фарид Закарија је назвао догађаје „крајем краја историје“, док је Џорџ Вил написао да се историја „вратила са одмора“.Fukuyama, Francis (5. 10. 2001). "History Is Still Going Our Way". The Wall Street Journal.

Фукујама је укратко размотрио радикални ислам у Крају историје. Тврдио је да исламизам није империјалистичка сила попут стаљинизма и фашизма; то јест, има мало интелектуалне или емоционалне привлачности изван исламских „средишта“. Фукујама је указао на економске и политичке потешкоће са којима се суочавају Иран и Саудијска Арабија и тврдио да су такве државе фундаментално нестабилне: или ће постати демократије са муслиманским друштвом (попут Турске) или ће се једноставно распасти. Штавише, када су исламске државе заправо створене, лако су њима доминирале моћне западне државе.

Међутим, неки научници оспорили су Фукујамине тврдње, тврдећи да његова анализа потцењује прилагодљивост и утицај ислама у глобалном политичком пејзажу. Ислам се доследно ширио изван својих историјских средишта, обликујући културне и интелектуалне покрете широм света. Штавише, политичка нестабилност у неким већински муслиманским нацијама често се приписује колонијалном наслеђу, страним интервенцијама и економским притисцима, а не инхерентној мани исламског управљања. Земље попут Малезије, Индонезије, Катара и Уједињених Арапских Емирата показале су политичку стабилност уз интеграцију исламских принципа.

Поред тога, уоквиривање западне либералне демократије као крајње политичке еволуције занемарује алтернативне моделе управљања укорењене у правди (адл), консултацијама (шура) и јавном добру (маслаха), који су били централни у исламској политичкој мисли. Критичари тврде да Фукујамина перспектива одражава западноцентричну претпоставку да стабилност и напредак морају бити усклађени са либералном демократијом, игноришући отпорност и разноликост исламског управљања кроз историју. Саме западне демократије суочавају се са значајном нестабилношћу (нпр. политичка поларизација, економска неједнакост), што доводи у питање идеју да су оне једини одрживи политички модел.

У октобру 2001. Фукујама је у оп-еду за Wall Street Journal одговорио на критике своје тезе након напада 11. септембра, рекавши: „Верујем да на крају остајем у праву“. Објаснио је да је под „крајем историје“ мислио на еволуцију људског политичког система, ка оном „либерално-демократском Западу“. Такође је напоменуо да његова оригинална теза „не подразумева свет без сукоба, нити нестанак културе као карактеристике која разликује друштва“.

Поновни успон Русије и Кине Још један изазов тези о „крају историје“ је раст економске и политичке моћи двеју земаља, Русије и Кине. Кина има једнопартијски систем, док се Русија, иако формално демократија, често описује као аутократија; категорисана је као анократија у Polity data series.

Азар Гат, професор националне безбедности на Универзитету у Тел Авиву, изнео је овај аргумент у свом чланку из 2007. у Foreign Affairs, „Повратак ауторитарних великих сила“, наводећи да би успех ових двеју земаља могао „окончати крај историје“.A. Gat, "The End of the End of History", Foreign Affairs, јул/август 2007. Гат је такође размотрио политички ислам, али је навео да покрети повезани с њим „не представљају одрживу алтернативу модерности и не представљају значајну војну претњу развијеном свету“. Сматрао је да је изазов Кине и Русије главна претња, јер би оне могле представљати одржив ривалски модел који би могао инспирисати друге државе.

Ово гледиште је поновио Роберт Каган у својој књизи из 2008. Повратак историје и крај снова, чији је наслов био намерни одговор на Крај историје.Michael Burleigh, "Return of the Dog Pack" (рецензија The Return of History and the End of Dreams), Literary Review, мај 2008.

У свом оп-еду за Washington Post из 2008. Фукујама се такође осврнуо на ову тачку. Написао је: „Упркос недавним ауторитарним напретком, либерална демократија остаје најјача, најшире привлачна идеја која постоји. Већина аутократа, укључујући Путина и Чавеза, и даље осећа да мора да се повинује спољашњим ритуалима демократије чак и када јој изнутра одузима суштину. Чак је и кинески Ху Ђинтао осећао потребу да говори о демократији уочи Олимпијских игара у Пекингу.“Fukuyama, Francis (24. 8. 2008). "They Can Only Go So Far". The Washington Post.

Његова „крајња ноћна мора“, рекао је у марту 2022, јесте свет у којем Кина подржава руску инвазију Украјине, а Русија подржава кинеску инвазију Тајвана. Ако би се то догодило, и било успешно, Фукујама је рекао, „онда бисте заиста живели у свету којим доминирају ове недемократске силе. Ако Сједињене Државе и остатак Запада то не би могли да спрече, онда је то заиста крај краја историје.“

У интервјуу за Сема Хариса у априлу 2026. Фукујама је приметио:

У коментару за South China Morning Post, колумниста Алекс Ло коментарише да је „Фукујама прешао пут од 'Запад је најбољи' до 'крај Запада је близу', а сада наизглед, 'Исток је црвен'.“

Неуспех цивилног друштва и политичко пропадање Године 2014, поводом 25. годишњице објављивања оригиналног есеја „Крај историје?“, Фукујама је написао колумну у The Wall Street Journal поново ажурирајући своју хипотезу. Написао је да, иако либерална демократија још увек нема праву конкуренцију од ауторитарнијих система владавине „у сфери идеја“, ипак је мање идеалистичан него што је био „током узбудљивих дана 1989“. Фукујама је истакао Наранџасту револуцију у Украјини и Арапско пролеће, за које се чинило да нису успеле у својим продемократским циљевима, као и „назадовање демократије“ у земљама укључујући Тајланд, Турску и Никарагву. Навео је да највећи проблем за демократски изабране владе у неким земљама није идеолошки већ „њихов неуспех да обезбеде суштину онога што људи желе од владе: личну сигурност, заједнички економски раст и основне јавне услуге... које су потребне да би се постигла индивидуална прилика.“ Иако је веровао да се економски раст, побољшана влада и грађанске институције међусобно оснажују, написао је да није неизбежно да ће „све земље... ући на тај ескалатор“.

Фукујама је такође упозорио на „политичко пропадање“, за које је написао да би могло утицати и на успостављене демократије попут САД, у којима корупција и крони капитализам нагризају слободу и економске могућности. Ипак, изразио је своје континуирано уверење да „моћ демократског идеала остаје огромна“.