мини|усправно=1.4|Јан ван Ајк, Портрет Арнолфинијевих, 1434, Национална галерија, Лондон мини|усправно=1.8|Рохир ван дер Вејден, Скидање с крста, , Музеј Прадо, Мадрид
Рано низоземско сликарство је термин који се односи на рад уметника активних у Бургундској и Хабзбуршкој Низоземској током 15. и 16. века у периоду северне ренесансе, нарочито у просперитетним градовима Брижу, Генту, Мехелену, Левену, Турнеу и Бриселу, који се сви налазе у данашњој Белгији. Овај период, некада познат и као фламански примитивциИзраз који је сада застарео у енглеском, али се француски и холандски еквиваленти и даље користе., почиње отприлике са Робертом Кампеном и Јаном ван Ајком 1420-их година и траје најмање до смрти Герарда Давида 1523. године, иако га многи научници продужавају до почетка Холандске револуције 1566. или 1568. године – чувене студије Макса Ј. Фридлендера обухватају и Питера Бројгела Старијег. Рано низоземско сликарство поклапа се са раном ренесансом и високом ренесансом у Италији, али се рани период (до око 1500. године) сматра независним уметничким развојем, одвојеним од ренесансног хуманизма који је карактерисао дешавања у Италији. Почевши од 1490-их, како је све већи број низоземских и других северних сликара путовао у Италију, ренесансни идеали и стилови сликања су инкорпорирани у северно сликарство. Као резултат тога, рани низоземски сликари се често категоризују као припадници и северне ренесансе и касне или међународне готике.
Главни низоземски сликари су Кампен, ван Ајк, Рохир ван дер Вејден, Дирк Баутс, Петрус Кристус, Ханс Мемлинг, Хуго ван дер Гус и Хијеронимус Бос. Ови уметници су остварили значајан напредак у природном приказу и илузионизму, а њихов рад типично карактерише сложена иконографија. Њихови субјекти су обично религиозне сцене или мали портрети, док су наративно сликарство или митолошке теме релативно ретке. Пејзаж је често богато описан, али је до почетка 16. века сведен на детаљ у позадини. Слике су углавном рађене техником уље на дасци, било као појединачна дела или као сложенији преносиви или фиксни олтарски комади у форми диптиха, триптиха или полиптиха. Овај период је такође познат по скулптури, таписеријама, илуминираним рукописима, витражима и изрезбареним ретаблима.
Прве генерације уметника биле су активне током врхунца бургундског утицаја у Европи, када су Ниске земље постале политички и економски центар северне Европе, познате по занатству и луксузној роби. Уз помоћ радионичког система, панели и разне рукотворине продавали су се страним принчевима или трговцима путем приватних наруџбина или на тржиштима. Већина радова је уништена током таласа иконоборства у 16. и 17. веку; данас је сачувано само неколико хиљада примерака.
Рана северна уметност уопштено није била високо цењена од почетка 17. до средине 19. века, а сликари и њихова дела нису били добро документовани све до средине 19. века. Историчари уметности провели су скоро читав век одређујући ауторство, проучавајући иконографију и утврђујући основне црте живота чак и највећих уметника; ауторство неких од најзначајнијих дела и даље је предмет расправе. Изучавање раног низоземског сликарства било је једна од главних активности историје уметности 19. и 20. века, и главни фокус двојице најважнијих историчара уметности 20. века: Макса Ј. Фридлендера (Од Ван Ајка до Бројгела и Рано низоземско сликарство) и Ервина Панофског (Рано низоземско сликарство, које покрива само уметнике до Хијеронимуса Боса, који је умро 1516).
Терминологија и обим Термин „рано низоземско сликарство” широко се примењује на сликаре активне током 15. и 16. века у северноевропским областима под контролом војвода Бургундије, а касније и династије Хабзбург у Седамнаест провинција. Ови уметници су постали рана покретачка снага северне ренесансе и одмака од готичког стила. У овом политичком и уметничко-историјском контексту, север прати бургундске земље које су се простирале на подручјима која обухватају делове модерне Француске, Немачке, Белгије, Луксембурга и Холандије.
мини|лево|460п|Гентски олтар, који су довршили Хуберт и Јан ван Ајк 1432. године. Овај полиптих и Торинско-милански часослов генерално се сматрају првим великим делима раног низоземског периода.
Низоземски уметници су били познати под различитим називима. „Касна готика” је ранији назив који наглашава континуитет са уметношћу средњег века.Janson, H. W. Почетком 20. века, уметници су се на енглеском различито називали „Гентско-бришка школа” или „Стара низоземска школа”. „Фламански примитивци” је традиционални уметничко-историјски термин позајмљен из француског који је постао популаран након чувенe изложбe у Брижу 1902. године и остаје у употреби до данас, посебно у холандском и немачком језику. У овом контексту, „примитивац” се не односи на перципирани недостатак софистицираности, већ идентификује уметнике као зачетнике нове традиције у сликарству. Ервин Панофски је преферирао термин ars nova (; „нова уметност”), који је повезивао покрет са иновативним композиторима музике попут Гијома Дифеа и Жила Беншое, којима је бургундски двор давао предност у односу на уметнике везане за раскошни француски двор. Када су бургундске војводе успоставиле центре моћи у Низоземској, донеле су са собом космополитскији поглед. Према Оту Пехту, истовремена промена у уметности почела је негде између 1406. и 1420. године, када се догодила „револуција у сликарству”; појавила се „нова лепота” у уметности, она која је приказивала видљиви, а не метафизички свет.
У 19. веку, рани низоземски уметници су класификовани по националности, при чему је Јан ван Ајк идентификован као Немац, а ван дер Вејден (рођен као Роже де ла Пастир) као Француз. Научници су се понекад бавили питањем да ли је генеза школе у Француској или Немачкој.Ridderbos et al. (2005), 271 Ове расправе и разлике су нестале после Првог светског рата, и следећи траг Фридлендера, Панофског и Пехта, научници на енглеском језику сада готово универзално описују период као „рано низоземско сликарство”, иако многи историчари уметности сматрају фламански термин исправнијим.
У 14. веку, како је готичка уметност уступила место ери међународне готике, у северној Европи се развио низ школа. Рана низоземска уметност потиче из француске дворске уметности и посебно је везана за традицију и конвенције илуминираних рукописа. Модерни историчари уметности сматрају да ера почиње са илуминаторима рукописа из 14. века. Њих су следили сликари на дасци као што су Мелхиор Брудерлам и Роберт Кампен, при чему се овај други генерално сматра првим мајстором раног низоземског сликарства, код кога је ван дер Вејден био шегрт. Илуминација је достигла врхунац у региону у деценијама после 1400. године, углавном захваљујући покровитељству бургундских и анжујских војвода као што су Филип II Смели, Луј I Анжујски и Жан, војвода од Берија. Ово покровитељство се наставило у ниским земљама са бургундским војводама, Филипом Добрим и његовим сином Карлом Смелим. Потражња за илуминираним рукописима опала је пред крај века, можда због скупог процеса производње у поређењу са сликарством на дасци. Ипак, илуминација је остала популарна на луксузном крају тржишта, а графике, како бакрорези тако и дрворези, нашле су ново масовно тржиште, посебно оне од уметника попут Мартина Шонгауера и Албрехта Дирера.
мини|480п|Хијеронимус Бос, Врт земаљских уживања, . Музеј Прадо, Мадрид. Историчари уметности су подељени око тога да ли је централни панел замишљен као морално упозорење или као панорама изгубљеног раја.
Након иновација Ван Ајка, прва генерација низоземских сликара наглашавала је светлост и сенку, елементе који су обично били одсутни у илуминираним рукописима из 14. века. Библијске сцене су приказиване са више натурализма, што је њихов садржај учинило приступачнијим гледаоцима, док су појединачни портрети постали евокативнији и живљи. Јохан Хајзинга је рекао да је уметност тог доба требало да буде потпуно интегрисана са свакодневном рутином, да „испуни лепотом” побожни живот у свету тесно повезаном са литургијом и сакраментима. После око 1500. године, низ фактора је деловао против преовлађујућег северног стила, не најмање успон италијанске уметности, чија је комерцијална привлачност почела да се такмичи са низоземском уметношћу до 1510. године, и претекла је неких десет година касније. Два догађаја симболично и историјски одражавају ову промену: транспорт мермерне Мадоне са Дететом Микеланђела у Бриж 1506. године, и долазак Рафаелових картона за таписерије у Брисел 1517. године, који су били широко виђени док су били у граду. Иако је утицај италијанске уметности убрзо постао широко распрострањен на северу, он је заузврат црпео инспирацију од северних сликара 15. века, при чему је Микеланђелова Мадона заснована на типу који је развио Ханс Мемлинг.
Низоземско сликарство се у најужем смислу завршава смрћу Герарда Давида 1523. године. Бројни уметници средине и касног 16. века задржали су многе конвенције, и често, али не увек, повезују се са школом. Стил ових сликара је често драматично у супротности са стилом прве генерације уметника. Почетком 16. века, уметници су почели да истражују илузионистичке приказе три димензије. Сликарство раног 16. века може се посматрати као директан наставак уметничких иновација и иконографије претходног века, при чему су неки сликари, следећи традиционалне и устаљене формате и симболику претходног века, наставили да производе копије раније насликаних дела. Други су дошли под утицај ренесансног хуманизма, окрећући се секуларним наративним циклусима, док су библијске слике мешане са митолошким темама. Потпуни раскид са стилом и тематиком средине 15. века није виђен све до развоја северног маниризма око 1590. године. Постојало је значајно преклапање, а иновације од раног до средине 16. века могу се повезати са маниристичким стилом, укључујући натуралистичке секуларне портрете, приказивање обичног (за разлику од дворског) живота, и развој сложених пејзажа и градских пејзажа који су били више од позадинских погледа.
Хронологија мини|усправно=1.5|Мајстор живота Богородице, касноготичка Благовест, . Стара пинакотека, Минхен
Порекло ране низоземске школе лежи у минијатурном сликарству касноготичког периода. Ово се прво видело у илуминацији рукописа, која је после 1380. године донела нове нивое реализма, перспективе и вештине у приказивању боја, достижући врхунац са браћом Лимбург и низоземским уметником познатим као Рука Г, коме се обично приписују најзначајнији листови Торинско-миланског часослова. Иако његов идентитет није дефинитивно утврђен, сматра се да је Рука Г, који је допринео , био или Јан ван Ајк или његов брат Хуберт ван Ајк. Према Жоржу Илену де Лоу, доприноси Руке Г Торинско-миланском часослову „представљају највеличанственију групу слика која је икада украсила било коју књигу, и, за своје време, најневероватније дело познато у историји уметности”.
Употреба уља као медија од стране Јана ван Ајка била је значајан развој, омогућавајући уметницима далеко већу манипулацију бојом. Историчар уметности из 16. века Ђорђо Вазари тврдио је да је Ван Ајк изумео употребу уљаних боја; тврдња која, иако преувеличана, указује на степен у којем је Ван Ајк помогао у ширењу технике. Ван Ајк је користио нови ниво виртуозности, углавном користећи чињеницу да се уље суши веома споро; то му је дало више времена и више простора за мешање и комбиновање слојева различитих пигмената, а његову технику су брзо усвојили и усавршили и Роберт Кампен и Рохир ван дер Вејден. Ова три уметника се сматрају првим рангом и најутицајнијим у раној генерацији раних низоземских сликара. Њихов утицај се осетио широм северне Европе, од Бохемије и Пољске на истоку до Аустрије и Швапске на југу.