Привреда Боливије је 95. по величини економија на свету и 87. економија по паритету куповне моћи. Светска банка је Боливију сврстала у земљу са нижим средњим приходима. Са индексом људског развоја од 0,693 налази се на 118. месту.

Економија Боливије имала је историјски образац једно-робне усредсређености. Од сребра до калаја до коке (биљка која расте само у Јужној Америци), Боливија је уживала само у повременим периодима економске диверзификације. Политичка нестабилност и тешка топографија су ограничили модернизацију пољопривредног сектора. Слично томе, релативно низак раст становништва, заједно са ниским очекиваним животним веком и великом учесталошћу болести, задржао је снабдевање радном снагом у току и спречио процват индустрије. Снажна инфлација и корупција такође су спречили развој, али почетком двадесет првог века основе њене економије показале су неочекивано побољшање, водећи главне агенције за кредитни рејтинг да побољшају економски рејтинг Боливије у 2010. години. Рударска индустрија, посебно вађење природног гаса и цинка, тренутно доминира у извозној економији Боливије.

Историја Економија Боливије брзо је расла између 1960. и 1977. Према једној студији, "упорни дефицит и политика фиксног курса током 1970-их довели су до дужничке кризе која је започела 1977. године. Од 1977. до 1986. Боливија је изгубила скоро све добитке у БДП-у по глави становника које је остварила од 1960. године. После 1986. године, боливијска економија је поново почела да расте. Између 1998. и 2002. године, Боливија је доживела једну финансијску кризу.

Инфлација је погодила боливијску економију од 1970-их. У једном тренутку 1985. године Боливија је доживела годишњу стопу инфлације већу од 20.000 процената. Фискална и монетарна реформа смањиле су стопу инфлације на једноцифрене до 1990-их, а 2004. године Боливија је доживела управљиву стопу инфлације од 4,9 процената.

Године 1987. влада Боливије спровела је далекосежан програм макроекономске стабилизације и структурне реформе чији је циљ одржавање стабилности цена, стварање услова за одрживи раст и ублажавање сиромаштва. Најважније структурне промене у боливијској економији укључивале су капитализацију бројних предузећа из јавног сектора. (Капитализација у боливијском контексту је облик приватизације где инвеститори стичу 50% удела и контролу управљања јавним предузећима тако што пристају директно на улагање у предузеће током неколико година, а не плаћају готовини влади). Велика реформа царинске службе значајно је побољшала транспарентност у овој области.

Паралелне законодавне реформе закључиле су тржишно оријентисану политику, посебно у сектору угљоводоника и телекомуникација, које су подстакле приватна улагања. Страним инвеститорима је одобрен национални третман, а страно власништво над компанијама у Боливији практично нема ограничења. Иако је програм капитализације био успешан у огромном подстицању директних страних инвестиција (ФДИ) у Боливији (7 милијарди УСД на залихама током 1996-2002), СДИ (стране директне инвестиције) су се касније смањиле јер су инвеститори извршавали своје уговоре о капитализацији.

У 1996. години три јединице боливијске државне нафтне корпорације укључене су у истраживање, производњу и транспорт угљоводоника што је омогућило изградњу гасовода до Бразила. Влада има дугорочни продајни споразум о продаји 30 милиона кубних метара дневно природног гаса у Бразил до 2019. године. Бразилски нафтовод је превозио око 21 ММцмд у 2000. години. Боливија има другу највећу резерву природног гаса у Јужној Америци а његова тренутна домаћа употреба и извоз у Бразил представљају само мали део његове потенцијалне производње. Извоз природног гаса у Аргентину настављен је 2004. са четири ММцмд.

У априлу 2000. године насилни протести због планова за приватизацију водовода у граду Кочабамба довели су до финансијских поремећаја широм земље. Влада је на крају отказала уговор без обештећења инвеститорима, враћајући услугу у јавну контролу. Страни инвеститори у овом пројекту покренули су случај инвестицијског спора против Боливије због својих акција. Слична ситуација се догодила 2005. године у градовима Ел Алто и Ла Паз.

Протести и гневна опозиција стале су на крај извозу гаса кроз Чиле и тако довели до оставке председника Гонзало Санчез де Лозада у октобру 2003. Влада је 2004. одржала обавезујући референдум о плановима за извоз природног гаса и реформи закона о угљоводоницима. До маја 2005. године Сенат је разматрао нацрт закона о угљеницима.

Макроекономија Бруто домаћи производ Боливије за 2016. годину односи се на ППП укупно 78,35 милијарди долара, а у званичној размени 35,69 милијарди долара. Његов животни стандард, мерено БДП-ом по глави становника, био је 7.191 УСД. Економски раст износи око 5,2% годишње, а инфлација 4,5% у 2012. години. Боливија је доживела буџетски суфицит од око 1,5% БДП-а у 2012. Расходи су били готово 12,2 милијарде УСД, док су приходи износили око 12,6 милијарди УСД. Влада води вишкове рачуна од 2005. године.

Боливијска валута је боливијски боливијано. Један боливијано подељен је у 100 центава. Боливијано је 1987. заменио боливијски пезос по стопи од милион до један, након вишегодишње снажне инфлације. У то време, 1 нови боливијано био је отприлике еквивалент 1 америчком долару. Крајем 2011. боливијано је вредео само око 0,145 америчког долара. Годишње каматне стопе у 2010. години су се стално смањивале на 9,9 процената са више од 50 процената пре 1997. године.

Боливијски индекс људског развоја је 0,675. "Између 1980. и 2012. ХДИ Боливије (Плуринационално стање) ХДИ порастао је за 1,3% годишње са 0,489 на 0,675 данас, што земљи даје 108 место од 187 земаља са упоредним подацима. ХДИ Латинске Америке и Кариба као регион је порастао са 0,574 у 1980 на 0,741 данас, што је Боливију (Плуринационално стање) испод регионалног просека. "

Следећа табела приказује главне економске показатеље у периоду 1980–2017. Year198019851990199520002005200620072008200920102011201220132014201520162017БДП у $(Паритет куповне моћи)10.8 млд.12.6 млд.16.4 млд.22.6 млд.29.2 млд.38.1 млд.41.2 млд.44.23 млд.47.87 млд.49.86 млд.52.55 млд.56.42 млд.60.41 млд.65.55 млд.70.37 млд.74.59 млд.78.77 млд.83.55 млд.БДП по становнику у $(Паритет куповне моћи)2,0902,0802,4422,9943,4974,1804,4394,6854,9875,1095,2985,5995,9006,3036,6636,9557,2297,547Раст БДП-а (real)0.6%−1.7%4.6%4.7%2.5%4.4%4.8%4.6%6.1%3.4%4.1%5.2%5.1%6.8%5.5%4.9%4.3%4.2%Инфлација(у процентима)47.1%11,749.6 %17.1%10.2%4.6%5.4%4.3%6.6%14.0%3.3%2.5%9.9%4.5%5.7%5.8%4.1%3.6%2.8%Дуг Владе(проценат БДП-а)............67%82%54%40%37%39%38%35%35%36%37% 41%46%51%

Сектори Агрикултура Бруто домаћи производ пољопривреде и шумарства (БДП) у 2003. години, смањен је са 28 процената у 1986. години. У комбинацији, ове активности запошљавају скоро 44 процента радника Боливије. Већина пољопривредних радника ради на фармама - доминантном економском активношћу планинског региона. Пољопривредна производња у Боливији компликована је и топографијом и климом земље. Велика надморска висина отежава узгој, као и временске прилике Ел Нињо и сезонске поплаве. Пољопривредни БДП у Боливији и даље расте, али је од 1991. достигао тек скромну просечну стопу раста од 2,8 процената годишње.

Најтрофејнији пољопривредни производ Боливије и даље је кока, од којих је Боливија тренутно трећи највећи култивар на свету после Колумбије и Перуа, са процењеним 29.500 хектара у 2007. години, што је нешто више него претходне године. Боливија је трећи највећи произвођач кокаина, дроге произведене од коке, процењене на 120 метричких тона потенцијално чистог кокаина у 2007. години и транзитне земље перуанског и колумбијског кокаина намењене илегално САД, Европи, Бразилу, Аргентини, Чилеу и Парагвај. Боливијска влада је, као одговор на међународни притисак, радила на ограничавању гајења коке. Међутим, напори на искорењивању отежани су недостатком одговарајућег усева за руралне заједнице које су генерацијама гајиле коку. Моралесова влада вратила је неке од резултата добијених претходних година.

Од 2001. године водећи легални извоз у сектору пољопривреде у Боливији била је соја. Уз то, памук, кафа и шећерна трска били су одрживи извоз за Боливију. За домаћу потрошњу кукуруз, пшеница и кромпир су усеви боливијских пољопривредника. Упркос великим шумама, Боливија има само малу дрвну индустрију. У 2003. години дрво је чинило само 3,5 посто зараде од извоза. Закон о шумарству из 1996. године наметнуо је порез на пиљене грађе и тиме знатно смањио извоз боливијског дрвета. Порез је коришћен за оснивање Савета за управљање шумама, који је био минимално успешан у напорима обнове шума и елиминисању илегалне сече. Са повећаном ефикасношћу, Боливија би вероватно могла да повећа профитабилност својих шумских ресурса, а истовремено их штити од прекомерне експлоатације. Боливија има малу рибарску индустрију која пушта слатководна језера и потоке у земљи. Годишњи улов у просеку износи око 6.000 тона.

Пољопривреда и шумарство такође су животни пут мноштва малих села у којима живи већина становништва. Мала сеоска економија посрнула је и пропадала од краја двадесетог века због проблема околине, укључујући крчење шума и последичну деградацију тла, загађење воде, губитак биолошке разноликости и тако даље. Поред тога, политички и социјални проблеми такође опструирају раст развоја малих села: политичка превирања, пост-грађански рат и растући фискални дефицит смањили су већину подстицаја за улагање; корупција и манипулација водоснабдевањем страних компанија увелике су поткопале доступност и ефикасност локалног тржишта, остављајући мали профит сеоским пољопривредницима и произвођачима. Штавише, глобално тржиште представља претњу стабилности и одрживости слабе економије Боливије: "пад извозних цена, смањење неформалне трговине" и нискоквалификовани прекомерно хомогенизовани локални производи додатно су погоршали суморно стање микроекономских активности Боливије, онемогућавајући сеоским фармама и фабрикама зарађивање за живот и отварање трговине са светом. Смањење профита и пораст трошкова производње учинили су сеоску економију у Боливији изузетно рањивом и нестабилном; као резултат тога, незапосленост расте и мале компаније су на рубу банкрота, што је заузврат учинило владину интервенцију врло неефикасном и одложило многе владине иницијативе и покушаје побољшања стања.

Рударство мини|десно|Карта Боливије, која приказује шумске и пољопривредне површине и рудна подручја из 1912. године Рударство је и даље од виталног значаја за економију Боливије. Колапс светског тржишта калаja 80-их година прошлог века довео је до реструктурирања индустрије. Држава је драматично смањила своју контролу и тренутно обавља само мали део рударских активности. У малим фирмама, често са ниском продуктивношћу, запослени су многи бивши државни рудари. Природни гас је сребро као највреднију природну робу у земљи. Откриће 1997. године потврдило је десетоструку корист у познатим резервама природног гаса у Боливији. Проналажење тржишта за коришћење овог ресурса, како на земљи тако и на међународном нивоу, успорило је недостатак инфраструктуре и сукоба око улоге државе у контроли природних ресурса. Иако се светско тржиште калаја поново појавило, Боливија се сада суочава са јаком конкуренцијом земаља југоисточне Африке, које производе алувијални калај нижег трошка. Производња злата и сребра драматично је порасла у последњој деценији. Годишње, од 2002. године, Боливија је извукла и извезла више од 11.000 килограма злата и 461 тоне сребра. Поред тога, Боливија је повећала производњу цинка, издвајајући више од 100.000 тона сваке године. Остали копани метали укључују антимон, гвожђе и волфрам.

Литијум