Мачу Пикчу () је свети град Инка који се налази на највишем делу источних Анда, на источним падинама планинског ланца Урубамба, на висини од 2.350 метара надморске висине. Мачу Пикчу је вероватно изграђен око 1300. године, али је остао сакривен све до 1911. године кад га је открио Американац Хајрам Бингам.
Истраживања су вршена и 1940–41. године. Град је био изграђен од гранита на терасама и опасан двоструким зидинама кроз које је водио само један улаз. Осим остатака храма и бројних кућа, ту су и исклесане пећине за божанска престоља, те сунчане сатове. Дивовске зидине и зидови грађевина изведени су међусобним уклапањем блокова, без употребе металног оруђа и везног средства.
Мачу Пикчу сведочи о времену величанственог царства Инка. Након освајања територија, моћна војска Инка саградила је канале за наводњавање и системе поплочаних путева, а грађевинари су саградили тврђаве, храмове и монументалне камене зграде.
Данас археолози тврде да Мачу Пикчу није био град у класичном смислу јер нису пронађени остаци бирократске управе, трговине или војних утрврђења. Највероватније је грађен као царски посед и религијско уточиште или као тајни церемонијални град.
Остаци Мачу Пикчуа одају царски стил Инка какав се може наћи и на другим местима некад највеће државе америчког континента пре доласка Европљана. Но необичан је по околини: смештен је усред бујне вегетације коју наводњава река. Град има око две стотине грађевина смештених по терасама и распоређених око великог средишњег трга. Град је подељен на уске и издужене четврти које максимално искоришћавају простор. Постоје и терасе изван насељеног дела које имају канале за наводњавање. На висини у средишту града налази се гранитни монолит, који је можда био жртвеник, карактеристичан за Инке, а можда и опсерваторија. Зидине Мачу Пикчуа изграђене су од оријашких блокова камена. Податак је још фасцинантнији јер се зна да Инке нису познавале точак ни гвоздено оруђе, а анализом је утврђено да су блокови савршено изрезани у каменоломима и да су се завршни радови обављали на самом градилишту.
Град који је 400 година био заборављен у андској прашуми, чини се да је био напуштен још и пре него што су царство Инка покорили Шпанци. Према једној теорији, становнике је покосио сифилис који је стигао из Европе, а остало је учинио грађански рат. Дана 7. јула 2007. године проглашен је за једно од нових седам светских чуда.
Гледано у колективној машти као остаци древног и фасцинантно изгубљеног града, град је опште познат и по импозантним и оригиналним рушевинама, и по импресивном погледу на доњу долину Урубамбе око 400 метара испод. То је део светске баштине који је израдио УНЕСКО, изабран у 2007. као један од седам светских чуда. То је треће највеће археолошко налазиште на свету после ископавања Помпеја и Остије Антике. 2003. године, више од 400 хиљада људи посетило је рушевине и УНЕСКО је изразио забринутост због штете по животну средину коју такав обим туриста може да нанесе локацији.
Перуанске власти, које очигледно остварују знатне економске предности од туризма, тврде да нема проблема и да је екстремна изолација долине Урубамбе сама по себи довољна да ограничи проток туриста. Повремено се предлаже изградња жичаре која би дошла до града са дна долине, али предлог никада није прошао.
Историја
Клисура Пикчу, која се налази на пола пута између Анда и Амазонске шуме, колонизовала је брдско, не-дивље становништво са подручја Вилкабамба и Свете долине, у области Куско, и желећи да се прошири на своје пољопривредне границе. Археолошки докази указују на то да се пољопривредом бавило у региону од најраније 760. године пре нове ере. Из периода просечног хоризонта (од 900. године пре нове ере) дошло је до демографске експлозије од стране група које нису историјски документоване, али вероватно у вези са тампучком припадношћу Урубамбе. Верује се да су ти народи можда били део федерације Аиармаке, супарничке раним Инкама регије Куско. У овом периоду „вештачка“ пољопривредна површина (терасе) се знатно проширују. Ипак, специфично место града Мачу Пикчу (стеновити гребен који спаја планине Мачу Пикчу и Хуаина Пикчу) нема трага да је саграђено пре петнаестог века .
Претпоставља се да је град био саграђен од цара Инка Пакхакутека око године 1440, а остао је насељен до шпанског освајања од 1532. године. Локација града била је добро чувана војна тајна, јер су дубоке литице које га окружују најбоља природна одбрана. У ствари, након што је напуштена, локација је остала непозната четири века, улазећи у легенду. Археолошка открића, у комбинацији са студијама колонијалних докумената, показују да то није био нормалан град, већ својеврсна летња резиденцијаза цара и племство Инка. Израчунато је да не може истовремено да живи више од 750 људи у Мачу Пикчуу и вероватно током кишне сезоне или када није било племића, број је био још мањи.
Град је открио 24. јула 1911. године Хирам Бингхам, историчар из Јела, који је истраживао старе улице Инка у потрази за последњом престоницом Инка- Вилкабамбом. Бингхам је направио још неколико путовања и вршио ископавања до 1915. године и тек касније схватио важност свог открића и био уверен да је Мачу Пикчу оно што је назвао Вилкабамба. Враћајући се својим истраживањима, написао је неколико чланака и књига о Мачу Пикчуу- најпознатији је био Изгубљени град Инка. Парадоксално, Вилкабамба није био Мачу Пикчу: последња престоница била је у Еспириту Пампа-скривена у џунгли, неколико стотина метара од места где је стигао током свог истраживања.
Током 2008. године, низ докумената које су у међународним архивима и перуанским архивима открили неки међународни научници, укључујући америчког историчара Паола Греер-а, открива да је Немац Аугусто Бернс открио Мачу Пикчу у другој половини деветнаестог века и основао друштво за искориштавање његових богатстава. Бернс је локалитет открио 1867. године, 44 године пре него што га је амерички истраживач Хирам Бингхам открио западном свету. Греер и његове колеге имају за циљ да пронађу изгубљено благо, од којих је многа можда завршила у приватним колекцијама. мини|Храм Кондор|397x397п
Доба Инка (1438—1534) Око 1440. клисуру Пикчу освојио је Пакхакутек, први цар Инка ( 1438 - 1470 ), током своје кампање у близини Вилкабамба.
Верује се да је и Мачу Пикчу, као и већина инканских лактата, имао покретно становништво, које се састојало од 300 до 1.000 чланова елите (вероватно Панакутек панаца ) и акла . Показано је да је пољопривредна радна снага била састављена од колониста или митми ( митмаккуна ) који долазе из различитих места царства.
По смрти Пакхакутека, у складу са инковским краљевским обичајима, Мачу Пикчу и остатак његове личне имовине пребачени су у управу његове панаке, која је требало да додели приходе произведене за култ мумије покојног краља. Ова ситуација се претпоставља да се задржала за време владавине Тупак Иупанкуи ( 1470 - 1493 ) и Хуан Капак (1493-1529).
Мачу Пикчу је морао да изгуби део свог значаја такмичећи се у престижу личним својствима наследника. У ствари, отварање шири и сигуран начин између Олантаитамбо и Вилкабамба (онај из долине Амаибамба) одвојен на пут Пикчу грла. Прелазни период (1534—1572) мини|463x463пиксел|Светилиште Инка- Мачу Пикчу Грађански рат Инка (1531—1532) и шпански напад на територију Куско у 1534. дубок ударац на живот у Мачу Пикчуу. Сеоска заједница тог места састојала се углавном од митама, досељеника разних народа које су Инке покориле и силом извеле у то подручје. Искористили су колапс економског система региона како би се вратили у своје родне крајеве. Отпор Инка Шпанцима, којим је командовао Манцо, 1536. године позвао је племиће суседних области да интегришу краљев двор у прогонство Вилкабамбе и врло је вероватно да је најбоље племство Пикчуа напустило град у то време. Документи времена говоре да је регион у то време био пун "расељених особа".
Пикчу би остао насељен и потврђено његово постојање, о чему сведочи напомена града међу приточким колонијама шпанске околине Оллантаитамбо. То не значи да су га Шпанци присуствовали: у ствари знамо да су данак Пикчу колонизаторима плаћали једном годишње у селу Олантаитамбо, а не да се „прикупљају“ на лицу места. У сваком случају, јасно је да су Шпанци знали место, мада нема назнака да су уважавали важност прошлости. У колонијалним документима се такође помиње курака можда последњи становник Мачу Пикчуа из 1568. године : Хуан Макора. Име Хуан указује да је барем формално крштен и да је због тога био подвргнут шпанском утицају.
Други документ каже да је Инка Титу Куси Иупанкуи, која је владала у то време Вилкабамба, тражила да аустријски фратри дођу да евангелизују Пиокх око 1570. године. Није познато место у околини чије име звучи слично као "Пиокхо" и није "Пихо" или "Пиху"; што сугерира Лумбрерасу да су стигли чувени "идолопоклонички илегалци" који су се бавили уништавањем и паљењем торња Храма Сунца.
Шпански војник Балтазар де Окампо саградио је крајем 16. века дело раскошних грађевина "на врху обронка планине", које је такође садржало велику аклахуаси ( Кућу изабраних ), у последњим годинама отпора Инка. Кратки опис места које Окампо прави од места води назад до Пикчу-а, а значајно је што се односи на село са именом Питкос. Чини се да је једини сличан топоним Виткос, али идентификује потпуно другачије насеље Инка у Вилкабамби. Једини други могући "кандидат" је наравно Пикчу. Међутим, није коначно утврђено да ли је то исто место.
Између колоније и републике (XVII - XIX век) У 1865, током својих истраживачких путовања у Перу, италијански природњак -Антонио Рајмонди пролази у подножје рушевина без да и алудира знајући да је регион ретко насељен у то време. Међутим, ово указује да је тих година то подручје почело да посећује интересе који нису чисто научни.
У ствари, обелодањивање открива податке о немачком импресарију по имену Аугусто Бернс који је 1867. не само да је "открио" рушевине, него је и основао рударску компанију за искориштавање наводних "блага" које су га смештале ( Компаниа Анонимни Екплотадора де лас Хукас дел Инка ). Према овом извору, између 1867. и 1870. године, уз помоћ права које му је доделила влада Хосе Балта, компанија би деловала на том подручју и после продала „све што је пронашла“ европским и северноамеричким колекционарима.
У вези с овим наводним подухватом (чије постојање очекује потврду од других извора и аутора), ово су сигурно времена када мапе за истраживање рударства почињу спомињати Мачу Пикчу. Тако је 1870. године Хари Сингер први пут на мапу ставио локацију планину Мачу Пикчу, односећи се на Хуаина Пикчу са именом Пунта Хуака дел Инка . Ово име открива досад невиђену везу између Инка и планина, а такође сугерише религиозни карактер ( хуака је била свето место древних Анда ).
Друга карта из 1874. године, коју је написао Немац Херман Гохринг, помиње и поставља обе планине на тачну локацију.
Крајем 1880-их француски истраживач Чарлс Виенер потврдио је постојање археолошких рушевина на том месту (буквално наводећи "постоје рушевине на Мачу Пикчу"), али до њега није могао доћи. У сваком случају, јасно је да постојање наводног „изгубљеног града“ није заборављено, као што се веровало до пре неколико година.
Поновно откриће Мачу Пикчу (1894—1911) Први директан вест о посетиоцима Мачу Пикчу указују на то да Агустин Лизарага, велепоседник у Куску, стигао је 14. јула подигао 1902. да води земљаке Габино Санчез Енрике Палма Хусто Очоа. Посетиоци су оставили графите са својим именима на једном од зидова Храма Три прозора, што су касније разни посматрачи потврдили. Неке информације говоре да је Лизарага већ посетио Мачу Пикчу заједно са Луисом Бејаром 1894 . Лизарага је "посетиоцима" показао зграде, али права природа његових активности није истражена.