Вилијам Рандолф Херст (енгл. ;. Random House Webster's Unabridged Dictionary. 29. април 1863 — 14. август 1951) био је амерички новински издавач и политичар који је развио највећи национални новински ланац и медијску компанију, Херст комјуникејшонс. Његове екстравагантне методе жуте штампе, уз кршење новинарске етике и стандарда, снажно су утицале на популарне медије у држави наглашавајући сензационализам и приче о људским судбинама. Херст је у издавачки посао ушао 1887. године заједно са Мичелом Трубитом, након што му је богати отац, сенатор Џорџ Херст, препустио контролу над новинама Сан Франциско егзаминер.
Након пресељења у Њујорк, Херст је купио Њујорк џорнал и започео огорчен рат за тираж са листом Њујорк ворлд у власништву Џозефа Пулицера. Херст је продавао новине штампајући огромне наслове преко језивих прича које су се бавиле криминалом, корупцијом, сексом и инсинуацијама. Наставио је да купује новине, створивши ланац који је на врхунцу бројао готово 30 дневних листова у већим америчким градовима. Касније се проширио на часописе, створивши највећи светски бизнис у индустрији новина и магазина. Херст је контролисао уређивачку политику и праћење политичких вести у свим својим издањима, често објављујући сопствене личне ставове. Сензационалистички је извештавао о шпанским злочинима на Куби, позивајући на рат против Шпаније 1898. године. Истинитост његових каснијих тврдњи да је он започео рат са Шпанијом, историчари одбацују као крајње преувеличане.
Херст је два пута биран у Представнички дом САД као демократа. Неуспешно се кандидовао за председника Сједињених Америчких Држава 1904, градоначелника Њујорка 1905. и 1909, као и за гувернера Њујорка 1906. Током политичке каријере заступао је ставове који су углавном повезани са левим крилом прогресивног покрета, тврдећи да говори у име радничке класе. Након 1918. и завршетка Првог светског рата, Херст је постепено почео да усваја конзервативније ставове и да промовише изолационистичку спољну политику, како би се избегло даље уплитање у оно што је сматрао корумпираним европским пословима. Био је истовремено милитантни националиста, оштри антикомуниста после Руске револуције и дубоко сумњичав према Друштву народа, Британцима, Французима, Јапанцима и Русима.
Након доласка Адолфа Хитлера на власт, Херст је постао присталица Нацистичке партије, наређујући својим новинарима да објављују повољне извештаје о нацистичкој Немачкој и дозвољавајући водећим нацистима да пишу чланке за његове новине. Иако је од 1938. године надаље осуђивао Хитлеров третман Јевреја, и даље је изражавао подршку нацистичкој инвазији на Русију, називајући Хитлера „спасиоцем Европе” у својој колумни 23. јуна 1941. Био је водећи подржавалац Френклина Д. Рузвелта у периоду 1932–1934, али је касније прекинуо везе с њим и постао истакнути критичар његове администрације. Херстове публикације достигле су врхунац тиража од 20 милиона читалаца дневно средином тридесетих година. Због лошег вођења финансија, био је толико дубоко у дуговима током Велике депресије да је већина његове имовине морала да се ликвидира крајем тридесетих. Херст је ипак успео да задржи своје новине и часописе. Његова животна прича била је главна инспирација за Чарлса Фостера Кејна, главног лика у филму Орсона Велса Грађанин Кејн (1941), при чему је Кејнова палата Ксанаду представљала стварни Херстов замак.The Battle Over Citizen Kane , PBS. Замак, саграђен на брду с погледом на Тихи океан у близини Сан Симеона, сачуван је као Државни историјски споменик и проглашен је Националним историјским обележјем.
Рани живот и образовање мини|лево|Херст око 1885. године Херст је рођен у Сан Франциску 29. априла 1863. Отац му је био Џорџ Херст, рударски инжењер, милионер и власник златних и других рудника, а мајка Фиби Аперсон Херст, много млађа жена из малог града у Мисурију. Старији Херст је касније ушао у политику. Служио је као сенатор САД, најпре именован на кратак период 1886, а касније исте године и изабран. Ту функцију је обављао од 1887. до своје смрти 1891. године.
Његов прадеда по оцу био је Џон Херст, пореклом протестант из Алстера. Џон Херст се са супругом и шесторо деце преселио у Америку из Балибеја у Округу Монахан у Ирској, као део Каханског егзодуса 1766. године. Породица се населила у провинцији Јужна Каролина. Њихова имиграција делом је била подстакнута политиком колонијалне владе која је охрабривала досељавање ирских протестаната, од којих су многи били шкотског порекла. Херстова мајка, Фиби Елизабет Аперсон, такође је била шкотско-ирског порекла, а њена породица потицала је из Голвеја. Именована је за прву жену регента Универзитета Калифорније у Берклију, донирала је средства за оснивање библиотека на неколико универзитета, финансирала бројне антрополошке експедиције и основала Антрополошки музеј Фиби А. Херст.
Херст је похађао припремну Школу Сент Пол у Конкорду, Њу Хемпшир. Уписао је Харвард колеџ 1885. године. Током студија био је члан братства Делта Капа Епсилон, А. Д. клуба и позоришног друштва Hasty Pudding Theatricals, пре него што је искључен са факултета. Његове лудорије на Харварду укључивале су организовање масовних пијанки на Харвардском тргу и слање нокшира професорима са њиховим ликовима уцртаним на дну посуде.The American Pageant: A History of the Republic, Thirteenth edition, Advanced Placement Edition, 2006
Издавачки посао
мини|Оглас у којем се тражи од произвођача аутомобила да плате оглашавање у Херстовом ланцу, истичући њихов тираж
У потрази за занимањем, Херст је 1887. преузео управљање очевим новинама, Сан Франциско егзаминером, које је његов отац добио 1880. као наплату коцкарског дуга.
Њујорк морнинг џорнал
Рано у својој каријери у Сан Франциско егзаминеру, Херст је замислио вођење великог новинског ланца и „одувек је знао да је његов сан о националној информативној мрежи немогућ без тријумфа у Њујорку”. Године 1895, уз финансијску помоћ мајке (отац му је преминуо 1891), Херст је купио тада пропадајући Њујорк морнинг џорнал, запошљавајући писце попут Стивена Крејна и Џулијана Хоторна. Тада улази у директан рат за тираж са Џозефом Пулицером, власником листа Њујорк ворлд. Херст је „украо” карикатуристу Ричарда Ф. Аутколта, заједно са комплетним Пулицеровим недељним особљем.
Када је Херст купио ове „новине за пени”, назване тако јер се примерак продавао за један пени, Џорнал се такмичио са 16 других великих дневних листова у Њујорку. Имао је снажан фокус на политику Демократске странке. Херст је довео своје најбоље менаџере из Сан Франциска и „брзо се етаблирао као најатрактивнији послодавац” међу њујоршким новинама. Био је издашан, плаћао је више од конкурената и одавао признање својим новинарима потписујући их на насловним странама. Поред тога, био је неуобичајено љубазан, скроман, „беспрекорно смирен” и толерантан према ексцентрицима све док су имали корисне таленте, како је приметио историчар Кенет Вајт.
Жута штампа и ривалство са Њујорк ворлдом ### мини|десно|Карикатура Херста објављена у часопису The Wasp, 21. новембра 1896. Херстов Џорнал и његов главни ривал Њујорк ворлд усавршили су стил популарног новинарства који је касније подругљиво назван „жута штампа”, по Аутколтовом стрипу Жути клинац (енгл. Yellow Kid). Пулицеров лист је померио границе масовне привлачности новина кроз храбре наслове, агресивно прикупљање вести, обилну употребу илустрација, популистичку политику и драматичне приче. Херст је користио исти рецепт за успех, приморавши Пулицера да спусти цену свог листа са два цента на један пени. Убрзо су оба листа ушла у жестоку битку за читаоце.
мини|лево|С лева на десно: Херст, Роберт Г. Вињола и Артур Бризбејн током снимања у Њујорку априла 1920.
Док многи критичари приписују невероватан успех Џорнала јефтином сензационализму, Кенет Вајт примећује: „Уместо да јури ка дну, Херст је подигао Џорнал и штампу од једног пенија на виши ниво. Џорнал је био захтеван и софистициран лист по тадашњим стандардима.”
Ова два листа су коначно прогласила примирје крајем 1898. године, након што су обојица изгубили огромне количине новца извештавајући о Шпанско-америчком рату. Херст је вероватно изгубио неколико милиона долара у прве три године као издавач Џорнала, али је лист почео да остварује профит након што је окончао рат са Пулицером.
Под Херстом, Џорнал је остао лојалан популистичком левом крилу Демократске странке. Био је то једини велики лист на Истоку који је подржао Вилијама Џенингса Брајана 1896. Његово извештавање о тим изборима било је вероватно најважније од свих новина у земљи, немилосрдно нападајући улогу новца у кампањи Републиканаца и Марка Хану, менаџера Вилијама Макинлија.
Шпанско-амерички рат мини|десно|Херст, око 1900.
Дневни тираж Морнинг џорнала редовно се пео изнад милион примерака након потапања брода УСС Мејн и уласка САД у Шпанско-амерички рат. Неки су тај сукоб називали „Ратом Џорнала” због огромног утицаја који је лист имао у изазивању америчког беса против Шпаније. Огроман део извештавања који је водио до рата био је обојен гласинама, пропагандом и сензационализмом, при чему су се „жути” листови сматрали највећим преступницима.
Можда најпознатији мит у америчком новинарству је тврдња да је илустратор Фредерик Ремингтон, којег је Херст послао на Кубу, послао телеграм у коме каже да је на Куби све мирно, на шта је Херст наводно одговорио: „Молим те, остани. Ти обезбеди слике, а ја ћу обезбедити рат.” Нема савремених доказа за ову тврдњу.
Херст је био лично посвећен ствари кубанских побуњеника. Извештаји о побуни и шпанским злочинима — од којих су се многи показали као неистинити — били су мотивисани Херстовим огорчењем шпанском бруталном политиком која је резултирала смрћу стотина хиљада невиних Кубанаца.
Док Херст и жута штампа нису директно изазвали амерички рат са Шпанијом, они су довели јавно мњење у Њујорку до тачке кључања. Ипак, ови листови нису били међу првих десет извора вести ван Њујорка, а историчари сматрају да је рат објављен јер је америчко јавно мњење широм земље било згрожено крвопролићем на Куби, што је имало већи утицај на Конгрес и председника Макинлија од мелодрама у Херстовом Џорналу.
Експанзија мини|Политичка карикатура из 1906. приказује Херста као Страшило из Оза.
Делимично како би помогао својим политичким амбицијама, Херст је отварао новине и у другим градовима, међу којима су Чикаго, Лос Анђелес и Бостон. Године 1915. основао је International Film Service, студио за анимацију осмишљен да искористи популарност стрипова које је контролисао. До средине 1920-их имао је националну мрежу од 28 новина.
Херст је такође диверсификовао своје издавачке интересе у издавање књига и часописа. Неколико њих је још увек у оптицају, укључујући Космополитен, Good Housekeeping, Town and Country и Харперс базар.
Године 1924. Херст је покренуо New York Daily Mirror, раскалашни таблоид који је отворено имитирао New York Daily News. Међу његовим другим поседима биле су две новинске агенције, Универзал њуз и International News Service, радио-станице, филмска компанија Cosmopolitan Productions и огромне површине земље у Калифорнији и Мексику.
Економска криза и Велика депресија тешко су погодиле његово царство. До 1937. године Херст Корпорација се суочила са судски наложеном реорганизацијом. Херст је од тада сведен на статус запосленог, подређен директивама спољног менаџера. Многе некретнине су ликвидиране, а забележена је и велика продаја уметнина и антиквитета.
Политички ангажман мини|Карикатура из часописа Puck (1905).
Херст је освојио два избора за Конгрес САД, а потом изгубио серију избора. За длаку је изгубио у покушајима да постане градоначелник Њујорка 1905. и 1909. и гувернер Њујорка 1906, званично остајући демократа док је истовремено стварао Партију независности. Херстове неуспешне кампање донеле су му надимак „William 'Also-Randolph' Hearst”.
Као противник Британске империје, Херст се успротивио америчком учешћу у Првом светском рату и напао формирање Друштва народа.
Помак удесно и раскид са Рузвелтом