Улица краља Петра I је средишња градска улица у Сомбору. Смештена је у центру града. Простире се од зграде Жупаније до зграде Препарандије. Ова улица је унутар "Венца"- четири широке улице које омеђују старо језгро града ( некадашњи "Шанац" а данашњи "Венац" настао је на месту одбрамбеног турског шанца ископаног око 1684/85.године). Улица краља Петра I једна је од староградских улица пуних живота.

Старо градско језгро града

Улица краља Петра I је улица која се налази унутар старог градског језгра Сомбора а које је уоквирено са четири „венца“:

Венац војводе Степе Степановића, Венац војводе Живојина Мишића, Венац војводе Петра Бојовића и Венац војводе Радомира Путника.

Улица краља Петра I спаја Венац војводе Степе Степановића и Венац војводе Радомира Путника.

Улица кроз историју Средишња градска улица још од половине 18. века се простирала од Жупаније до Светођурђевског трга, а касније све до почетка Бајског пута (данашња Војвођанска улица). У том периоду је са њене јужне и са северне стране била окружена шанцем са водом те је улаз у улицу све до половине 19. века био могућ само преко два мала дрвена моста. Један мост се налазио код данашњег парка, а други код садашње зграде Препарандије. Због њене ширине деценијама се овде налазила и житна пијаца. На њеном средишту простирао се Трг Светог Ђорђа.

Део улице од Трга Светог Ђорђа до здања Препарандије раније није сматран главном улицом, па је у 18. веку називан Бајским путем, што ће, касније, дуго деценија бити име садашње Војвођанске. Овај део је тек након Другог светског рата постао делом главне улице, којој је природно и припадао. Од друге половине 19. века постала је привредно средиште града. 250п|мини|лево|Табла са именом улице Године 1874. uлица је први пут добила калдрму. Средина улице била је калдрмисана крупном коцком, а већи део улице, између тротоара и коловоза, калдрмисан је ломљеним каменом. Године 1905. тротоар на Главној улици до Трга Светог Ђорђа је асфалтиран, а од трга до зграде Препарандије 1909. године. Коловоз је од 1930. године калдрмисан ситном коцком, а потпуно је асфалтиран 1970. године. Детаљно је реконструисана током 2007/08. Године. Преостали радови и пројекти за урбани мобилијар су урађени 2009. и 2010. године и улица је завршена постављањем фонтане августа 2011. године.

250п|мини|десно|Симболично приказане четири године значајне за реконструкцију улице на којима се види врста употребљеног материјала и година

Дуго времена Главна улица је била без зеленила, а прва стабла су биле украсне тополе посађене почетком педесетих година 20. века. Деценију касније,1960.године посађена су и 52 стабла платана (тополе су још неко време стојале уз њих, после чега су повађене). Између 2007. и 2010. године током трајања детаљне реконструкције Главне улице уклоњено је старо и посађено ново, по врсти примереније дрвеће - црвени храст. Улица краља Петра I је дужине 631 метар (од Дома ЈНА до Жупаније). Ширина улице је највећим делом 30 метара. Од 1969. године сомборска Главна улица је, са свим старим здањима која се у њој налазе, добила статус заштићеног споменика културе.

Назив улице Кроз историју улица је мењала називе. У другој половини 19. века, па све до 1918. године носила је име Лајоша Кошута једног од предводника Мађарске револуције 1848/49. године. После Првог светског рата улица добија име тадашњег престолонаследника, касније краља Александра. Након Другог светског рата улице су добијала имена најчешће револуционарна и партизанских хероја, или и појмова и места везаних за антифашистичку борбу. Тако је Главна улица добила назив улица Маршала Тита. Почетком деведесетих година 20. века (1992. године), распадом СФРЈ улица Маршала Тита је добила име улица Краља Петра I.

Суседне улице Венац Степе Степановића Улица Аврама Мразовића Улица Читаоничка Улица Лазе Костића Улица Вељка Петровића Венац Радомира Путника

Тргови Трг Светог Ђорђа

Најстарији и највећи сомборски градски трг који се налази на Главној улици, име је добио по Светођурђевској цркви, простирао се од цркве до почетка Соларског сокака (Читаоничке улице) с јужне и до палате "Ин форо" данас Робне куће Београд, и са Светођурђевском црквом, са северне стране. Трг је поплочан 1874. године. Град је затим Трг уредио током 1938. године, када је постављена подлога од савског шљунка и цемента, а на бетонску плочу стављен је камен и постављени су ивичњаци. Деведесетих година 19. века Трг је озелењен младицама бођоша, који су, након више од једног века, замењени приликом реконструкције Главне улице и Трга 2007/08. године. После Другог светског рата назив трга био је промењен у Трг ослобођења, а од почетка деведесетих година 20. века носио је име Трг слободе. Старо име Трга враћено је тек почетком овог века. Од 1969. године Трг и сва стара здања која се овде налазе добила су статус заштићеног споменика културе.

Жупанијски трг (Трг цара Уроша) Све до друге половине 19. века испред здања Жупаније налазило се градско вашариште, односно сточна пијаца. Омањи трг испред зграде начињен је одмах по њеној изградњи (1805-1808). Почетком тридесетих година 19. века каменом је поплочан тротоар око зграде Жупаније, а 1841. године калдрмисан је дрвеним коцкама и трг испред Жупаније. Сточна пијаца ускоро је делимично измештена, а испред зграде су посађени омањи дрвореди, поред којих су начињене стазе. 250п|мини|лево|Жупанијски трг (Трг цара Уроша) Када је између 1880. и 1882. године обнављана и проширена зграда Жупаније, дотадашњи дрвореди и стазе били су уклоњени и Одбор за улепшавање града препоручио је да испред Жупаније буде посађен парк. Непосредно испред здања Жупаније направљен је 1886. године омањи трг са садницама четинара тисе, поређаним у полукруг и резидбом купасто обликованим, које и данас постоје. Ипак, до настанка великог Жупанијског парка требало је чекати још дуже од деценије (до 1898). Трг испред Жупаније је, крајем 19. века, носио име Трг Слободе, а затим је назван по имену аустроугарске царице Јелисавете. После Првог светског тг добија име по српском цару Урошу, последњег владара из лозе Немањића. У време мађарске окупације (1941-1944) трг добија име по адмиралу и регенту Миклошу Хортију, а по ослобођењу му је враћен назив цара Уроша. Трг је асфалтиран шездесетих година 20. века, а приликом реконструкције Главне улице 2008. године уређен је у архитектонском складу са Главном улицом и парком.

Улицом краља Петра I Захваљујући својој дугој историји у улици Краља Петра I данас се налазе многобројни објекти проглашени за споменике културе, споменици подигнутим значајним личностима као и многе значајне институције. Улица краља Петра I почиње од здања Жупаније, као и од Жупанијског трга (трг цара Уроша) а завршава се код зграде Препарандије.

Жупанија Након повлачења Турака 1687. године Сомбор је припао Бачкој жупанији. Године 1749. 17. фебруара Сомбор је добио статус слободног и краљевског града, те је као такав од тада био изван територијалне надлежности Бачке жупаније. Жупанија није имала стално седиште и октобру 1753. године царица Марија Терезија је препоручила да то буде у Сомбору, као природном средишту жупаније. Градња двоспратнице, са основом у облику недовршеног правоугаоника, започела је 1805. године. На њој су, осим радника, као и коморских поданика из околних села, који су радили у склопу своје радне обавезе или кулука, радили и француски ратни заробљеници, којих је у време рата Аустрије са Наполеоном било у Сомбору око 600. Већ 1807. године зграда је била стављена под кров, а зидање је потпуно завршено 1808. године. Унутрашње уређење новог жупанијског здања завршено је 1809. године, када су у овде премештене и све жупанијске службе. Током година Жупанија је дограђивана, уређивана, реновирана. На првом спрату средишњег дела смештена је скупштинска сала. У Великој сали је 20. фебруара 1898. године постављена импозантна слика Франца Ајзенхута "Битка код Сенте", насликана уљаном техником на једноделном платну, величине четири метра по вертикали и седам метара по хоризонтали, у раскошном позлаћеном раму. 250п|мини|десно|Жупанија Седиште Бачке жупаније Сомбор је био све до 1925. године, када су некадашње жупаније у Војводини укинуте одлуком државних власти Краљевине СХС. У годинама које су следиле у њој је било седиште Бачке области, средиште Сомборског среза, седиште Касационог суда и Врховног државног тужилаштва. Зграда је од 1929. до 1933. године имала статус "банског дома". Здање Жупаније је 1933. године Државни ерар Краљевине Југославије предао у власништво града, уз услов да у згради остане седиште среског начелства. У време окупације (1941-1944), у овом здању поново се налазило седиште обновљене Бачко-бодрошке жупаније. Непосредно након ослобођења Сомбора, током 1944/45. године, у Жупанији се налазио партизански војни суд и затвор партизанске војне управе. Након Другог светског рата у згради Жупаније било је седиште среских власти, а од 1963. године овде је из Градске куће премештена и служба општинске управе. Године 1975. обновљена је Велика сала здања Жупаније. Од 21. августа 1947. године здање Жупаније је, прво у Сомбору, стављено под заштиту државе, а од 1991. године има статус културног добра од великог значаја. Зграда је током последње две деценије обнављана у етапама (кров, спољна и унутрашња фасада, унутрашњост здања), а у здању Жупаније данас је седиште Скупштине Града Сомбора, градоначелника и Градске управе, Западнобачког управног округа, те више државних служби.

Кућа др Косте Поповића 250п|мини|лево|Кућа др Косте Поповића На крају леве стране Главне улице (према парку),налази се једноспратница која је припадала сомборском адвокату и политичком прваку др Кости Поповићу. Саграђена је 1865. године у стилу романтизма, на месту где се раније налазила кућа знаменитог сомборског просветитеља, књижевника и градског сенатора Аврама Мразовића (1756-1826). Фасада куће је по хоризонтали подељена на венце којима су раздвојени приземље и спрат, са наглашеним средишњим ризалитом који од остатка фасаде раздвајају полустубови у приземљу вишеугаони, а на спрату полукружни, са капителима. На средини здања је дугачак балкон од кованог гвожђа, на који излазе два прозора и средишња врата. Са обе стране зграде налази се још по један велик прозор, а на врху зграде је забат украшен цветном круном. Од 1969. године здање Косте Поповића има статус заштићеног споменика културе, а од 1991. године и статус културног добра од великог значаја. Сингерова зграда Године 1889. отворен је у Сомбору фото-атеље Шамуела Сингера (Сингер Саму), брата познатог новосадског фотографа Јозефа Сингера. Сингер је израђивао портрете, а бавио се и репортажном фотографијом, па и фотомонтажом. У стилу мађарске сецесије сазидана је 1910. године на левој страни Главне улице зграда у којој се налазио фотографски атеље Шамуела Сингера, по коме је ово здање и добило име. 250п|мини|десно|Сингерова зграда Сингерово здање сазидано је на правоугаоној основи, као једноспратница са уличне, а двоспратница са дворишне стране. Зграда на фасади прочеља има три велика прозора, док су на бочним крилима зграде два мања зидана балкона које држе по две јаке конзоле, а којима припада и по један мањи правоугаон прозор. У приземљу зграде налазила су се три велика правоугаона излога, раздељена јаким полукружним стубовима. Испод балкона, на левом крилу зграде, налазила су се правоугаона врата, а испод балкона на десном крилу био је улаз у зграду. На средини крова, изнад предње фасаде, налазила се дрвена мансарда у чијем је подножју био натпис на немачком "Сингеров фотографски атеље", а са обе стране крова била је по једна мања застакљена дрвена баџа. Од 1969. године ово здање има статус заштићеног споменика културе.

Кућа Ђуле Фалционеа Потомак италијанске породице Фалционе, досељене у Сомбор након ратова са Наполеоном и касније мађаризоване, сомборски трговац Јулије Ђула Фалционе, купио је 1863. године стару породичну кућу породице Палковић. Ђула Фалционе је од градских власти затражио сагласност да на месту старе подигне нову кућу.