Босна и Херцеговина током Првог српског устанка

Босна и Херцеговина је учествовала у Првом српског устанку, те је наиме, у току истог је и у Босанском пашалуку дошло до сусрета интереса великих сила: Русије, Француске и Аустрије. Према Србима, Француска спољна политика је заузимала протурски став. Она, је, као и Аустрија, страховала од могућности повезиваља устаника у Босни са онима у Београдском пашалуку, као и ослањања на Русију.

Увод 300п|мини|лево|Потписивање мира у Карловцима Порта је, после закључивања Карловачког мира 1699. године, свим европским протекторима почела признавати заштиту католика у Аустрији, православаца у Русији и хришћана у Босни и Херцеговини. Поред буђења националне свијести, која се у Босну и Херцеговину прелила из устаничке Србије, на сам почетак, као и ток устанка босанских Срба у некој одређеној мјери утицали су и међусобни односи великих сила, осим далматинског сусједа, Француске и двије хришћанске протекторице. Наиме, Аустрија је након закљученог мира са Турском 1791. године почела политику мирољубиве коегзистенције са овом земљом, те је преусмјерила борбу против Наполеонове Француске, којој задаје смртоносни ударац 1815. године. Управо због овога, током деценије борбе Срба против Турака, Аустрија је била на турској страни. Током тог периода, константа њене спољне политике била је оријентисана на порицање доминирајућег руског утицаја, као и покушаја стварања веће српске државе.

Деценија порицања српског покрета у Босни и Херцеговини

У Босанском пашалуку је у току Првог српског устанка (1804—1813) дошло до сусрета великих сила више него у Београдском пашалуку. Устоличен је интерес Аустрије за Босну и Херцеговину историјским договором аустријског цара Јосипа II и руске царице Катарине II о расподјели сфера између Аустрије и Русије на Балкану. По том договору Аустрији је припала Босна и Херцеговина. Почев од тог времена, аустријска политика се према Босни и Херцеговини водила без компромиса, све до њеног коначног задовољења, односно окупације 1878. године. Увјерење босанских Срба, које је гласило да Аустрија има ослободилачку мисију поробљених хришћанских Словена на Балкану напуштено је након посљедњег рата 1788-1791, а посебно почетком Првог српског устанка 1804. године. Руска политика на Балкану је тежила ка излазу на Средоземно и Јадранско море, а то се најлакше дало остварити ослобађањем тамошњих хришћанских народа. На почетку, када су Руси били Србима најпотребнији, они су првенствено због страха од Наполеона одржавали добре односе са Турцима. Међутим, Турска је, под великим притиском Наполеона објавила рат Русији 1806. године, те тада Русија одвраћа Србе од прихватања аутономије под Турцима („Ичков мир"), обећавши им за ратно савезништво са њима пуну самосталност. Руско-турским примирјем 1807-1809, у тренуцима када српски устанак током 1809. године западне у опасну кризу, а поготово након француске одлуке да 1812. године уништи Русију и када се ова из тих разлога мири са Турском, Србија је била одбачена од Русије. Срби из Босне и Херцеговине традиционално су били окренути Русији, која је према одредбама мировног уговора између Русије и Турске у Кучук-Каинарџију 1774. године имала легално право заштите интереса хришћана у Турском царству. Након посљедњег аустријско–турског рата 1788–1791, Русија је и дефинитивно постала покровитељ хришћана. Руска царица Катарина II је у прогласу 17. фебруара 1788. православним словенским народима у Турском царству, нагласила да ће се бринути о народу, који је са Русима једне вјере. Аустријска агитација у Босни може се пратити од времена када су према изјави једног вишег аустријског официра из Земуна новембра 1804. године „устаници из Босне” наводно хтјели да се ставе под заштиту аустријског цара. Поготово након Пожунског мира 1805. године, када су порасли руски страхови од француског присуства у Далмацији, могла се наслутити и извјесна улога Русије око побуњивања босанских Срба. Аустријски посланик у Петрограду гроф Мерфелд је у марту 1806. послао премијеру Стадиону информацију о руском плану подјеле Балкана, по којој би Аустрији, осим „Хрватске Турске” и Србије припала и Босна. Ипак, извјештаји аустријских пограничних официра морали би се посматрати са резервом, односно као резултат агитаторско–шпијунске дјелатности. Добро организована аустријска шпијунска служба у Босни и Херцеговини позната је из ранијих времена. Мрежу аустријске агитације у Босанском пашалуку вјешто је почетком XIX вијека исплео и дуго времена водио загребачки опат Винценц Влатковић. Он је разоткрио тајни план православних у Босни, чија је наводна намјера била да заједно са Црном Гором обнове српско краљевство под руским сизеренством. Аустријска конфидентска служба у Босни била је почетком XIX вијека подијељена по вјерској припадности: католици, којих је у служби било највише контролисали су погранична мјеста, православни унутрашњост Босне, а Муслимани и Јевреји шпијунирали су у Травнику. Повјерење босанских Муслимана у аустријске власти огледало се у чињеници, што су оне за побуњивање хришћана у Босанској Крајини сумњичиле Србију, али не и Аустрију, која је имала несумњив утицај на пасивност католика. Аустријска отворена брига за католике у Босни била је посебно уочљива послије француског обећања да ће признати независност Србије, услијед чега су их Карађорђеви емисари покушали увући у устанак. Тој чињеници у прилог је ишло и то, што је интерес католика за побуном био мањи, будући да су они у Босанском пашалуку били у привилегованијем положају од православних. Карађорђева игра око укључивања босанских католика у српски устанички покрет била је за Аустрију врло опасна. Под српским народом у Босни и Херцеговини Карађорђе је осим православних сматрао и католике, код којих „кроатизација” у Босни није ни започела. Аустрија је из ових разлога у наредном периоду католике из Босне и Херцеговине још чвршће везала за своју политику.

Бискуп Вареш писао је јуна 1807. агенту Влатковићу, да босански католици страхујући да их не предухитре „Москови или Францеси” одавно желе да дођу под власт „нашег доброг Цесара”. Са Французима католици нису сарађивали, а посебно не католичко свештенство, за које су ови били обични невјерници. Аустријанци су са своје стране локалним хришћанима приказивали Французе као јеретике, а католицима показивали папину анатему против њих. Французи су нарочито били омражени код католика средње Босне. Њихово жигосање од стране католичке цркве као „људи без вјере”, омогућило је Аустријанцима да у Босни одрже свој преовлађујући утицај међу католицима и у наредном периоду. Када се током 1807. пренијела неистина да су Аустријанци Турцима отели Београд, неки бањалучки католици појурили су према Сави, очекујући аустријске ослободиоце и на босанској страни. Само ријетки босански католички фратри, пристали су на сарадњу са босанским Србима. Између Свињара и Павелића међу тројицом ухваћених хајдука средином марта 1808. био је и један католички жупник. Католичка инертност у погледу устанка православних у Босанској Крајини награђена је јуна 1808, када су за разлику од Срба протјераних из Бања Луке, католици били углавном поштеђени. Париска штампа забиљежила је прве одјеке устанка у Босни, који је по њиховом извјештачу избио без србијанске агитације. Французи су, по свему судећи, овим алудирали у умијешаност Руса, њихових највећих супарника на Балкану. Лист „Монитор” је од маја до октобра 1804. извјештавао о спорадичним бунама у Босни, чије су вође имале исте циљеве као и Карађорђе у Србији. Интересантно је, да је крајем јануара 1805. године, највјероватније на подстицај руског посланика на Порти, новом босанском везиру Сеиди Мустафа–паши упућен ферман у коме се јасно изражавала султанова жеља за поправљањем положаја босанских хришћана. Извјештаји аустријских доушника у којима се говорило о покретима устаника у Босни били су у то вријеме прилично неувјерљиви. Потпуковник Симеон Накић из Дрниша јављао је 31. јануара Године 1805., да се Карађорђе са чак 30.000 људи налази код Бања Луке и да планира поход на Сарајево. Дубровачки драгоман у Травнику Антун Вернаца јављао је, да су путеви у Босну пуни убица и друмских разбојника. У Билтену француског конзулата у Дубровнику од 28. маја 1805. наводи се, да Руси незлоупотребљавају само босанске Србе, већ да у устанак желе да увуку и босанске католике. Свештеник из Босне Симон Ваковић, носио је у јулу 1805. руском посланику у Цариграду молбу босанских хришћана, у којој се тражила заштита руског двора. Наведене француске тврдње мало су вјероватне, поготово ако се има у виду чињеница да је Русија у тим година била у миру са Турцима. Руски помоћник министра иностраних послова кнез Адам Чарториски био је тих година на становишту, да се Србима првенствено због даљине и не може пуно помоћи. Ако би се Турска распала, кнез Чарториски био је више за то да Босна припадне Аустрији, а никако Србији. Тек након руског пораза од Наполеона 2. децембра 1805. мијења се спољна политика кнеза Чарториског. Он је већ током 1806. озбиљно радио на формирању Балканске федерације у чији састав би ушла Херцеговина. Аустријанци, који су нарочито страховали од могуће сарадње хришћана у Босни са Србијанцима, јављали су у то вријеме да у Босни постоји споразум „попова грчке вјере са Карађорђем”. Француски министар спољних послова Шарл Талјеран тврдио је средином фебруара 1805. године, да се српски устаници желе убацити у срце Босне, као и да сви православни ове покрајине показују спремност да им се придруже. Француски лист „Публицист” писао је, да је Карађорђев долазак у Босну највећа желја тамошњих Срба. Французи су у јуну 1805. ширили вијести, да послије пораза Муса–аге на обалама Дрине босански Срби вјерују да ће Карађорђе лично упасти у Босну. Чак је и неки анонимни француски ухода примијетио, како су се босански Срби тада боље бранили од насиља него раније, што је била посљедица успјешних акција српских устаника на Дрини. Одлазак у првој половини јула 1805. јединствене депутације хришћана из Србије и Босне у Цариград са молбом, да се поново успоставе њихова стара права и да се у вилајету њихових покрајина именује један представник хришћанске вјере представљао је за Французе очигледну Карађорђеву претензију на Босну.

Услијед промјене спољно–политичких околности након Пожунског мира Године 1805., прибојавајући се да српски устанак не искористи све јача Француска, Русија је промијенила однос према устаничком покрету, настојећи да га усмјери за борбу против Француза. Нудећи јој марта 1806. осим „Хрватске Турске” и Србије и Босну, руска дипломатија рачунала је на аустријску сарадњу око подјеле Балкана. Поставља се питање, колико су устаници у Босни знали за ове руске приједлоге, будући да су фебруара 1806. једном преставком руској влади тражили сједињење са Србијом. Штавише, неки од њих су се почетком марта исте године договарали са анонимним „московским генералом” око будућих војних акција у босанском Подрињу. Везу Петра I са босанским Србима требало би тражити у аустријским сумњама, да се црногорски митрополит још крајем XVIII вијека заложио на руском двору за рестаурацију Српског царства. План је требало започети састанком свих важнијих духовних лица у Босни, како би радили на прикупљању и преписивању српских средњовјековних докумената, због чега је Петар посјетио дабробосанског митрополита. Након неког времена, у Русији су у вези са овим послом путовали архимандрити Стеван Вучетић и неки Лазар из Босне. Још у другој половини 1802. одржан је Збор главара херцеговачких племена, на коме је одлучено да се изасланици из Херцеговине на челу са архимандритом манастира Пива Арсенијем Гаговићем, обрате руском цару око подизања устанка у тој области. У то вријеме, Руси су били у добрим односима са Портом и желјели су смиривање ситуације. Гаговић је 22. новембра 1803. отпутовао у Русију да моли помоћ за ослобођење Херцеговине, предлажући уједињавање свих Словена на југу у једно „Славено–сербско царство” са престоницом у Дубровнику и руским кнезом на челу, кога би одредио руски цар. Његујући билатералне односе са Турском,