мини|десно|Балканско полуострво Балкан је географски регион и полуострво на југоистоку Европе, окружено Јадранским, Јонским, Средоземним, Егејским, Мраморним и Црним морем. На Балкану се налазе главни путеви између Европе и Блиског истока, па су током историје Балкана туда током историје пролазили разни народи и на балканским земаља су се формирала разна царства.
Праисторија Територија Балканског полуострва била је настањена од прадавних времена. Научници сматрају да су земље западне и средње Европе биле насељене већ у првом одсеку плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се у областима Балканског полуострва човек појављује у периоду последње глацијације (алпска глацијација — Вирм). У то доба хладне климе пре 40000 година, вечити лед спуштао се до 1500 метара надморске висине.
Прве људске заједнице тада су живеле у пећинама. На основу изучавања пећина, нарочито пећине под Јерининим брдом у селу Градац и Рисоваче на Венчацу може се изградити извесна слика њиховог живота. Биле су то људске заједнице од 10-15 чланова, од једне до три биолошке породице, а њихово привређивање било је углавном сакупљање плодова и лов. Тај човек, већ хомо сапиенс, обрађивао је камен и кости и на тај начин правио оруђе и оружје. У прво време ловио је крупне биљоједе (џиновске јелене, дивље коње, говеда), а у измењеним климатским условима (завладавања предарктичке климе) и мамуте, носороге, лавове и хијене. Услед великог захлађења (вирмска глацијација, Њурм 3) око 25000 година п. н. е. дошло је до напуштања пећина и престанка људског живота. Тиме се завршава прво поглавље историје људских заједница на територији Србије.
Нова етапа почиње са променом климе, крајем леденог доба (нова геолошка епоха — холоцен). На основу испитивања археолошких налазишта у Ђердапу утврђено је да се тамо развила једна од најсложенијих култура праисторије, која се према једном великом дунавском виру, назива култура Лепенског вира (7000-5500 година п. н. е.). Најстарији људи ове културе живели су већ у насељима, а у заједницама од две до четири биолошке породице. Касније, са прираштајем становништва, градили су насеобине по утврђеном обрасцу. Сахрањивање је било ван насеља, а долази и до усавршавања израде алата и оружја. Бројни налази упућују на постојање приватног власништва, друштвене хијерархије, религије, уметности, а у сфери производње остали су на традиционалним изворима хране и никада нису постали ни земљорадници ни сточари.
Људске заједнице из старијег каменог доба (палеолита) на тлу Србије развиле су културе млађег каменог доба (неолита) које уз ловачко-сакупљачку економику развијају и земљорадњу и сточарство. Томе је свакако погодовала и топлија клима. Неолитска култура на простору и северно и јужно од Саве и Дунава развијала се од 5300 до 3200 година п. н. е. а најзначајнија налазишта су Старчево и Винча. На основу археолошких ископавања може се претпоставити да су ове људске заједнице подизале куће једну поред друге, облепљене блатом, измешаним са плевом. Подови су били од набијене земље, а кровови од прућа и сламе. Домаћинства су поседовала разноврсно посуђе.
Неолит Из овог периода налази се само мали део археолошких налаза, који су пронађени током ископавања многобројних неолитских налазишта. Они показују напредак у изради предмета од камена, кости и печене земље. Облици посуђа, направљени за практичну употребу или за култне (религиозне) сврхе, као и људска и животињска пластика, одражавају и свакодневни и духовни живот ових људи.
Основно привређивање било је земљорадња и сточарство, што је нов квалитет у односу на ранији начин живота номада и ловаца. Рани неолит у Србији понајвише познајемо захваљујући ископавањима у Старчеву (старчевачка култура). Ближе антрополошко одређење носилаца ове културе наука још није објаснила. Људи раног неолита правили су куће квадратно-трапезоидних основа од дрвене арматуре, облепљене блатом и плевом. Куће су вероватно биле груписане унутар породица. Пронађени хамбари (укопани у земљу) са угљенисаним јечмом и пшеницом указују да се ради о ратарима, а кости домаћих животиња о сточарству. Остаци дивљих животиња пронађени у кућама или поред њих указују да су се људи раног неолита бавили и ловом. Велики број шила, спатула, харпуна и удица указује на бављење риболовом, тим пре што су се насеља налазила поред река.
Носиоци старчевачке културе, судећи према остацима њихове материјалне културе, живели су на југу до Македоније, а има доказа њиховог живота и у Босни.
Грнчарија је углавном била бомбастог облика. Судови, пехари и зделе су украшавани барботинирањем, штипањем, превлачењем прстију по свежој превлаци. Пронађено је мно људске и животињске пластике. Животињске фигуре су реалистички направљене, а људске статуете имају изразите облике женског тела што одражава веровање у култ плодности.
Носиоци културе средњег неолита настали су мешањем староседелаца и људских заједница познатих по налазишту Винча (винчанска култура). Њихова боравишта прављена су по старом принципу и од истог материјала. Винчанске куће биле су масивније, састојале су се од два одељења са огњиштима. У кућама се израђивала грнчарија и алатке од камена. Људи су познавали плетење асура од трске и лике, а налази делова ткачког стана указују да су знали и за прераду вуне.
Велики број пронађених остатака материјалне културе сведочи о мајсторству у грнчарији. Судови су заобљени; било их је биконусних профилација, а посебна спретност видљива је при изради здела и печењу. Антропоморфна пластика је добила нове облике; појављују се строго стилизоване статуете са дугим вратовима и лицима која подсећају на маске.
Винчанци позног неолита живели су у породицама, поседовали су стоку (говеда, овце, свиње) које су држали у двориштима. Куће су им биле поређане по редовима, са „улицама” што упућује на закључак да су села била са „урбанистичким” решењима.
Њихова грнчарија је раскошнија и украшенија. Преовладавају зделе биконусног и конусног облика. Орнаментика је урезана и честа је примена црвене боје. Људска пластика и даље се бави женом, трудницом и мајком са дететом, али има и фигурина и са наглашеним мушким атрибутима.
Алатке и оружје били су од углачаног камена, а накит од шкољки. Људске заједнице које су створиле старчевачку и винчанску културу биле су подложне сеобама услед унутрашњих разлога, али и спољних. Тако доласком људи из Анадолије и Паноније мења се етно-културна слика и нестају винчанске заједнице а на њиховом простору странци почињу са употребом метала, чиме почиње нова епоха људске историје.
Бронзано доба Бронзано доба људске историје у науци се смешта у време од 2000. до 1000. године пре нове ере. Ово име добило је по томе што је за разлику од ранијих периода преовладала употреба метала за производњу оруђа, оружја и накита. На Балканском полуострву бронзано доба се везује и за индоевропеизацију домородачког становништва и стварање етничких група старобалканских племена: Трачани, Илири, а северно од Саве и Дунава, Дачани и Гети. Под индоевропеизацијом се подразумева продор људи из средње Азије у Европу.
Око 1900. године п. н. е. образују се прва жаришта културе бронзаног доба у Банату (моришка), Срему (винковачка), северозападној Србији (Белотић-Бела Црква), јужном Поморављу (Бубањ-Хум III-Слатина). Људске заједнице бронзаног доба северно и јужно од Саве и Дунава вековима су живеле мирним животом. Он је поремећен око 1425. године п. н. е. продором људи са севера (тзв. култура гробних хумки) који су имали бронзано оружје — мачеве, бодеже, секире. Та померања људи наставила су се и током наредних векова а допрла су чак до Египта. Археолошки налази из периода 1125. до 750. године п. н. е. упућују на закључак да се тада ствара нова култура — гвозденог доба, а долази и до обликовања првих историјски познатих етничких групација и унутрашњости Балканског полуострва: Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана. У времену од 1200. до 1000. године п. н. е. на Косову, у Поморављу, Срему, Бачкој и Банату подижу се једнообразна насеља, производи се једнако посуђе, а начин сахрањивања је такође истоветан. Земљорадња је била развијена: сеју се пшеница и јечам, узгајају, понајвише, говеда, свиње и коњи, а знатно мање овце и козе.
Археолошка налазишта бронзаног доба (посебно Бубањ код Ниша) показују да су се ти људи бавили интензивним сточарством. Карактеристични су њихови судови са две дршке и сиромашном орнаментиком. Техника израде упућује на старе традиције. Налазиште Глождар код Параћина је најважније за тзв. параћинску групу. Познато је искључиво из гробаља — некропола. Покојници су спаљивани, а спаљени остаци стављани су у урне са низом других предмета, најчешће са накитом.
Ватинска група (по налазишту Ватин код Вршца) блиска је дубовачко-жутобрдској (налазиште Дубовац код Ковина и Жуто Брдо у селу Винци код Голупца) групи и ове две групе представљају културу средњег бронзаног доба. Грнчарија овог порекла има несумњиву естетску вредност, а посебно судови у облику животињских фигура.
Вотивна колица из Дупљаје су значајан култни предмет. На колицима која вуку барске птице приказана је стојећа људска фигура. Ради се о мушкој фигури обученој у женске хаљине. У науци се ова колица повезују са митом о делфијском Аполону, који борави шест месеци у земљи Хиперборејаца, а шест у Делфима.
Гвоздено доба Гвоздено доба обухвата период од хиљаду година — од 1000. године п. н. е. до 1. века нове ере. Оно је у науци и добило име по томе што у овом периоду гвожђе улази у сталну употребу за израду оружја, алата и других предмета. Његова карактеристика јесте и у појачаним кретањима становништва. То је време „људи с мачевима” и доба честих сукоба, уништавања, али и уобличавања племена. Гвоздено доба је последњи период праисторије, но захваљујући грчким и римским писцима ми знамо и имена појединих племена на Балканском полуострву. Масовна примена гвожђа није проузроковала веће потресе у културном развоју људи на нашем тлу. Промене су наступиле са продором племена са Кавказа и јужне Русије. Тај продор у науци се везује за име Трако-Кимераца (800—700. године п. н. е.), а касније за Ските (600—500. године п. н. е.). Стапањем староседелаца са дошљацима и повратницима. у дужем временском периоду дошло је до стварања племена.
Насеља ових људи обично су грађена на узвишењима погодним за утврђења и одбрану. Та места у народу се и данас називају градине. Сахрањивање је било у родовским тумулима са мноштвом оружја, накита и керамике. Захваљујући испитивању тумула може се закључити да је унутар племена дошло до раслојавања и, вероватно, постојања племенских вођа. Поједини тумули не издвајају се само по месту и величини, него и по предметима у њима. Они су били пуни домаћег, али и увезеног оружја, а такође и осталих предмета од злата и сребра. Једно од наших најзначајнијих налазишта из овог доба јесте велика некропола са више хиљада тумула на Гласинцу (централна Босна). Ова гласиначка група била је развијена и у Херцеговини, Метохији и северној Албанији.
Налази из тумула сведоче и о развијеној трговини са Грцима. Путеви су водили преко Македоније, а после грчке колонизације и са источне јадранске обале. Овом колонизацијом почиње и општи хеленистички утицај на старобалканска племена који је заустављен доласком Келта почетком 3. века п. н. е.
Етничка припадност културних група на Балканском полуострву може се утврдити на основу остатака њихове материјалне културе и података грчких и римских писаца. У западним деловима Балкана живели су Илири и њима се може приписати гласиначка култура, а источно од река Искера и Струме били су Трачани. Између њих су били Трибали и Дардани које антички писци поистовећују са Трачанима и Илирима.
Фибуле, украсне, а и функционалне игле биле су много у употреби у гвоздено доба. Најстарије су имале лучни облик са две петље и са ногом у облику троугла, трапеза „беотског штита” или круга. И касније се такође појављују лучни облици са звездастим украсима, стилизованим змијским главама и др.