Протести у Црној Гори 2019—2020. године су били масовни протести против Владе Црне Горе на челу са Душком Марковићем, због предлога, а касније и доношења закона који је у народу познатији као Закон о слободи вјероисповијести, а чији пун назив гласи Предлог закона о слободи вероисповјести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Један од спорних делова закона је Члан 62. у 6. одредби, који прописује да "верски објекти који су изграђени на територији Црне Горе заједничким улагањима грађана до 1. децембра 1918. године, а за које не постоје докази о праву својине, као културна баштина Црне Горе, државна су својина". У делу извештаја са јавне расправе о закону је наведено да није могла бити прихваћена сугестија о брисању одредби које се односе на имовину изграђену пре 1918, јер предлагачи закона нису сагласни да се ради о било каквом облику конфискације и национализације верских објеката, већ да се уводи правни ред у имовинске податке верских заједница, и утврђивање шта је, а шта није државна својина. Мило Ђукановић је на скупштинској седници поновио закључке предлога закона, и додао је да је апсолутна неистина да се законом отима имовина СПЦ стечене до 1918, јер како је навео 1918. није било Српске православне цркве, пошто је она настала 1929, а да је 1919. постојала Црногорска православна црква, и да не постоји акт у коме је спорна имовина другачије наведена него као државна која је дата на употребу цркви. Тада је додао и да неће повући закон, и да закон смета "ономе ко зна да то није његово".
Митрополија црногорско-приморска је историјски основана 1219. као Зетска епархија од стране Светог Саве, и као таква је најстарија епархија Српске православне цркве и једина која постоји без престанка и без икаквих прекида од стицања аутокефалности 1219. године. Митрополит Амфилохије се позвао на тај историјски континуитет Митрополије, наводећи да историја територије на којој се налази црквена имовина досеже и до Црнојевића и Књаза Николе, па су поједини манастири старији и од Краљевине Црне Горе, а другом приликом је изјавио да "ми који смо ту осам векова можемо да региструјемо државу, а не она нас".
Спорни закон је уз велике немире у Скупштини донесен 27. децембра 2019. пошто су одбачени сви амандмани и позиви Демократског фронта да се закон не усвоји. Посланици Демократског фронта су покушали да спрече усвајанје закона тако што су се залетатли ка посланицима владајуће коалиције, гађали их флашама и чашама и чупали микрофоне. Уследило је и кошканје са полицијом. Убрзо по усвајању закона полиција је ухапсила све посланике Демократског фронта и још четири особе, а у знак протеста су на неким местима у Црној Гори и блокирани путеви.
Убрзо су широм Црне Горе започеле масовне литије у знак протеста због доношења закона, које су се временом омасовљавале, и које су касније добиле и извесну боју грађанских протеста, након што су им се прикључили и грађани Црне Горе незадовољни влашћу коалиције око ДПС-а од преко 20 година. Протести и литије су били један од кључних фактора првог пораза владајуће коалиције око ДПС-а на парламентарним изборима 2020, из којих је настала Влада Здравка Кривокапића, која је изменила спорни закон.
Позадина и узроци Оснивање црногорске православне цркве
Крајем 1993. године основана је Црногорска православна црква сепаратна од аутохтоне Српске православне цркве која има управу над читавом Црном Гором 800 година и чија имовина је правно заштићена. Сепаратна Црногорска православна црква је регистрована званично у јануару 2000. године у полицијској станици у Цетињу. Први поглавар неканонске Црногорске православне цркве био је Антоније Абрамовић
Оснивање Приликом оснивања своје организације, прваци аутокефалистичког покрета су се позивали на наводна историјска права, која су "доказивали" стварањем нових и оживљавањем старих привида. При томе су тражили ослонац не само у ранијим тезама Секуле Дрљевића и Савића Марковића Штедимлије, већ и у разним памфлетима пропагандног типа, који су између два светска рата настали као производ политичког ревизионизма. Већ током 1927. и 1928. године, у мађарским ревизионистичким и италијанским фашистичким круговима била је уобличена теза по којој је Цариградска патријаршија још 1880. године признала аутокефалност Православне цркве у Црној Гори. Иако нису имале никакво упориште у историјској стварности, такве и сличне тезе су након 1993. године биле често понављане и промовисане од стране аутокефалиста.Montenegrina: Jožef Bajza, Crnogorsko pitanje
Црногорска православна црква је организована 31. октобра 1993. године на Цетињу, када је на на Тргу Маршала Тита изабран за митрополита Антоније Абрамовић, рашчињени свештеник Православне цркве у Америци. Подршку су јој пружали Либерални савез Црне Горе, Социјалдемократска партија Црне Горе и Црногорски федералистички покрет.
Канонски статус Црногорска православна црква (ЦПЦ) тврди да управо она представља пуноправну наследницу целокупне православне баштине у Црној Гори и заступа тезу да је Православна црква у Црној Гори била аутокефална у периоду од укидања Пећке патријаршије (1766) до стварања јединствене Српске православне цркве (1920). Црногорску православну цркву не признаје Цариградска патријаршија нити друге православне помјесне цркве. На њеног вођу, Мираша Дедеића, Свети синод Цариградске патријаршије на челу са васељенским патријархом Вартоломејем I је бацио анатему. Патријарх московски Алексије II је 2004. године приликом сусрета са Милом Ђукановићем рекао му да '„Мираша Дедеића и његове сараднике ни у једној земљи неће позитивно прихватити, за разлику од канонског митрополита црногорско-приморског Амфилохија, кога познаје читав православни и не само православни свет”.
Поделе унутар ЦПЦ
Током 2018. године, у Подгоричко-дукљанској епархији ЦПЦ избио је спор између епархијске управе и групе свештеника, на челу са Лавом Лајовићем. Спор је довео до његовог искључења из ЦПЦ што је затим довело до даљих подела и унутрашњег раскола у виду одвајања неколицине свештеника и дела верника, који су се потом обратили неканонским епископима у Италији, ради стварања посебне црквене организације. Одлуком италијанског православног (неканонског) владике Владимира Романа, који је поменуту групу примио под своје окриље, Лав Лајовић је произведен за архимандрита, под новим именом (Владимир Лајовић), а потом је постављен за архијерејског намесника за подручје Црне Горе. Тако је поред неканонске ЦПЦ настала још једна неканонска организација, на челу са новопостављеним архимандритом Владимиром Лајовићем.
Статус и политика Црне Горе после распада СФРЈ Црна Гора у саставу СРЈ
Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, победу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), председник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер.
мини|лево|Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње
После распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994.
Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, председником Црне Горе Момиром Булатовићем. Обојица су се као представници ДПС кандидовали за место председника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тесну победу однео Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију.
Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута, прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута.
Стицање независности
После 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе. Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе. Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године.
Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација, а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.
Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.
Почетак, ток и ескалација кризе Закон о слободи вероисповести Влада Црне Горе представила је нацрт закона о слободи вероисповести крајем 2015. године и послала Венецијанској комисији Савета Европе. Тада је било више од 5.000 примедби на које нико никада из Владе или надлежног министарства није одговориоЦрна Гора спрема отимачину црквене имовине невиђену у модерној Европи - Спутњик Србија. Тај нацрт је Венецијанска комисија одбацила. Амбасадорка Божидарка Крунић при Савету Европе, стална представница Црне Горе, дописом од 24. августа 2015. године затражила мишљење Венецијанске комисије о Нацрту закона о слободи вероисповести. Венецијанска комисија је 27. новембра 2015. године припремила мишљење бр. 820/2015 о Нацрту закона о слободи вероисповести у Црној Гори. Мишљење је претходно достављено Министарству за људска и мањинска права на чијем се челу у то време налазио Суад Нумановић. Венецијанска комисија и ОЕБС/ОДХИР су мишљење припремили за пленарну седницу Венецијанске комисије у децембру 2015. године, али је Министарство повукло акт из процедуре пред тим међународним теломrs.sputniknews.com/regioni/201809131117166167-venecijanska-komisija-crna-gora/. Како се ближила 100 годишњица оснивања Краљевине Југославије и 800 годишњица аутокефалности Српске православне цркве тензије између Београда и Подгорице су расле. Дана 13. фебруара свештеници Митрополије црногорско-приморске успротивили су се предлогу закона уколико Скупштина Црне Горе усвоји предлог закона о странцима који долазе из Србије и Босне и Херцеговине и који ће морати да полажу црногорски језик и да приложе потврду да је верска организација за коју раде регистрована како би добили дозволу за привремени боравакНадреално: Нови закон у Црној Гори досад најнижи удар на СПЦ - Спутњик Србија.
Други председнички мандат Мила Ђукановића Након нове лаке победе на председничким изборима у априлу 2018. године новоизабрани председник Црне Горе Мило Ђукановић је у свом инаугурационом говору 20. маја 2018. године црквено питање православних верника означио као „најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног и вјерског идентитета“. Ту Ђукановићу поруку многи аналитичари су протумачили као коначну најаву обрачуна са Српском православном црквом. Након што је предсједник Црне Горе Мило Ђукановић током инаугурационог говора најавио отварање црквеног питања у Црној Гори, оцјењујући како су „контроверзе у тој области најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског идентитета“, из НВО „Црногорска православна црква“ откривају да су им надлежни најавили нове разговоре о нацрту закона из 2015. који је предвиђао да сви храмови саграђени до 1. децембра 1918. буду отети од Српске православне цркве и постану државна имовина.
Забрана уласка српским интелектуалцима у Црну Гору Дана 1. новембра 2018. године Влада Црне Горе донела је указ о забрани преласка државне границе песнике Матији Бећковићу, историчарима Чедомиру Антићу и Александру Раковићу, као и српском политичару и правнику Дејану Мировићу како би се спречило обележавање стогодишњице оснивања Краљевине Југославије планиаране за 1. децембар.
Сукоб на Михољској превлаци у априлу 2019.