мини|200п|Карта са свим епицентрима потреса од 1963. до 1998. године мини|200п|Приказ покрета тектонских плоча према ГПС мерењима
Земљотрес или потрес (трус) настаје услед померања тектонских плоча, кретања Земљине коре или појаве удара, а последица је подрхтавање Земљине коре због ослобађања велике енергије. Тектонске плоче се годишње помере 2 до 3 cm али насупрот томе земљотреси се дешавају врло често.Лука Љ. Пешић:Општа геологија, Ендодинамика. Насупрот распрострањеном уверењу да су то ретке појаве, они се дешавају врло често, али њихов највећи број је слабог интензитета и јавља се на релативно малим површинама копнених простора или океанског дна.
На земљиној површини, земљотреси се могу манифестовати као дрмање или дислоцирање тла. Понекада, могу изазивати појаву цунамија, разорног морског таласа. До земљотреса долази услед заглављивања тектонских плоча при чему долази до напрезања стенске масе и оног тренутка када напрезање постане толико да га стене не могу издржати долази до ломљења и клизања дуж раседа.
Земљотреси могу настати природно или као резултат људске активности. Мањи земљотреси могу такође бити изазвани вулканском активношћу, клизањем тла, експлозијама и нуклеарним тестовима. У најширем значењу реч земљотрес се користи да опише било који сеизмични догађај - било да је у питању природни феномен или догађај изазван од стране људи — а који генерише сеизмичке таласе.
Земљотреси улазе у ред најстрашнијих природних катастрофа које се дешавају на Земљи, због чега су још од искона привлачили пажњу људског рода. Због тога податке о земљотресима налазимо у записима старим више хиљада година. Ипак, значајнија проучавања земљотреса одвијала су се тек од 19. века.
Дефиниција земљотреса Земљотрес је осциловање честица тла изазвано природним или вештачким узроцима. Последица су ослобођене Земљине унутрашње енергије. За скуп свих сеизмичких појава употребљава се заједнички назив сеизмизам. Сеизмизам или потреси су изненадна и кратка подрхтавања делова земљине коре.
Потрес је процес ослобађања кинетичке енергије на неком небеском телу. Потрес на нашој планети назива се земљотрес. Догађа се у Земљиној литосфери или непосредно испод, у следећем слоју тзв. астеносфери и плашту, који чини већину Земљине масе. Део кинетичке енергије који се расипа путем литосфере назива се сеизмичка енергија и мери се у сеизмолошким опсерваторијама (станицама). Код већине земљотреса сеизмичка енергија је пропорционална укупној кинетичкој енергији. Зато су за већину потреба површинске опсерваторије довољне, а осим површинских копнених постоје још и дубинске копнене, те подморске опсерваторије. Ослобађање енергије може бити континуирано, када говоримо о спором земљотресу и који може трајати годинама, или привидно тренутно, када земљотрес обично траје краће од једног минута. Земљотреси могу бити природни тј. настали услед деловања сила природе, или вештачки изазвани активношћу човека, нпр. детонацијом експлозивних средстава.
Узроци потреса на другим небеским телима не морају бити истог порекла као на Земљи. Стога је и са становишта физике оправдано израз земљотрес користити искључиво за Земљу, а потрес за сва небеска тела. Тако се потреси на другим небеским телима у научној литератури називају према том телу, нпр. они на Месецу називају се лунатреси. У енглеском говорном подручју међутим честа је и употреба израза потрес (-{quake}-) као скраћенице за земљотрес (-{earthquake}-). Наука која се бави изучавањем земљотреса и сродних процеса је сеизмологија и заснива се на директним мерењима. Наука која изучава потресе на другим небеским телима је астросеизмологија и углавном се заснива на индиректним опажањима. Пример овога је опажање акустичних својстава Сунчевих гасова, пошто су акустични таласи у бити таласи кинетичке енергије који се простиру кроз гасове, нпр. у атмосфери. У Сунчевом систему потресе узрокују хемијске реакције код гасовитих небеских тела, односно плимне силе те снажна вулканска активност код стеновитих тела.
Подела земљотреса
Земљотреси се, према начину постанка деле на природне и вештачке. Природни земљотреси се, даље, могу поделити на спонтане и изазване. Спонтани земљотреси су они који настају услед кретања литосферних плоча, па се називају и тектонски земљотреси. У групу изазваних природних земљотреса спадају вулкански и урвински земљотреси.
Тектонски земљотреси настају ослобађањем сеизмичке енергије у Земљиној кори. Настају под дејством великих притисака у стенским масама Земљине коре, најчешће изазване померањем већих блокова Земљине коре. Тако долази до изненадног лома стенске масе, који је праћен еластичним деформацијама околних стенских маса, које се затим шире у простор у облику сеизмичких таласа. Узроци покрета у литосфери су конвекцијска струјања која се дешавају у астеносфери. Том приликом се хладнија магма спушта из горњих делова, и из доњих делова према површини гура топлију магму (слично процесу кључања воде), што доводи до ширења океанског дна. Литосфера је разломљена у више плоча, које се међусобно мимоилазе, сударају и разилазе.
Мимоилажење плоча се развија близу зона ширења, мада не мора увек бити везано за њих. У овим зонама су потреси врло чести, јер је астеносфера охлађена и чврста, велике вискозности. Разилажење плоча се одвија најчешће на океанском дну, док постоје само два примера разилажења на копну - Исланд и источна Африка. Дуж ових граница потреси су ређи, јер је астеносфера још увек житка и мале вискозности. Субдукција плоча се развија у областима сударања океанских и/или континенталних плоча. Плоче су овде већ очврсле и хлађене, па су и земљотреси овде најчешћи и најјачи.
Вулкански земљотреси настају као последица кретања магме у областима савремених вулкана. У непосредној су вези са снажним вулканским ерупцијама и експлозијама вулканских гасова и пара.
Урвински земљотреси настају као последица обрушавања сводова и бокова великих пећина и подземних просторија. Обично се јављају у теренима изграђеним од кречњака, гипса и других стена подложних лаком разарању у којима настају пећине различитих димензија.
Вештачки (антропогени) земљотреси настају услед делатности човека, односно његовим дејством на природну средину. Најчешћи пример таквих активности може се пратити у областима у којима су формирана велика вештачка акумулациона језера, где се формирају тзв. индуковани земљотреси. Групи вештачких земљотреса припада и сеизмичка активност стимулисана упумпавањем воде у дубоке бушотине (на пример, за потребе експлоатације геотермалне енергије из Земљине унутрашњости).
Природни земљотреси Литосфера је непрестано изложена деловању различитих унутрашњих и спољних сила које напрежу стенску масу. На тај начин стене накупљају велику потенцијалну енергију. Сваки материјал временом попушта напрезању и ослобађа се стреса испуштањем кинетичке тј. стварне енергије. Велику већину земљотреса карактеришемо као слабе пошто не разарају вештачке објекте. Већина слабих земљотреса догађа се кад стенска маса досегне своју материјалну нестабилност. Мањи број земљотреса су разорни по вештачке објекте. Већина таквих земљотреса настаје услед тектонске активности Земље тј. међусобним трењем коре и плашта у покрету, најчешће дуж постојећих распуклина у Земљиној кори као што су раседи, бразде или ровови. Међутим бележе се разорни земљотреси и у тектонски неактивним подручјима, као и они који стварају нове распуклине и друге геоморфолошке облике. мини|десно|200п|Простирање таласа енергије емитоване током типичног земљотреса.
Простирање енергије из земљотреса Брзина простирања таласа зависи од густине и еластичности медија у који таласи продиру. Брзине се за нашу планету крећу од око 3-8 -{km/s}- у Земљиној кори, па до 13 -{km/s}- у најдубљем делу плашта. Земљотреси производе разне врсте таласа с различитим брзинама. При проласку преко сеизмолошких опсерваторија, њихово различито време путовања омогућава научницима да лоцирају жариште (или фокус, или хипоцентар) земљотреса.
У геофизици, таласи исијани током земљотреса користе се на два основна начина: томографски где се, слично као у медицини, користе рефракција и рефлексија таласа за испитивање унутрашњости, те осцилацијски где се идентификација појединих сегмената Земљине унутрашњости врши односно њихова физичко-хемијска својства испитују посматрањем властитих слободних осцилација Земље карактеристичних за неки њен сегмент или процес. Захваљујући великој глобалној мрежи сеизмолошких опсерваторија, сеизмичка томографија је заступљенији начин. Недостатак оба ова начина је то што се могу користити само кад се деси врло јак земљотрес. То је наиме једина појава на Земљи, код које долази до испуштања довољне количине кинетичке енергије да би се добила резолуција (јасноћа) неопходна за дводимензионално или тродимензионално осликавање односно изучавање унутрашњости планете.
Два основна типа сеизмичких таласа су телесни таласи и површински таласи. Постоје и други начини простирања таласа али они нису од великог значаја у сеизмологији односно геофизици.Bullen, K. E., Bolt, B.A. (Editor) An Introduction to the Theory of Seismology. . 4. izdanje 1987, 520 strana.
Телесни таласи Телесни таласи путују кроз унутрашњост Земље. Они следе путању зрака закривљену променљивом густином и Јанговим модулом (крутошћу) Земљине унутрашњости. Густина и модули заузврат варирају у складу с променама температуре, састава и фазе. Овај ефекат је сличан рефракцији светлосних таласа. П таласи (примарни) су лонгитудинални или компресијски таласи. У чврстим материјалима ови таласи генерално путују скоро двоструко брже од С таласа, а могу се простирати кроз све врсте материјала. У ваздуху, ти таласи притиска постају звучни или аудио таласи, па путују брзином звука. Типичне брзине су 330 -{m/s}- кроз ваздух, 1450 -{m/s}- кроз воду, те око 5000 -{m/s}- кроз гранит. С таласи (секундарни) су трансверзни или попречни (енг. -{shear}-) таласи, што значи да се под њиховим деловањем тло помиче окомито на њихов правац простирања. Код хоризонтално поларизованих С таласа, тло се креће наизменично ка једној па другој страни. С таласи могу да путују једино кроз чврсту материју, пошто флуиди (течности и гасови) нису у стању да задржавају попречне стресове. Брзина ових таласа је око 60% брзине П таласа у датом материјалу. С таласи стижу у сеизмолошку станицу након П таласа, јер имају релативно мању брзину простирања.
Површински таласи Површински таласи су аналогни воденим таласима а путују по Земљиној површини, и то спорије него телесни таласи. Услед њихове ниске фреквенције, дуготрајности те велике амплитуде, они су већином најразорнија врста сеизмичких таласа. Постоје два подтипа површинских таласа: Рејлијеви таласи, те Лавови таласи. Рејлијеви таласи, или „увијање тла“, су површински таласи који путују у облику мрешкања (преплетених низова мањих таласа), у кретању сличном кретању таласа на површини воде. Међутим за разлику од водених таласа, повратна сила код Рејлијевих и др. сеизмичких таласа није гравитацијска него еластична, док је кретање честица на мањим дубинама ретроградно. Постојање ових таласа предвидео је 1885. године нобеловац Џон Рејли. Они су спорији од телесних таласа, и имају брзину која је око 90% брзине С таласа за типични хомогени еластични медијум. Лавови таласи су површински таласи који узрокују хоризонтално попречно смицање тла. Названи су по британском математичару А. Е. Х. Лаву, који је 1911. године израдио математички модел за ове таласе. Они се обично крећу нешто брже од Рејлијевих таласа, или око 90% брзине С таласа.
Корисност У истраживању и пракси најкориснији су П и С таласи, на два главна начина: у геофизици код изучавања физичко-хемијских својстава унутрашњости Земље, те у сеизмологији код лоцирања земљотреса.
У геофизици Таласи исијавани током јаких земљотреса представљају главни извор информација у истраживању најдубљих региона наше планете.