Пад Београда 1521. је догађај који је уследио као последица трећег великог османског напада на ово угарско утврђење у османско-угарским сукобима у доба највећег ширења Османског царства на запад.
Османски султан Сулејман Величанствени одлучио је да први циљеви његових војних похода буду Родос и Београд, места која није успео да освоји његов предак Мехмед II Освајач (1451—1481). Сулејман је покренуо своју војску половином маја 1521. године, а главни циљ овог похода било је освајање Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно супротстави османској војсци. За разлику од претходних похода султан је овог пута одлучио да главни правац напада иде са савске стране. Да би ово извела, османска војска је прво морала да заузме Срем, што је на крају и учињено. Браниоци Београда упорно су пружали отпор, али због недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа 1521. године. Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супротстави експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома Угарске носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће Хабзбуршка монархија у чији састав ће бити укључена и Угарска. Под власт једне хришћанске силе Београд ће доћи тек 1688. године када га је за Аустрију освојио Максимилијан Баварски.
Стање у Угарској Када је 1520. у Османском царству власт преузео Селимов син Сулејман -{I}- Угарска се налазила готово у расулу. Угарско племство било је подељено на бројне странке, а без снажне централне власти оно се није могло ујединити у одбрани земље. Угарска краља Лајоша -{II}- била је ослабљена бројним сукобима. Ниже племство се сукобљавало са вишим племством и дворским круговима, а ердељски војвода Јован Запоља, један од најбогатијих великаша свога времена, представљао је отворену опозицију ионако слабом режиму краља Лајоша -{II}-. Фракција која је подржавала ердељског војводу била је у сталним сукобима са дворским круговима. Сâм краљ био је немоћна фигура у рукама својих амбициозних сарадника. Он често није имао новчаних средстава ни за сопствену егзистенцију. У оваквим приликама није било могуће јачање одбрамбеног система на јужној граници и предузимање било каквих војних похода.
За разлику од претходних времена, када је Угарску својим способностима бранио Јанош Хуњади, у годинама пред Сулејманов поход није било личности спремне и способне да на себе прими одговорност за одбрану земље од Турака. Захваљујући оваквим приликама у Угарској, Сулејману је пут био отворен и пре него што је кренуо са својом војском. Освајање су му олакшали управо они од којих се очекивало да му се супротставе - угарско племство и двор. Вишегодишње одсуство бриге за јужну границу врло брзо се осветило Угарској. Полупусте граничне градове, без хране, оружја и дисциплинованих трупа нису могли спасити бедеми наслеђени из прошлости, чега је био свестан и османски султан. Званична Угарска остала је готово по страни догађаја из лета 1521. године. Она је била само посматрач неминовних османских освајања којима се готово нико није супротставио.
Пре него што је покренуо поход, нови султан је био спреман да обнови примирје са Угарском које је његов отац склопио 1519. године. Са тим циљем је у Будим послат посланик крајем 1520. године. Он је био јако лоше примљен на угарском двору. Био је смештен у ниску просторију и стављен под стражу, као заробљеник. Овакав третман према свом посланику османски султан је искористио као повод да отпочне освајање угарских области, које је и раније планирао. Угарски двор био је на време и са разних страна обавештен да се припрема османски поход.
У пролеће 1521. године сазван је државни сабор како би се организовала било каква одбрана. Донети су корисни закључци које државни апарат није могао да спроведе у дело. Време је пролазило, а за Београд и Шабац нису обезбеђени ни најосновнији ратни материјал и људство. Развијена је жива дипломатска активност у циљу добијања помоћи из иностранства. Позиви у помоћ послати су на многе европске дворове: папи Лаву -{X}-, у Венецију, немачком цару, пољском краљу, па чак и владарима Енглеске и Португалије. Угарски краљ се нарочито надао да ће добити помоћ од свог стрица, пољског краља Жигмунда, који је заиста и био спреман да помогне Угарској. Покренуо је интензивну дипломатску преписку како би помоћ била послата његовом рођаку, али сâм није могао да интервенише. Наиме, упад Татара у Пољску био је организован баш са циљем да се онемогући пољска интервенција на јужној угарској граници. Очекивање стране помоћи показало се као потпуно нереално. Западним владарима су међусобни сукоби увек били далеко значајнији него заједничка, хришћанска борба против Турака. Лутерово учење се ширило по Немачкој, а рат између шпанског краља Карла -{V}- и француског краља Франсоа -{I}- заокупљао је пажњу готово читаве Европе. Догађаји на Дунаву изгледали су далеки и небитни у поређењу са главним европским дешавањима. Угарска је била препуштена сама себи.
Стање у Београду мини|лево|180п|Сулејман Величанствени, освајач Београда на Тицијановом портрету из око 1530. Као и остали угарски градови на граници, Београд је 1521. био изузетно запуштен. Војна посада била је малобројна и недовољна за било какву озбиљнију одбрану. У лето 1521, у Београду се затекло свега неколико стотина војника. Извори говоре да је било између 400 и 900 војника. Када се у обзир узме да су ту урачунати припадници свих родова војске (пешаци, коњаници, шајкаши, тобџије), добија се права слика њихове малобројности. Активно учешће становништва у одбрани града одложило је за извесно време његову предају, али није могло спречити пад Београда.
Посада града месецима није примала плате. Најамничке трупе претвориле су се у недисциплиновану руљу. По речима савременика Ђурђа Сремца, заповедник града жалио се угарском краљу како две године није могао да исплати војнике. Шајкаши, који су били одговорни за безбедност на речним токовима, били су понижавани. Наиме, када су се 1518. обратили краљу да им исплати њихове плате он их је послао државном благајнику. Овај их је дочекао са ниподаштавањем. Када су потом отишли код краља да се жале, он није хтео ни да их прими. Увређени оваквим опхођењем спаковали су краљеве заставе и потом су се разишли. По Ђорђу Сремцу они су му тада рекли: „Ђурђу попе, што то нама срамоту чине; но ако Угрима не требује Београд, требује цару“. Након ових догађаја, шајкаши нису значајније учествовали у одбрани Угарске. Иако их је било у Београду 1521, па је чак сачувано и име њиховог заповедника Петра Овчаревића, њихова улога приликом опсаде Београда 1521. била је незнатна.
Београд је био потпуно неспреман за дужу опсаду. Велики део топова који су се у њему налазили изгубио је Јован Запоља у бици под Авалом 1515. године. Није било ни довољно пушака, барута ни другог оружја или ратног материјала. Бан Београда, Фрања Хадервари, је априла и маја 1521. позајмљивао новац како би град припремио за одбрану, али ова средства нису стигла до Београда. Несташица животних намирница проузроковала је глад која је погађала и војнике и грађане. Опсадницима су унутрашње тешкоће олакшале посао.
Командовање у Београду Поред ових недаћа, Београд је имао и проблем са командовањем. Пред опсаду Београда имао је двојицу банова: Фрању Хадерварија и Валентина Терека, малолетног сина покојног бана Емерика Терека. Први због болести није био у граду приликом опсаде. Други је био под туторством ујакā Блажа и Стевана Шуљока. Браћа Шуљок су тражили од краља да врати дуг у име преминулог Емерика Терека и одбијали су да предају град док се ове обавезе не измире. Тако дужност није могао да преузме ни Андрија Батори кога је краљ именовао за бана. Шуљоци су истицали да неће предати град краљу чак и ако га султан нападне. Краљ није имао снаге да своје наредбе спроведе у дело. Тако Београд није бранио ниједан од његових банова. Овакво стање било је противно законима Краљевине Угарске. Сабори су пограничним командантима у више наврата претили најстрожим казнама због оваквог стања, али ништа конкретно није учињено да се ситуација промени. Деловање браће Шуљок било је незаконито јер положај београдског бана није био наследан, чак ни доживотан, тако да њихов нећак Валентин није имао никаква права на ово место. Двор није био у стању да казни ниједног прекршиоца, па су самовоља и насиље харали пограничним подручјем.
Стварном одбраном града командовао је Михаило Мора који је замењивао Фрању Хадерварија. По тврђењу многих, а и самог краља, он је био недостојан овог положаја. Забележено је и да је вицебан био извесни Блаж. Од осталих команданата помињу се Јан Моргај, вицебан, Јован Бат, можда заповедник тврђаве, Владислав Барди, вођа пешака и Петар Овчаревић, војвода шајкаша.
Османска војска У другој половини маја 1521. године османска војска кренула је из околине Цариграда. На путу су им се прикључивале нове трупе. Османску војску предводио је султан, а са њим су биле и његове најбоље војсковође: Пири Мехмед-паша, Мустафа-паша, Ахмед-паша, Бали-бег, Хусрев-бег и други. Била је организована и припремљена велика копнена војска и флота. Бродови су до Београда допрли Дунавом а неки су по свој прилици кренули из Црног мора. На бродовима је поред лађара било и јаничара. Број османских војника могуће је само приближно проценити. Највиши број који се у изворима помиње је 200.000, али је он сигурно вишеструко преувеличан. Број од 100.000 људи који наводи млетачки извештач много је вероватнији, а од тога свега 30.000 ратника. И овај број војника смањен је услед епидемија цревних обољења. Када се све сагледа, број османских ратника није био претерано велики. Османска војска је била веома добро опремљена. Имала је довољно свих врста оружја као и ратног материјала. Значајан део снаге османске војске била је и њена артиљерија. Топови су довлачени издалека, а неки су ливени успут. Војска је са собом носила животне намирнице, а добар део својих потреба намиривала је из области кроз које је пролазила. Иако се у Србији, Мачви и Срему у то доба године производило доста хране, војска није увек без проблема набављала храну.
Припремне и почетне акције Османски продор у Срем Напад на Београд био је пажљиво припремљен и систематски оствариван. Главном нападу претходили су упади османских чета у Ердељ у јуну 1521. као и у Хрватску и Босну. Упад Татара у Пољску био је део истог плана. Крајем јуна 1521. османска војска је прошла Ниш и Крушевац, а главнина војске са султаном на челу упутила се ка утврђеном Шапцу. Првих дана јула 1521. почео је османски напад на Шабац. Османским снагама командовао је Ахмед-паша. Посада града се храбро бранила, али пошто је била малобројна и слабо опремљена није могла да пружи дужи отпор. За пад Шапца у Будиму сазнало се већ 10. јула. Султан је наредио да се освојени град прошири и утврди и да се у њега смести гарнизон.
Султан је такође одмах по преузимању града наредио да се сагради понтонски мост на Сави да би са сремске стране, од Земуна, са главнином војске напао Београд. Код Шапца је султан провео десет дана. Радови на мосту су споро одмицали. Увидевши какве намере са Сремом има султан, српска деспотица Јелена, удовица Иваниша Бериславића, послала му је посланике да понуде покорност. Он је на то пристао, а деспотица је искористила добијено време да са својим благом побегне у унутрашњост Угарске. Османска потера није успела да је ухвати. Султан је у Срем послао Бали-бега са задатком да освоји тамошње градове што је и учињено. Ту им се супротставила угарска војска којом је командовао Стефан Батори и која је у једној бици потукла Турке, али изгледа да није имала довољно снаге да гони непријатеља и да одбије његове нападе.