Нечиста крв је психолошки модернистички роман српског писца Борисава Боре Станковића, његов једини објављен током живота. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи, клетви која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.
У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година“ раније у нишкој Градини (што мора бити 1900—1901) а одломци „У амаму“ и „Ефенди Мита“ су фељтонизирани у Политици.„Политика”, 31. јан. (13. феб.) 1910 Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то „двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића“.Станковић, Б. (2018). Нечиста крв. Београд: Лагуна. стр. 9.
Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.
На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом -{Sophka}-, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд, pp. 52 Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934."Време", 19. нов. 1934
Заплет
Софкино порекло У предговору за роман, професор Предраг Петровић говори о сазнању на почетку романа, о томе како Софка потиче из угледне и богате врањанске породице, која након ослобађања југоисточне Србије од Турака доживљава економски слом и друштвени пад. Софка је последњи изданак старе варошке културе, која ће са јунакињином пропашћу и сама нестати у новоуспостављеним околностима. Петровић сматра да је роман Нечиста крв прича о неповратном угрушавању старог света, његових обичаја и знамења, које је приповедач испратио са меланхоличним жалом за временом које пролази, односећи лепоту, младост и снагу. У првим поглављима описана је Софка, најпре као девојчица, као сведок пропадања своје породице. Касније, Софка се појављује у можда једним од најинтригантнијих страница српске књижевности. Већи део једног од поглавља описује јунакињину физичку грађу, преко нарцисоидне сексуалности и аутоеротског задовољавања до завршне сцене са слугом Ванком. Раскошна лепота која никога од варошана не оставља равнодушним кључни је моменат Софкине гордости и свести о властитом бићу као о нечему изузетном и неупоредивим. У роману, Софка је убеђена да јој ниједна девојка не може прићи по изгледу, биће почетак њене пропасти, јер како сматра Петровић, ова митска коб подсећа на грчке античке трагедије када се појединац издигне изнад осталих смртника и тиме изазива гнев и казну богова.Борисав Станковић, Нечиста крв, друго издање. Београд: Лагуна. стр. 14—15.
Представљена као биће изузетне лепоте, сензуалности и самосвести, Софка ће доживети драстичан пад удајом за Томчу, дванаестогодишњег дечака из богате сеоске породице недостојне хаџијског статуса и угледа ефенди Митиног дома. Ефенди Мита, њен отац који је већину њеног живота провео одвојен од ње, враћа се кући на неколико дана, кришом. Њена мајка, Тодора, слуга Магда, брзо преуређују кућу, чисте је, стављају раскошне ствари... Софка почиње да размишља како је кућа вероватно продата, а убрзо са њеним оцем долази и човек ког зову Газда Марко. Уверена да је он купац куће, понекад јој је нејасно што се загледа у њу. Убрзо ће сазнати да њен отац заправо живи у сиромаштву, а како би избегао потпуни крах своје породице, одлучује да да Софку Газда Марку, сељаку, да је уда за његовог сина, Томчу, који тада има дванаест година. Софка се буни, доживљава тешко реалност, одлази и код оца да се жали и да не жели да се уда.
Свадба Љиљана Пешикан Љуштановић из романа издваја свадбу која кулминира у оргијастичком избоју, „где се сви мушки претварају у једног мушкарца, а све жене опет у једну женку“. Потом, ту је мирис цркве, „боје“ ноћи, газда Марково рушење обичајности када, иако поред традиционалне маргинализације избија као Софкина недодирљивост и потпуно владање над свим и свачим, чак и у ноћи, иза затворених врата, поред којих су чувари, надгледајући да је нико не погледа. Чини се да то не сме нико, осим газда Марка који је касно покушавао да врати непроживљену младост: „Капију бре затварајте, капију замандаљујте, да нико, нико… Ах! Ах!“.
Потом је оно стање Софке које Бора назива „оно њено“, иза којег је њена тзв. двогуба природа. На крају, ту је и та магијска свадба.
Онда би почела да иде не знајући зашта и чисто да се вуче као болесна… док, а то одједном, изненада, сву је не обузме оно „њено“: снага јој у часу затрепери и сва се испуни миљем. Осети како поче сва да се топи од неке сладости. — Тато! — поче Софка, а то „тато“ једва је изговарала, од толике горчине и увређености што он тако са њом ради. — Ја не могу и … нећу… И осећајући да ће изгубити сву кураж и бризнути у плач пред њим, доврши брзо: — Ја не могу и нећу за таквога да пођем! - А са тим халакањем, усклицима настаје све већи шум, кретање, звецкање мамуза, јатагана, крцкање нових силава, тако да се Софки не тек поче него сасвим учини све ово као логор. И они, и ова кућа, и ове њихове жене, онако у својим крутим футама, још крућим и чак до пете дугачким и новим кошуљама, а опет свака са око паса обешеним ножићима, ланцима; па онда оне њихове испред куће и по моткама пребачене бисаге, узде, узенгије, а дотле онај велики огањ, око кога су се окретала и цврчала читава телад — све јој се то учини као неки логор, као неко одмориште, где се они сад сви са њом, својим пленом, зауставили, да се одморе, па опет некуд, далеко, незнано куд крену се и пођу…
Од драматичне и еротски сензибилне ситуације, али и перспективе, Станковић прави готово канонско одступање, што нити у реализму, нити у модернизму није типична идеја. Еротско није код њега вулгарно и гротескно, већ је више осујећени покушај нечег недозвољеног које се у самом делу, неспорно, санкционише. И не само у Нечистој крви. Чак и код божјака — код Назе, на пример.
Крај романа — Софкин живот са Томчом Марко је, међутим, заправо желео Софку за себе. Током Софкине брачне ноћи, Софка закључава себе и Томчу у спаваћу собу да избегне Марка, који туче своју жену и моли Софку да га пусти унутра. Одједном, Марко, уплашен од жеље за Софком, одлази да се бори у рату против Албанаца, у ком гине. После његове смрти, Софка и Томча живе срећно, а Томча израста у привлачног мушкарца. Међутим, стиже Мита да тражи новац који му је Марко обећао. Томча, схрван сазнањем да је Софку купио његов отац, почиње свакодневно да је злоставља. Софка почиње да пије и да рађа децу, која се углавном рађају бледа и болесна, због клетве 'нечисте крви' која је почела давно, код Софкиних предака. Она губи своју лепоту и постаје стара и тиха, незаинтересована за било шта осим за пиће и седење у тишини. На крају романа, Софка седи крај огњишта у којој нема ватре, само пепео. Виде се како са штапом пролази кроз пепео док њена деца трче по кући.
Како пише Петровић, Софкин прелазак из високе, варошке културе у периферну, сеоску средину у којој ће њена лепота бити спуштена на овоземаљску, баналну разину, биће драстичан пад и у исти мах трагедија јунакињине самообмане о властитој изузетности у постојећим животним околностима. У том смислу, Нечиста крв развија визију лепоте и виталистичке енергије чија супстанца неминовно нестаје на друштвеној позорници којом владају материјални интереси. Својом истранчаношћу, самосвешћу и дубоким моралним осећањем, Софка је далеко изнад своје околине и зато њена тешка и незаслужена судбина представља снажну осуду ружне стварности и баналног света који све изузетно жели да сведе на своју просечну меру.
Ликови Ефенди Мита — Софкин отац Газда Марко — Софкин свекар, Томчин отац Софка Томча — дечак за ког ће се Софка удати Тодора — Софкина мајка Стана — Софкина свекрва Магда — слушкиња у Софкиној кући Арса — слуга у Марковој кући Тоне — бивши слуга Софкине куће Роми — обично представљени као свирачи и певачи
Анализа ликова Говорећи о Софки, Кашанин је рекао да је она „најплеменитија и најдубља женска личност у свој нашој књижевности“.Денић, С., Михајловић-Милошевић, С. (2022). Нечиста крв као онтолошка окупација и вишевековни Борин ген. Баштина, 56, 79—89. Многи су тумачи видели ту сличну снажну „линију додира“ код женских ликова наших реалиста, нпр. код Јакова Игњатовића, као што Михајло Пантић пореди Софку са Шамиком. Исидора Секулић је Томчу видела као најнесрећнијег у роману. Видела је да је „[…] дете и муж од дванаест година, гурнут у прву брачну ноћ од два бесрамна оца, у брачну собу са Софком од двадесет шест година“. Драгомир Костић дели мишљење о трагичности Томче, ни питаног, ни присутног, сасеченог када је почео да живи самосталније и достојанственије. Слична, али са мање саосећајности је судбина ефенди Митина, чије бежање од одговорности није помогло да побегне и да се сакрије, увек беговски неактиван, јер, како би рекао Вук Филиповић, живи на „бившем угледу и ауторитету, на бившој позлаћености дома“. У таквом се дому није водило рачуна о другоме. „Станковићеви јунаци као да су далеко од истинске, бесповратне љубави према човеку“, пише Благица Златковић, имајући на уму и став Ериха Фрома да љубав није осећање којем свако може лако да се препусти и да је љубав осуђена на пропаст ако личност не покуша да се цела не развије. „Љубав нас дефинише, она је решење проблема људског постојања“. Ерих Фром извлачи и социолошку димензију породичног статуса, где човека види као производа средине из које потиче, види га кроз финансијска средства којим располаже или које „распоређује“, као и кроз односе хијерархије, као што види и традицију. Израз особености породице ефенди Мите, Данијела Здравковић види кроз издвајање, затварање и дистанцирање од осталог градског света, сматрајући „да је за припаднике богатијих слојева био породични и животни императив“.
А знајући шта је чека, Софка се чак каје што није мирније прихватила очеву идеју, већ је показала како се жртвује, како приноси себе ради њих. Ту се осећа извесна доза ината, али и једна врста потребе да се дође до успеха, оног успеха који је очигледно само њој знан. Тај би „успех“, на известан начин, значио крај чекању, крај непомерању, крај мучењу. Одлука о удаји и њено пристајање, налик је смрти. Само што свака смрт није и кончина! Павле Евдокимов је писао „да неки истрпе смрт једанпут од мача, а други подносе мучење љубави која их крунише изнутра, а свет то не види“. Зато се, на пример, не би могло са сигурношћу тврдити о непостојању архетипа религиозности код Софке.
Структура романа мини|Новинска најава објављивања романа Нечиста крв. Роман Нечиста крв највиши је домет овог писца, дело његове креативне зрелости и стваралачких моћи. Сложеност садржаја који је имао да исприча захтевала је и сложеност стваралачког поступка. Из потребе да помогне читаоцу у општењу са јунацима свог дела, писац се толико везује за њих, за њихов начин мишљења и изражавања. Станковић је Врањанац и говор Врања је његов матерњи језик. Он је најбоље умео да мисли и говори тим језиком. Хтео је зато суштину и смисао мисли и речи својих јунака уметнички да афирмише и језички аутентично.